Spljoštena limenka piva, opušci, odbačen daljinski upravljač, iskorišćeni ulošci… Rečju – smeće, mnogo smeća. Pariz je ogroman, pa i ružno naličje proviri, u ovom slučaju isturi celu glavu.

Svi su ovde: Raspored i rezultati srpskih sportista u Parizu

“Ma, nije ti ovo opasan kraj”, reći će nam Goran, koji tu blizu stanuje.

No, dobro, pozitivna strana jeste što u tom kraju pet voda u prodavnici košta 2,25 evra, nepojmljivo za mnoge krajeve u Parizu, pogotovo one “turističke”.

Nekoliko polumutnih tipova u kafiću, ali priroda ne čeka. “Možeš, tu je toalet”.

Kad ono – čučavac. Setih se priče o jednom američkom košarkašu koji je igrao u Srbiji, gostovao u Kosjeriću, video čučavac, vratio se na trening i konstatovao: “Ukrali su ve-ce šolju?!”

Krenusmo ka Lilu, naš vozač Goran udesio je tako i da mogu da podignem nogu. Ako nista ispratili, povredio sam skočni zglob – snimao, nema preloma, hvala Bogu.

Iz Pariza – Saša Ozmo

Pratimo Novaka na telefonu u putu, kilavi, ne gledam meč, a kao da ga gledam… Na kraju je sve OK, malo smo se smorili zbog Majdova, a onda i zbog načina na koji je Šadrina izgubila, nerealno…

Kad smo stigli nadomak stadiona Pjer Moroa, usredsredili smo se samo na jedno – košarkaše. Dobro, i na košarkašice koje su razbile Kinu.

“Nikad bolje nisu igrale”, reći će mi moj dragi kolega Ilija Kovačić, koji je u Lilu s košarkašicama.

Atmosfera je, dakle, već zagrejana – dresovi Jokića, Bogdanovića, Avramovića, Dobrića, ističu se braća Dejana Davidovca i Nikole Milutinova (nemoguće je ne prepoznati ih), spremaju se navijačke pesme, već prave brojne kalkulacije, jede se i pije, igra kolo kad se malo popije…

Pala je i razmena dresova s Portorikancem jednim – Jokić za Aroja. Uobičajen folklor u prijatnoj atmosferi dobro poznatoj svima nama koji posećujemo utakmice, to iščekivanje i postepeni rast uzbuđenja.

Naravno, već je provaljena prečica ka hali kroz neku travuljinu, krećemo polako.Srećem i jednog Danca u Jokićevom dresu koji me moli da ga fotkam i polako se smeštamo na svoja mesta. Nismo pošteno ni seli, a već smo videli da još niže ima praznih mesta, kao u parteru u Pioniru, ta razdaljina. Igra se u preuređenom fudbalskom stadionu, parket je malo dalje, pa vredi pokušati.

Postoji kontrola između te dve tribine. Jedan redar nepokolebljiv, postojan, drugi u fazonu “hajde, prođi, samo mi kao pokaži kartu”.

Momentalno me iritira što posle koševa puštaju muziku, ali momci su brzo učinili da meč izgleda revijalno, pa nije toliko smetalo. Portorikanac ispred nas kretao se od neverice do očaja posmatrajući Jokićeve poteze, a mi smo uživali. Mi opušteno i bez tenzije, a na terenu sa mnogo lepih akcija, Jokićevih majstorija i dalje sinhronizacije ekipe. Proradiće i taj šut za tri poena.

“Što nije vratio Jokića da napravi tripl-dabl”, stižu mi poruke iz Srbije.

“A da ga vrati i da se povredi, svi biste ubili Karija”, odgovaram.

Tako je Rik Adelman, slavni trener onih Kingsa, svojevremeno držao na terenu Krisa Vebera koji je jurio neku statistiku. Si-Veb se povredio, a sa tom povredom je otišao i san Kingsa o titulu te sezone.

Plus 41, više ne znam ni šta nam odgovara, ali rano je za kalkulacije svakako. Izgubiše i odbojkašice i basketaši, to nismo očekivali, pogotovo ovo potonje, od Kine. Ima još vremena.

Brzo snimljena anketa, uvek je tako s našim ljudima, pa smo seli na piće pre povratka u Pariz.

“Gorane, biste li mogli do Bulonja da me odvezete, zbog noge ove?”

“Zavisi”.

“Od čega?”

“Od mog raspoloženja!”, riternirao je Goran, izazvao salvu smeha, sebi podigao raspoloženje, a meni zakucao vožnju do Bulonja.

Laku noć, drugari, bio je ovo sadržajan dan.

Bonus video: