"Junak Pariza" sa kapicom broj 3 – Strahinja Rašović.

Dete VK Beograd, često prvi ispod crte na spisku. I tako do Tokija, gde dobija željenu šansu i osvaja medalju. Mogao bih o ocu Mališi, legendi Tašmajdana, druženju u klubu i njegovoj borbi da postane to što jeste… milion reči da napišem.

Samo jedan detalj a onda sve prepuštam Straji i njegovom monologu. Sedeo sam sa pokojnim direktorom Beograda Radetom Mugošom dok su se klinci sa Rašovićima na čelu spremali za neko prvenstvo u Subotici. Kako su igrači plaćali sve, suma nije bila i trener je izrazio bojazan da bi tim mogao da ode bez jednog ili obojice Rašovića. Rade ga nije ni pogledao:

„Jesi ti lud ? Pa oni će da budu asovi, igračine. Ubacuj u bus i ne brini“.

Rade Mugoša i Đorđe Makuljević nisu među živima ali ako je to moguće sigurno su negde popili kolu „zero“ i votku. I da ne zaboravimo treći iz priče Beograda je Nemanja Ubović.

Rodjen je 9. marta 1992. u Beogradu. Igrao je za Beograd, Crvenu zvezdu, Barselonetu, Eger, sadašnji klubRadnički, Novi Beograd. Za reprezetnaciju je igrao 168 puta, postigao je 305 golova. U Parizu je igrao 25,18 minuta po utakmici. Postigao je sedam golova uz 34 pokušaja. Presekao je šest lopti, osvojio isto toliko i imao sedam blokova.

A, sada reč ima Straja…

„Kruna karijere, priča teško ponovljiva. Ne zbog medalje, biće ih, nego zbog komplete priče života koja se zove ‘Pariz 2024’. Posle svih medalja, strelaca, Perišićke, Novaka i košarkaša, došli smo kao šlag na tortu“.

Japan?

„Izvukosmo se. Najbitnija tri boda ali smo nervozni, poljuljani. Drašović mi je rekao, gleda onaj odozgo, nije dao. Znao sam biće teško ali uspećemo“.

A, Australija?

„Ma još nismo na turniru. Još pričamo otvarannju i onda nokaut. Haos u glavi ali tada počinju igre. Moramo da se treznimo, rekao sam sebi baš me briga, čoveče nemoj da se brukamo. Stižu stres, nerviranje, gubitak apetita i onda…“

DEJAN STEVOVIĆ PREDSTAVLJA ZLATNE „DELFINE“ ZA VAS:

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić kaže: „Ima Boga“

…i onda, Ćuk!

„Prorok ekipe. Rekao nam je pred Francusku braćo jul nam nije naklonjen Ali pazite za 12 dana bićemo šampioni. I tako svakog dana, po nekoliko puta. Pred finale je kazao sutra u 15.23 biće olimpijski pobednici. Posle svake njegove izjave sam se prekrstio. Brate, čovek je vidovit, on je prorok“.

Francuska?

„Još protiv Španije smo bili dobri. Francusku smo lako dobili spremali smo se za četvrtfinale a u pripremama je ogromnu ulogu imao Gera. Andrija Gerić je šampion.Zna šta treba. Ali i mi smo znali. Na treningu nismo bili kako treba i onda smo doneli važni odluku. Promenili smo put kojim smo išli na klopu. Sačuvali smo mirnoću“.

Grčka?

„Jakšin gol smo zaslužili. Znali smo da idemo do kraja. Tu sam sa rođenim bratom Viktorom. Eto kakvi smo. Bilo mi je važno da sa njim igram u Parizu, pa onda hajde bar medalju pa na kraju ma nek bude zlatna. Ali svi znaju da idem uvek na pobedu, na prvo mesto. Sada sam znao da idemo u večnost“.

Amerikanci?

„Uhvatili smo ritam. Tu na scenu dolazi naš doca Ivan Marjanović. Rekao mi je mrtavv hladan: pobedjujemo Grčku, lagano ćemo dobiti Amerikance i to je to. Odlični su Ameri, napaljeni, pomislio sam na klupi biće teško sa ovima. Pogledam docu a on kaže da ne brinem jer oni ne znaju da jure rezultat. Prava je talija“.

I, na kraju, Hrvatska?

„Nema tu priče, tog dana nas niko ne bi pobedio. U 15.23, kako je Ćuk rekao, postali smo olimpijski pobednici. Naši snovi su postali java. Znaš da sam skroman ali sada ću da kažem da smo olimpijski Bogovi“, pričao je Straja u dahu i nastavio:

„Svi znate kako smo osvojili, šta smo prošli. Nagrada je onaj doček, moja sreća sa Vićom, ispunjeno obećanje dato majci. Delili smo terasu sa Đokovićem, košarkašima, imaću deci šta da pričam“.

Imaće Strahinja još toga da priča…

„Nismo se raspali kada nije išlo. Zbližili smo se. Dedović i Viktor su bili ‘džokeri’, iskoristili su ostavjen prostor. Manda nas je vodio kao i Ferencvaroš. Jakša pravi kapiten. Ćule je pojavom zračio, uneo odlučnost, veru, bitan faktor. Obećavam da nikada više Jakšiću neću da kažem ma samo da dobijemo ovu. Savi Randjeloviću priznajem da je vidovit. Ma da ne nabrajam, svi, ali svi – od najmlađih do najstarijih – svi su moja braća, junaci, ljubim ih sve u glavu. Znaš igrali smo na bazenu ‘la difens’ i govorio sam sebi, moramo da odbranimo zlato. Vratili smo se na velika vrata, Srbija je tamo gde treba da bude“, rekao je Rašović i naglasio:

„A, za Stevanovića i čitav stručni štab… naklon do poda. Izučavaće se kakav su posao uradili. Svi.“

Na kraju, nešto lično…

„Mogao bih danima da pričam. Sa Ubom i Viktorom sam zajedno svako leto od 2004. Kod Ube smo gledali finale sa Mađarima u Atini. Zamisli, dvadeset godina kasnije smo igrali mi finale. Kada se Uba vratio u reprezentaciju, danas pokojni Makuljević mi je poslao poruku da ga čuvam. U Parizu su nekoliko godina proveli Viktor i trener Stefan Ćirić. Kako da razočaramo? Ne bih da gnjavim. Na odmoru sam sa suprugom Jelenom i kćerkom Kalinom. Kupam se bez lopte, milina“.

Tako je završio monolog Strahinja Rašović, hit na društvenim mrežama, snimljen kako posle dočeka peške ide kući.

I to je Straja…