Zamislite olimpijskog šampiona u plivanju koji je alergičan na hlor. Zamislite čoveka, koji ima telo kao stvoreno za ovaj sport, a peraja umesto stopala.

Zamislite najomiljenijeg čoveka Australije, koji se ceo život osećao tesno u sopstvenoj koži. Zamislite bezbroj medalja, reklama i intervjua, ali i nepodnošljivu usamljenost i anksioznost kada treba zaspati. Ne morate da zamišljate, to je Ijan Torp.

Oni koji su gledali njegove trke sada će zatvoriti oči i setiti se: Negde 50 metara pre kraja, jedan takmičar ubacuje u brzinu više i stvara prednost nad ostalima. Ali izgleda kao da ne postoji ništa lakše od onoga što on radi, kao da klizi kroz vodu na način na koji bi mu i ribe pozavidele. Zato je i dobio nadimak „Torpedo“.

Rođen je 13. Oktobra 1982. Otac i deda su mu bili sasvim solidni igrači kriketa. Majka je bila odlična u sportu koji se zove „netbol“ tako da sportski geni nisu bili pod znakom pitanja. Ali, jedna druga stvar jeste. Ijan je bio stidljiv do krajnjih granica, a nije pomagalo to što je uvek bio krupniji od vršnjaka i pomalo nezgrapan.

Starija sestra Kristina, kao što uvek rade starije sestre mlađoj braći, pronašla je rešenje. Preporučila mu je bazen i plivanje. Ljubav je odmah rođena, ali i tu je postojao problem. Torp je bio alergičan na hlor i nije mogao da zagnjuri. Bilo mu je teže da se bori sa time neko sa otporom vode, ali izborio se i sa jednim i sa drugim i već sa 14 godina, bio je u seniorskom timu Australije.

Na Pan-Pacifičkim igrama 1997. sa samo 15 godina osvojio je srebro u štafeti 4×200 metara kao i na 400m slobodno i stvorio prijateljstvo, ali i rivalstvo za legendarnim zemljakom Grentom Heketom. Na Svetskom prvenstvu u Pertu 1998. potpuno se predstavio ostatku sveta. U istim disciplinama koje su mu donele srebro godinu dana ranije, okitio se zlatom.

Sa 16 godina, Torp je već bio građen kao grčki Bog, visok 196 i kao što smo rekli, sa perajima umesto stopala. Ako želite da vidite kako izgleda patika broj 57/58, svratite do njega, ima celu kolekciju. Ali, ne samo to. Postajao je izuzetno popu.

Vrhunac karijere došao je na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. Akvatik centar nije bio ni približno dovoljno veliki da ugosti sve koji su želeli da ga vide uživo. I nije razočarao, osvojio je tri zlata i dva srebra. Sva tri zlata, na 400 slobodno, štafeti 4×100 i štafeti 4×200 uzeo je uz svetski rekord. Srebra su došla u disciplinama 200 slobodno i 4×100 mešovito. Nije bilo teško ustajati u ranu zoru i diviti se.

Dominaciju je nastavio sledeće godine na Svetskom prvenstvu u Fukuoki. Uzeo je čak šest zlatnih medalja uz četiri svetska rekorda. Mora se uzeti u obzir da su tada bila dozvoljena kontroverzna odela u kojima se plivalo i dan-danas se vodi debata da li je trebalo priznati te rekorde. Ali, kako god bilo, i konkurencija je nosila ta ista odela pa mu nije mogla ništa.

Uspeh je tako polako postajao navika, ali i teret. Veći od života u Australiji, Torp je sve više počeo da se povlači u sebe. Na Svetskom prvenstvu u Barseloni 2003. osvojio je tri zlata, jedno srebro i jednu bronzu, ali videlo se da nije sve kako treba. Motivacija i emocije nisu bile na najvišem nivou. Promenio je i trenera, a mediji su počeli svoj ciklus „brzo napravimo mitsku ličnost, jož brže je pospemo pepelom“.

Na kvalifikacijama za Olimpijske Igre u Atini 2004. izgubio je balans i pao u vodu pre starta, što u plivanju znači automatska diskvalifikacija. Čak se i premijer Australije uključio u raspravu i nazvao situaciju „tragedijom“. Onda se uz mnogo kontroverze, Krejg Stivens, koji je bio drugi u kvalifikacijama, povukao iz olimpijskog tima za disciplinu 400 metara slobodno. Torp je tako dobio svoje mesto

Sa težinom bar duplo većom od uknjiženih 98 kilograma, Torpedo je olimpijskoj kolekciji pridodao dva zlata, srebro i bronzu. U Atini se svetu predstavio i jedan Amerikanac, veoma sličan po građi Torpu, koji je samouvereno najavljivao napad na sedam zlata Marka Spica. Osvojiće osam, svi znamo kako, četiri godine kasnije u Pekingu.

Torpedo je onda odlučio da ode na veliki servis, da se malo odmori od svega. Vratio se nešto više od godinu dana kasnije sa namerom da karijeru okonča u Pekingu 2008. Samo, želeo je malo više da se fokusira na kraće distance umesto na 400 metara, koja mu je najviše odgovarala. Selektor Alan Tompson mu je preporučio da to ne radi, ali Torp je bio uporan da ispuni zacrtani plan.

Izborio je mesto u timu Australije za Igre Komonvelta 2006. ali se povukao zbog bronhitisa. Bolest se odužila, onda je povredio i šaku, što ga je nateralo da ode u Ameriku i trenira sa čuvenim Dejlom Salom. Ali, nikako nije mogao da se vrati u formu, ni duhom ni telom. Tako je 21. novembra 2006. objavio povlačenje. Tako mlad, već je bio preumoran.

I Danci i Šveđani su rekli...

EURO

29. jun 2021

EURO

29. jun 2021

Mančinijeva Italija

EURO

14. jul 2021 6

EURO

14. jul 2021 6

Komandant Leo i njegovi sinovi

EURO

12. jul 2021 3

EURO

12. jul 2021 3

Mihailo, Marko Pavle i ja

EURO

7. jul 2021 2

EURO

7. jul 2021 2

„Plivanje mi je davalo sigurnost. Bojim se za svoju budućnost. Ali, u isto vreme, moram da uživam u slavnoj prošlosti“, rekao je Torp.

Verovatno nije bio ni svestan koliko je bio u pravu.

Februara 2011. Torp je odlučio da proba da se vrati plivanju i ono što nije uradio u Pekingu, uradi u Londonu 2012. Ponovo je probao na 100 i 200 metara sa namerom da bar bude u timu za štafete. Ali, nije uspeo. Nije bio ni blizu mesta u Londonu. Želeo je da proba još jednom, da ode u Barselonu 2013. na Svetsko prvenstvo, ali bez uspeha. Posle nove povrede i to veoma ozbiljne, ovaj put ramena, konačno je odustao.

I u penziji, nije mogao da izbegne pažnju javnosti. Nedugo posle Olimpijskih Igara u Londonu, napisao je autobiografiju „Ovo sam ja“. Priznao je da je imao probleme sa alkoholom, lekovima protiv bolova i da je to bio jedini način da se izbori sa depresijom. Nekoliko puta, bio je na ivici samoubistva. Morao je i na rehabilitaciju, pošto je, kada je lečio pomenutu povredu ramena, postao ozbiljno zavistan od lekova protiv bolova.

„Od 2002. do 2004. jedini način da zaspim i da prestanem da mislim o samoubistvu je bio da budem pijan“, napisao je.

Priznao je 2014. da je homoseksusalac i da je to bio jedan od glavnih razloga njegove povučenosti, izolacije, i depresije.

„Jednostavno, nisam znao kako će jedan mladi gej sportista biti prihvaćen u bazenu, u društvu, u medijima i onda sam se povukao u sebe“.

Ijan Torp je tek počeo put od hiljadu milja, ali nadamo se uspešan put ozdravljenja. Ako neko može hiljadu milja, to je Torpedo. Sada se „zanima“ time što pomaže mladoj aboridžinskoj deci u akciji „Sledeća generacija Olimpijaca“ i za to je dobio najviši orden zemlje Australije. Orden, možda i vredniji od svih zlata koja je osvojio…