Vaterpolisti Jugoslavije su bili najbolji u Los Anđelesu 1984. i četiri godine kasnije u Seulu. Bili bi i bez Hrvata sa zlatnom medaljom u Barseloni da su im dali da igraju. Ne, finalisti Španija i Hrvatska im ne bi mogli ništa.

Svi su ovde: Raspored i rezultati srpskih sportista u Parizu

Tu se negde i pojavila želja za novim zlatom u bazenu. I kako su Igre prolazile želja je bila sve jača. Bio sam u Atlanti 1996. i gledao debakl, osam godina kasnije u Atini doživeo razočarenje što sam tekst o zlatu morao da bacim posle nevidjenog preokreta Mađara u poslednjoj četvrtini.

Povezano:

QR, 45k, metro preskup: Evo kako je Pariz drugačiji zbog OI

Olimpijske igre

26. jul 2024 6

Olimpijske igre

26. jul 2024 6

Kada smo se osamostalili u Pekingu sam gledao bronzu koja nikoga iz te velike generacije na oproštaju nije zadovoljila. Umesto o medalji, koja je na Igrama uvek uspeh, pričalo se o tuči Šefika i Šapića. I četiri godine posle Pekinga u Londonu, ekipa spremna za zlato je završila kao treća.

Maler, peh, karma, zla kob….

Bio sam port parol reprezentacije, znao sam ih sve u dušu. Nisu mi bili potrebni za izjave. Dejan Savić je 2014. krenuo sa „lavovima“ kako ih je zvao na turneju od devet ili deset uzastopnih zlatnih medalja. Preko Dubaija, Budimpešte, Almatija, Bergama, Kazanja, Beograda Huidžia stiglo se do Rija.

Gojko Pijetlović, Dušan Mandić, Živko Gocić, Sava Ranđelović, Miloš Ćuk, Duško Pijetlović, Slobodan Nikić, Milan Aleksić, Nikola Jakšić, Filip Filipović, Andrija Prlainović, Stefan Mitrović, Branislav Mitrović… Na klupi pored Savića još Ćirić, Stevanović, Pavlović, dr Repac, fizioterapeut Radović, pomagali su Vujasinović i Petrović.

Javnost je očekivala samo zlato. Igrači su očekivali samo zlato. Ali i kompletna svetska vaterpolo javnost je za Srbiju očekivala samo zlato. Govorio mi je Elvios Fatović, selektor Australije da bi sportski bilo nepravedno da Srbija ne stigne do trona.

Da bi sve bilo jasnije imao sam ličnu želju da posle 26 godina praćenja vaterpola napravim i neki red o najsjajnijem odličju na takmičenju svih takmičenja. Bojao sam se te kobi, sujeverje je bilo čudo.

U cik zore u 9 ujutru, na otvorenom bazenu sa vodom zelene boje, igrali smo da redovnim mušterijama Mađarima. Filipović, prva ličnost turnira, je doneo remi četiri sekunde pre kraja. Sa Grcima opet remi, mada su nas u finišu sudije sredile.

Dolazio je domaćin Brazil sa Rudićem na klupi, Sorom, Peroneom, Vrlićem na klupi. Gotovo da nije bilo naših novinara na tribinama osim Gojka Filipovića iz Kurira i moje malenkosti. Ma ko će da gleda i gubi vreme na pobedu Srbije od deset razlike.

OLIMPIJSKE IGRE NA SAJTU SPORT KLUBA

Olimpijske priče: 10 najvećih premija za medalju

Srbija – Kosovo u Parizu: Kakve su zaista šanse da se dogodi

Jedini brži od munje

Izgubila je Srbija 6:5. Peterac na kraju utakmice doneo je jednu od najvećih senzacija ne tog takmičenja, već vaterpola uopšte.

– Do tada, niko u Brazili nije pratio vaterpolo. Odjedanput su novine bile prepune tekstova i slika. Bili smo hit – pričao mi je za seriju na Sport klubu „Zlatne kapice“ Ratko Rudić.

Na kraju utakmice uvek mirni Boban Nikić je bade mantić tresnuo u klupu, igrači redom preskakali ogradu da bi što pre stigli do svlačionice i izbegnu novinare Gojka i mene. Došli su samo Savić i kapiten Gocić.

– Au bre al ste bledi – rekosmo Gojko i uglas.

– Ni vi niste bolji – odgovoriše poraženi.

Ponovljeno je više puta tek Sale Đorđević je održao govor igračima u fazonu „šta vam je, tek je počelo“. Gale Jović im je preneo pozitivnu energiju ali je kruna bio monolog Živka Gocića u svlačionici dan posle Brazila.

– Pričao sam im ali ne o vaterpolu. Onako iz glave, da nismo mi nabedjeni pobednici, da možemo i da ispadnemo ali da moramo uvek da se pošteno pogledamo i kažemo da smo dali sve – samo to mi je rekao Gocić.

Protiv Australije sam priznajem utakmicu gledao iz pres centra u društvu jedne prelepe hostese koja je lakirala nokte i bolelo je baš za sudbinu „lavova“ u duelu sa „kengurima“ i njene kolegenice koja je mogla da me nosi u zubima i koju je baš interesovao ishod. Iskreno se radovala pobedi koja je došla kroz porodjajne muke. Izljubila me kao da smo rod.

Poslednja utakmica sa Japanom, u normalnom bazenu, je bila ovakva. Vodili su 5:2 imali zicer za još jedan gol ali je Mitrović odbranom pokrenuo lavinu koja je trajala do poslednje sekunde turnira. Posle Japana sve se promenilo. Ali da sve bude intereantnije, dan kasnije u drugoj grupi, svi su se trudili da izbegnu Srbe koji nisu pokazali apsolutno ništa. Nameštalo se, favoriti su padali, rezultati bili komični. Najgore su prošlo Španci koji su igrali prvi i tako ostali u neprilici da sa Srbima igraju u četvrtfinalu. Zapravo nisu igrali kao što u polufinalu nisu igrali ni Italijani. Bili su samo posmatrači rapsodije srpskih igrača.

Kod finala sa Hrvatskom sve je odmah bilo jasno. I noć ranije sam znao da je sve kako treba. Dopisivao sam se Fićom i Prletom preko fejsa. Bili su kao špricer. Krili smo da je Ćuk povređen i da neće igrati. Adrenalnin je bio takav da je sa druge strane mogla da bude reprezentacija sveta, ne bi nam mogla ništa. Fića i Manda po četiri gola, Gocićeva parabola, Nikićev dribling, Pijetlovićeva bomba…. Zlato koje niko nije mogao da im uzme.

Poslednji nivo igrice za Nikića i kapitena Gocića koji je plakao kao malo dete. Kolege su mi govorile da nisam bio živ do momenta kada mi je u miks zoni Prlain okačio medalju a Vlada Todorović napravio fotku za Žurnal.

Nekome će zasmetati možda lične impresije ali je meni to mnogo značilo.

Stariji za pet godina, bez Gocića, Nikića i Ćuka a sa Rašovićem, Dedovićem i Lazićem stiglo se u Tokio. Sada nije bilo konsenzusa. Nismo bili jedini favoriti, merkali su nas Španci, Hrvati, Mađari, Italijani…

Gojko Pijetlović, Dušan Mandić, Nikola Dedović, Sava Ranđelović, Strahinja Rašović, Duško Pijetlović, Đorđe Lazić, Milan Aleksić, Nikola Jakšić, Filip Filipović, Andrija Prlainović, Stefan Mitrović, Branislav Mitrović… Na klupi pored Savića još Ćirić, Vujasinović, Petrović, dr Repac, fizioterapeut Radović..

Nisam bio tamo,a kada bi razgovarali u Beogradu o danima u Tokiju znali smo da će Fića, Prle, Dule, Stefan, Gojko i Mića želeti da poslednji ples bude zlatan. I bili su racionalni. U grupi su se zagrevali, spremali za tri udarna dana.

Prvi je lako savladan. Italija nije dala gol ni sa trojicom igrača više. I onda, u polufinalu, Španija koja nam je u to vreme uzimala meru. Vodili su 7:6, krenuli smo po izjednačenje kada je VAR konstatovao gol rivala. Svi su u bazenu bili u šoku. Dobili su poklon koji ih je uništio. Vodili su dva razlike četiri minuta pre kraja. Ali probudili su Srbe koji su krenuli na sve ili ništa. Išlo je 8:8, pa 8:9 pa 9:9 i onda Filipov gol kroz četiri bloka, kroz očajnog Agilara za finale.

„Ima Boga, sve ste videli, ima Boga“ antologijske su reči Dušana Mandića.

Kada sam se sa Savićem čuo stidljivo sam priznao da nas je dosta zaplakalo.

„Šta ti je ovde smo plakali kao kiša. Sada imamo penal“.

Pred finale sa Grcima Savić nije držao sastanak. Postrojio je ekipu u sali i uključio TV. A tamo redom poruke podrške najdražih, devojaka, dece, roditelja, prijatelja… Kakav potez. Tresli su se i otresli posle velike borbe Grke.

Počasni krug je završen na aerodromu Beograd iz Stefanov početak pesme „A sad adio“. I tu se plakalo. Napisao sam bezbroj puta ali i sada ću – nikada gori hor nije pevao na aerodromu i nikada ni jedan hor nije dobio veće ovacije.

Rio se osvojio na kvalitet i znanje. Tokio je pao na znanje i kvalitet.

Ko razume shvatiće a uzgred ostaje večita lična zahvalnost što su mi omogućili i ovakve tekstove.

BONUS VIDEO