Vilma Rudolf: Od polija do podijuma

Olimpijske igre 3. avg 20246:30 0 komentara
Wilma Rudolph
Guliver Images

Vilma Rudolf je bila dvadeseto od dvadeset i dvoje dece u jednoj siromašnoj tamnoputoj porodici negde tamo u Tenesiju, gde preživljavaju samo najjači. Rođena je 1940. godine.

Svi su ovde: Raspored i rezultati srpskih sportista u Parizu

Kao mala, borila se sa dečijom paralizom, poliom, šarlahom i zapaljenjem pluća. Svi koji je poznaju, kunu se da samo ona zna kako je posle svega toga ostala živa. Majka ju je, kad god je mogla, vodila u crnačku bolnicu, koja je bila udaljena pedeset milja od grada.

Po nekoliko sati dnevno bi joj masirala noge, samo da bi povratila osećaj. Kao Forest Gamp, nosila je ortopedsku cipelu.

Doktor je rekao da je jedina šansa da ostane “normalna” ako se bavi sportom, po mogućstvu atletikom i plivanjem, jer oni aktiviraju sve mišiće. Onako tiho i zloslutno, kada su svi drugi napustili ordinaciju, šapnuo joj je da su, realno, minimalne šanse da će ikada hodati kako treba. Nije ni svestan koliko je bio u pravu.

Tog trenutka, Vilma Rudolf je odlučila da će leteti.

Wilma Rudolph
Guliver Images

U srednjoj školi, pošto je bila izuzetno visoka i vitka (180cm, 59kg), bilo je sasvim logično da se bavi košarkom. Bila je najbolja košarkašica u školi, ali, zapala je za oko atletskom treneru, koji je iz dana u dan počeo da je moli da postane sprinterka, jer je njena brzina bila tako prirodna i očigledna. U prvom trenutku, Vilma nije htela, htela je da nastavi sa košarkom, ali se onda setila doktorovih reči, da je za njeno fizičko stanje najbolja atletika.

“Nikada ne potcenjujte snagu ljudskih snova i volje. Potencijal za velika dela je u svakom od nas, samo ga treba iskoristiti i verovati u sebe. Vi ste sebi jedini i najveći protivnik”, odgovarala je Vilma Rudolf kada bi je svi pitali “kako?”.

Počela je sa napornim radom. Onako visoka, bukvalno je trčala kao Forest Gamp i činilo se da će u svakom koraku neka od nogu da joj se slomi. Na svim trkama je stizala poslednja. Podsmevali su joj se. Ali, nije htela da odustane. To ju je čak dodatno motivisalo. Poznata priča.

Nakon nekog vremena, počela je da bude pretposlednja. Onda bi bila treća otpozadi, pa treća, pa druga. Na kraju, postala je neprikosnovena i sa 16 godina je držala sve juniorske rekorde u Sjedinjenim Državama. Ali, što je bilo još bitnije, dobila je i atletsku stipendiju od koledža Tenesi. “Ispod radara” osvojila je i olimpijsku bronzu u Melburnu 1956. u štafeti 4×100 metara.

Uvrštena je zbog sjajnih koledž rezultata u američki sprinterski tim za Oilimpijske Igre 1960. u Rimu. Niko nije očekivao previše od nje. Imala je samo 20 godina i takmičenje u „Večnom gradu“ trebalo je da bude odskočna daska za buduće igre i buduće pobede. Pored toga, bio je to i kulturni šok, jer nikada nije išla van Tenesija osim tog Melburna. No, Vilma nije mislila tako. Ostatak ove priče ćemo prepustiti Arturu Takaču, starom emotivcu, i njegovoj knjizi „Šezdeset olimpijskih godina“.

„Kada je osvojila zlato na 100 metara, žena koja je sedela do mene, za koju sam kasnije saznao da je njena učiteljica iznenada me je zagrlila i briznula u plač. Ispričala mi je kako je Vilma preležala šarlah i dvostruku upalu pluća. Sa 11 godina nije mogla normalno da stoji na nogama zbog paralize. Nije mogla ni da se igra sa drugaricama. Polako, jer se bavila sportom, počela je da se oslanja na slabašne noge. Svi smo ulagali u njen oporavak i sportsku karijeru. Kraj, kraj ste i sami videli“

Wilma Rudolph
Guliver Images

Pored tog zlata, Rudolfova je posle uzela najjsjajnije odličije na 200 metara i u štafeti 4×100 metara uz dva svetska rekorda. Preko noći je postala heroj, a ni lepota i gracioznost joj nisu odmagale. Ona, Kasius Klej, kasnije poznat kao Mohamed Ali, Abebe Bikila i Oskar Robertson predstavili su se svetu na tim Igrama. Posle toga, njena karijera nikada nije dostizala te visine, otišla je u sportsku penziju sa samo 22. godine, ali i ovo je bilo dovoljno. Poenta je bila jasna.

“Nikada nisam mogla da radim posao “od devet do pet”. Uvek sam želela da nađem neki novi izazov, da postavljam neke nove granice”, pričala je Rudolfova.

Posle sportske karijere, Vilma se bavila treniranjem mladih atletičarki, a jedno vreme je bila učiteljica. Uvek je uzimala samo ono što joj je trebalo, a ostatak davala u dobrotvorne svrhe. Učila je decu svojim primerom da je i nemoguće moguće, da nije važna boja kože i šta su vam rekli doktori, bitno je samo ono što imate u sebi.

Borila se za prava žena, bila je UNICEF-ov ambasador dobre volje, branila je prava manjina, više puta je išla u najsiromašnije i jedva dostupne predele Afrike da pomogne. I pomagala je.

Wilma Rudolph
Guliver Images

“Kada sam trčala, osećala sam se slobodno kao leptir. Zašto sam trčala tako brzo? Ne znam, samo sam trčala. Pobede su sjajne, ali tajna je u tome da naučite kako da gubite. Ako možete da ustanete nakon teškog poraza i pobedite ponovo, to je znak da ćete jednog dana biti šampoion”, govorila je Vilma.

Koji god vam se nadimak od ovih najviše sviđa: “Tornado”, “Crna gazela”, “Crni biser”, “Munja” ili “Zvezda na stazama”, svaki joj je savršeno odgovarao. Kada bi svi mi bar malo bili kao Vilma Rudolf, ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto. Umrla je mirno i dostojansveno 1994. od raka mozga tamo negde u Tenesiju, odakle je i došla.

Bonus video

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Budi prvi ko će ostaviti komentar!

Pošalji komentar Pročitaj komentare (0)

Najčitanije vesti - Olimpijske igre

Najčitanije vesti

Najnovije vesti