Krejg Kaningam bio je hokejaš pred kojim je svetla karijera. Ipak, ona je naprasno prekinuta pošto je 26-godišnjak doživeo srčani udar, a priča o njemu jedna je od onih koje odišu hrabrošću, čvrstinom i rešenošću da se prevaziđu poteškoće koje život dovode u pitanje i menjaju ga iz korena.

„Igrati hokej u toku odrastanja u Kanadi je kao igrati fudbal u Engleskoj, svako dete sanja da će uspeti. Kada sam konačno postao profesionalac, sve se urušilo brže nego što je počelo“, kaže nekadašnji NHL igrač.

On se ne seća bilo čega što se desilo 19.novembra prošle godine. Tada 26-godišnji Kaningam je pred početak utakmice američke hokejaške lige, koju je njegov tim Takson Roudraners igrao protiv Manitobe, doživeo srčani udar.

Pošto se probudio iz kome u kojoj je proveo devet dana, Kaningam je doneo jednu od najtežih odluka, onu koja mu je spasla život i okončala tek započetu igračku karijeru – da se podvrgne operaciji amputacije leve noge.

„Ne sećam se ničega što se desilo. Pred sam početak utakmice, pošto je bend sačinjen od vatrogasaca otpevao himnu, ja sam se srušio. Doživeo sam srčani udar i moje srce je prestalo da kuca. Hvala Bogu da su oni i dalje bili tu. Pošto sam kolabirao, vatrogasci su dojurili nazad na led i otpočeli reanimaciju koja je trajala punih 90 minuta“, priseća se Kaningam.

Iako njegovo srce dva dana nije moglo da kuca bez pomoći aparata, Kaningam se iz kome probudio devet dana pošto je kolabirao. Mesec dana kasnije delovalo je kao da se potpuno oporavio i on je pre Božića prvi put javno razgovarao sa predstavnicima medija. Samo tri dana potom, njegovo stanje se rapidno pogoršalo i ispostavilo se da je došlo do infekcije. List na njegovoj levoj nozi bio je pod toliko velikim otokom, da je morao da bude amputiran kako bi se smanjio pritisak.

„Morali su da donesu brzu odluku. Da li je moje srce bilo dovoljno jako da se izbori sa infekcijom ili su morali da mi amputiraju nogu? Shvatio sam da je pitanje života ili smrti i odlučio sam da amputiram nogu i nastavim da živim“, priseća se tog teškog trenutka Kaningam.

Ta operacija je izvedena na Badnje veče 2016. i njegova noga amputirana je od kolena naniže.

„Mislio sam samo o življenju. Nisam uradio mnogo toga što sam želeo da uradim u svom životu, pre nego što moje vreme istekne. Shvatio sam da mnogo toga mogu da uradim iako imam samo jednu nogu“, ističe Kaningam.

Ipak, operacija je značila kraj Kaningamove karijere hokejaša koja je obećavala. On je 2010. profesionalno počeo da igra u Boston Bruinsima, a nastupao je i za Kojotse. Odigrao je ukupno 63 NHL utakmice.

„Odmah sam prihvatio to. Morao sam da donesem odluku koja je značila da više neću igrati hokej. U bolničkom krevetu sam doneo odluku i rekao sebi: ‘Imaš samo 26 godina i još toliko toga što možes da proživiš, ne možeš da se fokusiraš na to zašto je ovo moralo da se desi’. Desilo se, imao sam sreće jer sam preživeo i sada moram da nastavim dalje i da pronađem nešto drugo“, ističe Kaningam.

Iako su njegovi igrački dani prošli, Kaningam je dobio nekolicinu ponuda za posao i postao je jedan od skauta Kojotsa.

Četiri meseca pošto mu je srce stalo, Kaningam se vratio na led – ovoga puta noseći protezu.

After all, he's a hockey player.

Back at it. pic.twitter.com/QrxdfhRygg

— Tucson Roadrunners (@RoadrunnersAHL) March 31, 2017

„To je bio sledeći korak mog oporavka. Nisam previše očekivao na početku. Samo što sam ponovo počeo da hodam kada sam stao na led, znao sam da neće biti sjajno. Ali je to imalo veliki psihološki značaj za mene, kao i za moje saigrače. Bilo je bitno da me ljudi ponovo vide na ledu. Želeo sam da dam primer i da pokažem da je moguće da ti bude udeljena loša kartai da možda nisi želeo da živiš tako, ali moraš da budeš jak i prihvatiš ono što ti se desilo, da nastaviš dalje i da se boriš koliko god možeš“, ističe Kaningam.

Najteže od svega pada mu nedostatak kontrole skočnog zgloba koji mu je neophodan za klizanje, ali se nada da će svojim primerom inspirisati mnoge.

„Odmah pošto mi je noga amputirana, nisam znao da li ću moći ponovo da hodam, a kamoli da klizam. Sportisti koji nose proteze i takmiče se na Paraolimpijskim igrama me podstiču da budem još bolji. Možda će drugima pomoći kada me vide ponovo na ledu. Psihološka strana svega što mi se desilo je najteži deo. Lekari mi govore da moram da usporim i da moram da shvatim šta mi se zapravo desilo – prošlo je samo nekoliko meseci. To je prosto stvar karaktera, oduvek sam želeo da poguram sebe do krajnjih granica. Svakodnevno želim da prevaziđem granice koje trenutno postoje. Želim da se vratim u normalno stanje koliko god je to moguće“, zaključuje hrabri Kaningam.