Kao
član Kvebek Nordiksa i sadašnjih Kolorado Avalanša, tihi ubica Džo Sakić
uklizao je pravo u hokejašku besmrtnost.

 

Džozef Stiven Sakić (ne, nećemo ga zvati Sekik) je ugledao svet 7. jula 1969. u mestu Barnabi kao sin hrvatskih emigranata. Kao
takav, sa grubim balkanskim akcentom, bio je na meti dece u školi i postao je
miran i povučen, nalazeći utočište u radu i novim saznanjima, što će mu doneti
mngo koristi u hokeju.

  

Pošto
nije bio previše visok niti krupan, jedini način da bude dobar hokejaš je bio
da kontroliše pak i vidi igru bolje od drugih, pa je na tome radio noć i dan,
dan i noć, noć i dan. Idol mu je bio, pogađate, Vejn Grecki i kada je za
srednjoškolski tim postigao 156 poena u 80 mečeva u prvoj sezoni, već je, gle
čuda, počeo da se pojavljuje na naslovnim stranama širom Kanade.

  

Da
vas ne zamaramo statistikom, tokom srednje škole i studija redovno je imao
prosdek od oko dva poena po meču i bio totalno dominantan. Ali, zbog toga što
su se bojali da je fizički preslab, NHL timovi su ga preskakali na draftu, da
bi ga izabrali 1987. Kvebek Nordiksi tek kao 15 pika. Ipak, i oni nisu bili
totalno sigurni. pa ga nisu odmah bacili u vatru, već poslali u teretanu i na
kaljenje u Svift Karent Bronkose. NHL debi Džoa Sakića dogodiće se tek 6.
oktobra 1988. a
prvi gol postići će već nakon dva dana i to legendatnom golmanu Šonu Burku.

  

U
drugoj NHL sezoni, Džo oblači broj 19, koji će proslaviti tokom godina i tada
postaje pravi Džo Sakić, koga znamo i danas sa čak 102 poena. Već u trećoj NHL
sezoni sa nepune 22. godine, postaje zamenik kapitena. Te sezone je postigao
100 poena, da bi sledeće „spao“ na 94. Ali, Sakićeve majstorije nisu
mnogo pomagale Nordiksima, koji su od 1989-1991. bili redovno poslednji tim u
ligi. Takođe, probleme je pravio mladi, ekstremno talentovani, ali krajnje
problematični centar po imenu Erik Lindros, koji će biti konačno trejdovan u
Filadelfiju.

  

Počevši
od sezone 1992/1993, Sakić postaje kapiten Kvebek Nordiksa. Prvi put u šest
sezona, oni ulaze u plej of, a on ponovo stiže do magičnih 100 poena. Naredne
sezone, imao je 92 poena, a Nordiksi su se vratili na „stare navike“
i ponovo propustili plej of. U sezoni 1994/95 bio je lok aut, zbog čega je smanjen
broj utakmica. Sakić je ponovo igrao sjajno, ali po ko zna koji put se
ispostavilo da ne može sve sam. Tim ulazi u plej of, ali ništa više od toga.

  

Maja
1995. sa velikom slobodom se može reći, najmanje krivicom Džoa Sakića, Kvebek
Nordiksi su se preselili u Denver i postali Kolorado Aavalanši. Sa selidbom,
Sakića će početi da prate i povrede i redovno propušta od tada bar po 10-15
mečeva u sezoni. Ipak, Avalanši su u prvoj sezoni u Denveru osvojili Stenli
kup, on više nije bio prosečni Džo, već je prigrlio Kon Smajt trofej za
najboljeg igrača u plej ofu.

  

Čak
i tokom leta, kada se nije igralo „Barnabi Džo“ je uspeo da uđe u
istoriju. Njujork Rejdnžersi su mu kao ograničenom slobodnom agentu ponudili
ugovor od 21 milion dolara, a on je formalno pristao. Avalanši su imali nedelju
dana da ponude tu istu sumu, uradili su upravo to i Sakić od tada više nije ni
pomislio da napusti franšizu. Svake sezone, kada je bio u stanju da igra, igrao
je sjajno i držao prosek od nešto više od poena po meču. Posle sezone 1997/1998
izabran je među 100 najboljih hokejaša svih vremena.

  

Sakić
je uz društvo Petera Forsberga i Patrika Roa predvodio Avalanše do drugog
Stenli kupa 2001. i osvojio Hart i Lejdi Bing trofej za tu sezonu. Postao je
jedan od odabranih, koji je postigao 400 golova, odnosno 1000 poena u karijeri.
Kada je, kao kapiten, dobio veliki pehar lorda Stenlija, nije ga podigao, već
dodao Reju Burku, koji je u 22. i poslednjoj sezoni uspeo da se domogne najvećeg
važećeg profesionalnog sportskog trofeja. 

Ne
sme se zapostaviti ni ono što je učinio sa reprezentacijom Kanade. Bio je dva
puta svetski šampion (1991. i 1994.), olimpijski šampion (2002 u Solt Lejku,
bio MVP turnira), kao i dvostruki osvajač Svetskog kupa (1996. i 2004). Kada
god je bio zdrav i spreman, odazivao se reprezentaciji i malo je reći da je
omiljena ličnost gde god da se nađete u Kanadi, nešto kao što je sada Sidni
Krozbi.

  

Zaostavština
Džoa Sakića je to što se uvek ponašao odmereno, humano i dostojanstveno, što je
dokazao da možete biti lider bez ikakve sile, već čistom diplomatijom.
„Barnabi“ Džo je pravo je lice i naličije jedne franšize, čovek koji
je najbolji mogući ambasador za hokej na ledu. 

Čak 13 puta je učestovao na Ol
Star utakmici, ulica u Barnabiju gde je rođen nosi njegovo ime. Ima ženu Debi i
troje dece, a u slobodno vreme najviše voli da igra golf. Ali, nema ga mnogo, jer je generalni menadžer, naravno, Kolorado Avalanša. Glavni trener je niko drugi do Patrik Roa.