Sportska svaštara: obećanje, ludom radovanje

Devet utakmica, nula pobeda, bez realnijih izgleda da se poražavajući saldo popravi u preostala dva ovogodišnja okršaja. Dok se sa jedne strane Topdičerskog brda, sve uz huligane u administrativnim telima, bivše legende daleko van upravne zgrade, uz doktora demagogije u predsedničkoj fotelji najavljuje reorganizacija (po sistemu „španski model, srpska posla“), na drugoj se svode računi posle još jednog Evro piknika. Dok se mahalo mušemom, mahalo se, više ne bi ni valjalo, da nejake ručice ne zabole – vreme je za ljute prvoligaške okršaje sa raznim BASK-ovima, Metalcima i Čukama. Da parafraziramo legendarnog Batu Stojkovića, „orao pao“. 
Osim Stanojevića, zabrinutih u Humskoj, međutim nema – kažu, sve je to danak neiskustvu. A, uostalom, retko ko se naigrao fudbala protiv „crno-belih“ – budimo, vele Đurić i bratija, realni, uglavnom je sreća presuđivala našem predstavniku. Jeste, sreća. I loše sudijske procene. Tačno, baš kao što je NATO kapitulirao u Kumanovu, hrabri borci oslobodili Vukovar, a Srbija bila i ostala ekonomski lider u regionu.
Krenulo se od bombastičnih najava da se može sa „tobdžijama“ među prvih dvoje (pa, ipak je Partizan tukao taj Šahtjor u Ligi Evrope), onda je optimizam malo splasnuo, ali se proleće nije dovodilo u pitanje, a sada je bitno da se – trostruki uzastopni šampion nije obrukao. Bitno je sačuvati ekipu na okupu – reprezentativca Petrovića, pouzdanog Krstajića, neprikosnovenog Stojkovića, „svetskog, a našeg“ Klea, „rising star“ Tomića, iskusne povratnike Babovića, Ilieva, Smiljanića i kreatore igre Ilića&Moreiru i sve će biti kako treba. Ili, ako se stvarno stavi prst na čelo, i neće?
Jer, Petrović jeste reprezentativac – baš kako su to bili i neki drugi, kao recimo, Dušan Petković ili Duško Tošić. U Srbiji, klasa za reprezentaciju i reprezentivac, odavno su dve različite kategorije, s tim da je poslednjih godina prva, u vrednosnom smislu, poprilično devalvirala, a druga poodavno izgubila svaki smisao i značaj. Krstajiću, kapa dole za sve, bravo maestro, no pitanje je, za godinu dana, koja će mu traka lepše stajati na malom ekranu – kapitenska, dok se intonira himna, ili Kosmodiskova, dok kreštavi voditelj Teleshopa ushićeno priča o zapanjujućim rezultatima ovog kultnog proizvoda – koliko je Vlada Stojković, neprikosnoven, videlo se proteklih godina po Evropi. A, i u nacionalnom dresu. Prvi put je bljesnuo protiv Brage, onomad, na herojskom gostovanju Zvezde, to nije sporno. Problematična je činjenica da mu je to ujedno bio i poslednji bljesak.
Kleo je dobar centarfor, nema šta – ima realizaciju, ima osećaj za gol, solidno se kreće, razume igru. Za BASK, Metalac i Čuku, nije loše. Protiv Rila, fenomenalno. Kod Anderlehta – može da prođe. Malo teže, ali može. Za dalje, međutim, ne tvrdimo ništa, pa makar protivrečili i ministru lično. Tomić će, kako stvari stoje, zvezda u usponu biti makar još dve sezone, a sve njegove kvalitete koje propustimo videti na terenu, valjano će nam istaći novinari raznih Sportova, Žurnala i sličnih. Ipak su oni, dakako, kompetentniji. A, onda neki Kipar, Grčka, Malta. Nešto između Rila i Anderlehta, pa ko zna, možda i neki azerbejdžanski Ivica jednom njemu ponosno uvalja pasoš. Da donosi radost u Bakuu u paketu sa Subašićem. Babović, Iliev, Smiljanić – svima njima je Partizan druga kuća. I niko od njih ne bi bio u drugoj kući, da u prvoj nisu proglašeni za „tehnološki višak“ – jer se u prvoj traži više i od Rila i od Anderelehta, a ovi momci, koliko god srce imali, to ne mogu da pruže. Stefanu je igra iz prve misaona imenica, brzina predaje lopte nije mu naročito blizak pojam, a snaga u duelu definitivno mu nije među istaknutijim stavkama u CV-ju. Slično važi i za Ilieva – ok, tu je dribling, tu je sprint, ali ponekad valja izdržati i na terenu više od 20 minuta, a da pluća ne proključaju. I, na kraju, kreatori – jedan indisponiran, odavno glavom van Humske, negde u Evropi, razočaran odnosom kluba prema njemu, a drugi zamenjen u inostranstvu – ispratili legendu, igrača koji gol šanse stvara zatvorenih očiju, dočekali starkelju kome osim srca i imena, ništa nije ostalo.
Štap i kanap, dragi moji. I to puno štapa, a malo kanapa. I, tako posle Brage, mesto trubača, na centar stadiona Partizana, mogao je komotno Šurdilović, da otpeva „A, sad adio“. Ne samo crno-belima, već i komšijama i ostatku našeg superligaškog super karavana – sve je nas odavno udario vruć vetar… Osim, naravno na stranicama gore spomenutih publikacija. Tamo, još uvek, Deportivo otkida za Raćom, Venger drhti pred gostovanje u Beogradu, Lola odbija pola Primere, a Liverpul ne žali milione u poteri za brazilskim Srbinom. Ako neko i posumnja, tu su Lukić i Đurić, svako sa svoje strane brda, da u stilu Del Boja poviče: „Naredne godine, u ovo doba…“
Jedna priča, dva epiloga

Nakon što je fudbaler Birmingema, Martin Tejlor, brutalno startovao na Eduarda da Silvu, tada člana Arsenala, činilo se da je karijera naturalizovanog Hrvata gotova. Ipak, popularni Dudu se oporavio, a sa Hajberija se preselio u Donjeck – i ako se ovaj transfer nekome da učiniti kao prelazak sa „konja na magarca“, isti statistički, fudbalski i karmički ima višestruki hepiend.
Dudu je prvo, u okršajima u okviru LŠ, dva puta zabio bivšem klubu, dodatno zaprživši čorbu „ostrvljanima“ koji nisu mogli čekati na njegov oporavak, da bi jednim od najlepših ovosezonskih pogodaka, volejom sa 16 metara presudio Krivbasu u prvenstvenom duelu. Gol možete videti na http://www.youtube.com/watch?v=fTNeKFsbc40&annotation_id=annotation_543892&feature=iv.
Iako nije izazvao toliku medijsku pozornost, sličan peh doživeo je i Oven Hargrivs, koji je zbog zdravstvenih problema van terena proveo, britanske kolege su bile poslovično precizne, tačno 777 dana. Nakon što je Ser Alex konačno ukazao šansu maleroznom veznjaku, usledio je novi šok – samo pet minuta provedenih na terenu protiv Vulverhemptona bilo je dovoljno da se izazove nova povreda, te da se ponovi košmarni epilog – bolne grimase, medicinska pomoć i čekanje na prognoze. Opet…
Srbin vodi Sporting?

Nije patka, srpski stručnjak naći će se na klupi trofejne portugalske ekipe i višestrukog osvajača evropskih takmičenja, stvar je gotova, a ugovor potpisan. E, sada, što se radi o rukometu, a ne o fudbalu, to je već druga priča – tek, Branislav Pokrajac preuzeo je kormilo prošlogodišnjeg osvajača „Čelendž kupa“.
Pokrajac je, inače, poslednji trener koji je sa našom selekcijom uspeo osvojiti medalju (beše to davne 2001. u Francuskoj), a Portugalci su već dobro upoznati sa njegovim kvalitetima, pošto je pre par godina predvodio Porto do šampionske titule.
I posle Divca – Divac

Centar je, vođa je nacionalnog tima, harizmatičan je, iskusan, igra u NBA i pritom misli na Srbiju. A, samo njemu znanim metodama, na isto prisiljava i klupske kolege. Vlade Divac možda više ne žari i ne pali preko bare, no Nenad Krstić svojski se trudi da nastavi njegovu misiju. Tačnije, misije, da budemo precizniji.
Bivši žitelj Kraljeva, ponudiće svoj dres, u kordinaciji sa upravom Oklahome na aukciji posle meča sa Boston Seltiksom, a prihod od te akcije, kao i nekolicine drugih iza koji će stati ceo tim, biće kompletno donirani obnovi i oporavku grada od posledica zemljotresa.
Inače, ovo nije prvi slučaj da neko od mlađe garde pomaže „matici“ – Darko Miličić, naime, možda će široj javnosti ostati upamćen po sočnim psovkama na račun italijanskih sudija, no roditelji dece sa ozbiljnim poremećajem u razvoju iz Novog Sada upamtiće nekadašnjeg pika broj 2 po neobičnoj humanosti, imajući u vidu da je Miličić samoinicijativno uplatio tretmane lečenja u Rusiji, Americi i Kini, uz sve troškove boravka i puta, a pritom je odbio bilo kakav vid medijskog eksponiranja.
Šveđanin, kosmpolita, majstor – ali, i Bosanac
Prve tri osobine dođu do izražaja sa vremena na vreme, ali se od četvrte oznake, pobeći izgleda ne može. Balkanska prgavost sastavni je deo karaktera Zlatana Ibrahimovića, a očigledno je da uprava „rosonera“ nije ubacila taj segment u kalkulaciju pri donošenju odluke o angažovanju nekadašnjeg asa Barse.
Iako mu učinak na terenu nije „za baciti“  (no, nije baš ni impresivan), to što pražinu ne diže golovima, ne znači da će je Ibro ostaviti „spuštenu i polegnutu“ – da italijanski mediji, nakon rafalne paljbe po Krasiću, ne ostanu bez tema za analizu, Šveđanin se potrudio na poslednjem treningu Milana, gde je ušao u žestok konflikt sa Ogučijem Onijevuom. Ibro je prvo brutalno startovao na njega, a na konstataciju da „smanji gas“, reagovao je hvatanjem za gušu i sočnim psovkama.
Trener Milana prekinuo je trening, a discplinske mere se tek čekaju.
Argentinski sevdah
U Junajtedu ga nisu cenili, u Sitiju ga duša boli – kako god da krene, omaleni gaučos nema sreće na ostrvskoj pečalbi. Srećom pa Tevez, inače kapiten „građana“, nije imao puno kontakta sa srpskim melosom, inače bi, nostalgičan za porodicom i krajom, Manćiniju na uvce otpevao da „nije zlato sve što sija“, „da sunce tuđeg neba ne greje kao i naše“, a negde bi u stihovima provukao kako je vreme da ide „da vidi zelenu travu doma svog“.
Argentinac je inače već duže vreme odsutan sa terena zbog povrede, a prilikom poseti rodnoj Argentini, konsultovao se i sa pshijatrom koji je pokušao da stane na kraj depresiji usled udaljenosti od najmiljih. Tevezovo zdravstveno stanje, ni fizičko ni psihičko, nikako ne ide na ruku ni upravi Mančester Sitija, imajući u vidu da su bez njega na terenu izgubili tri vezana okršaja, a da im u duelu sa VBA treba svež, oporavljen i čistog uma.

Author: Tomislav Lovreković