„Pekar, lekar, apotekar“ – što bi otpevao vremešni Bora Čorba, mogao je biti bilo šta. Sudeći po uspehu u gimnaziji i neskrivenoj pasiji ka dobroj knjizi, naročito druga dva. Sudbina je, međutim, htela drugačije – u zemlji gde se rukavice češće navlače u „sačekušama“, nego u magičnom četvorouglu, a udarci ispod pojasa jesu svakodnevna pojava, mladi Lozničanin, spontano je, mesto „već viđene“ akademske karijere, rešio da juri slavu Kačara, Beneša i ostalih doajena balkanskog ringa.

O standardnim bokserskim performansama- ovde nećemo. Statističke podatke, ostavljamo za neke druge rubrike – tek, Nenad Borovčanin je od lozničkog petlića prevalio put do zvaničnog 14. boksera sveta u svojoj konkurenciji. Muke na trnju posutoj impresivnoj karijeri, dakako, osim sati i sati usađenih u treninge, teretane i pripreme, svakako karakteriše još jedan parametar, koji bi lagano mogao da stoji pored težine i visine, a ne meri se ni u centimetrima ni u kilogramima – lavlje srce,dabome.

Borovčanin, međutim, mesto u sutrašnjoj sportskoj literaturi, neće zaraditi spektakularnim nokautima, naslovnicama sa foto detaljima iz epskih okršaja, niti svojim skorom u profesionalnim vodama (kapa dole za sve nabrojano)- ono što ga odvaja od plejade talentovanih koji su defilovali kroz konopce ex-yu podneblja, jeste ona tanka granica između profesionalca i Prometeja – jer, jedno je biti najbolji, a drugo ukrasti oganj Olimpa i nesebično ga dati saplemenicima. 

Talentovani Lozničanin, ne samo da je, u rekordno kratkom roku, uspeo da prevali put od amatera koji dobro udara do svojevrsnog brenda i ličnog prijatelja braće Kličko, već je, goloruk skinuo paučinu iz zapuštene pećine srpskog boksa – umesto slepih miševa, pojavio se tračak svetla.

Čitava priča, počinje iz inata – nebriga saveza, nekompetentne glavešine, korumpirani činovnici i loša struka, serijski su od talenata proizvodili škartove, od obećavajućih bivše, a od izuzetnih prosečne. Svestan da mu je ekspanzija dalje karijere ugrožena,  istovremeno umoran da posle deset dana „štap i kanap“ priprema ide na megdan onima čije pripreme traju i po par meseci, razočaran činjenicom da na duelu u inostranstvo ide isključivo u svojstvu topovskog mesa, a stručni nadzor i asistencija, i kad postoji, bolje da ne postoji, Borovčanin uzima stvar u svoje ruke.

Zajedno sa bratom, shvata da je vreme da se uhvati u koštac sa problemima i jurne ka svetskim tokovima: pokušaj stavljanja tačke na naš pristup iz 19. veka u košcu sa „njihovih“ iz 21. (digitron protiv Laptopa, Park iz doba Jure protiv programa Nase, Mig protiv „stelta“), u početku je delovao sizifovski – ipak, njih dvojica osnivaju Balkan Boxing Promotion agenciju, gde kvalitetnim menadžmentnom i dobrim radom veoma brzo dospevaju do evropskih visina.

Koristeći iskustvo stečeno od drugih, „skidajući“ fazone i „snimajući“ dobru praksu, istovremeno implementiravši sve dobre primere u svoj rad, Nenad veoma brzo sazreva i uspeva da nadmaši sumornu okolinu, podigavši agenciju na respektabilan nivo, a pritom unapređuje svoj rad do znatno ozbiljnijih i viših nivoa. 

Svestan, međutim, da to nije dovoljno, on čini i korak dalje, koji ga razlikuje i odvaja od svih sličnih pokušaja i primera – Balkan Boxing Promotion okuplja i selektuje najkvalitetnije amaterske boksere sa prostora bivše Jugoslavije, nudeći im kvalitetne pripreme, dobru promociju, treninge po najmodernijim standardima i konačno kvalitetne sparing partnere, sa isto tako kvalitetnim mečevima u inostranstvu. Recept koji se zasniva na reciprotitetu kuhinje saveza, gde se planski od solidnih prave vanserijski (a, ne obrnuto), neguje (a, ne guši) ambicija i nude karijere (a, ne dilovi), uskoro bi evropskoj javnosti trebala da ponudi novu seriju šampiona.

Konačno, svestan 21. veka, gde gledaoce i investicije privlače samo spektakli, Borovčanin je izgradio odličnu saradnju sa svim releventanim regionalnim medijima, a upravo će Sportklub prenositi seriju duela po bivšoj Jugoslaviji u njegovoj organizaciji.

Borovčanin, dakle ima agenciju, nepromenjiva gospoda – savez. Na prvi pogled, bave se istim, ili makar sličnim poslom. Razlika je što Borovčanin radi, a oni vode, što on stvara, a oni upravljaju. Što je njemu fotelja nužno zlo, a njima je nužno zlo – sve osim nje. Odlično bi bilo kada bi ona bila tu, sa svim privilegijama, a bez boksera, ringova, medija, publike i mečeva. E, to bi bio posao!

Pobede, aperkati i nokauti, čine odličnog boksera, ne i šampiona. Za to je potrebno nešto više. A, to nešto više, ne staje u statističke rubrike. Zato je Borovčanin van njih. I zato Borovčanin ima neumoljiv direkt koji razbija sve čvrste gardove društvenog nemara. Samo napred, šampione!