Neki kažu da je Sebastien Loeb tajni projekat francuske vlade, drugi tvrde da je to samo humanoid koji se nekad, negde odvojio od šasije starog Citroena, a mi, koji čitavu „zaveru“ vidimo sa bezbedne distance, znamo da je nedavno osvojio i devetu uzastopnu titulu prvaka sveta. Fino vozi „Super Seb“, malo šta mu se može zameriti. I to u disciplini u kojoj se pod punim gasom ide po asfaltu, šljunku, blatu, snegu, kiši, šumi, mraku i na temperaturama od -30 do +50 stepeni Celzijusa.

Gospodin Loeb rođen je 26. februara 1974. godine u mestu Ageno, na samom istoku Francuske. Sportsku sreću je, kao klinja, počeo da traži u gimnastici, a upornost i takmičarski duh odveli su ga do četiri regionalne šampionske titule. Sa školom nije bio baš u najboljim odnosima, pa ju je napustio kada je imao 14 godina. Posle određene pauze, počeo je ponovo da se druži sa knjigom, odradio je to što je trebalo i postao je električar.

Već sa 18 godina slupao je automobil svojih roditelja, ali valjda se na greškama i uči.

– Sve što sam mogao da vozim bio je auto mojih roditelja. Oni su bili pažljivi, ali kada bih ja seo, ne bih mogao da izdržim. Naravno, nije mi bilo potrebno mnogo vremena da upropastim motor.

Želju za jurcanjem je u mladim danima zadovoljavao na skuteru, a čuvani novac od plate uložio je u najveću ljubav. Kupio je Reno 5 GT turbo! Naravno, pokvario ga je u roku od nekoliko meseci, a onda kupio još jednog.

Prvi kontakt sa relijem imao je na takmičenju Rallye Jeune, gde mladi talenti dobijaju priliku da se pokažu. Vozeći Pežo 106, dva puta je došao do finala, ali tu i stao. U međuvremenu je upoznao suvozača Danijela Elenu i stvari su počele da padaju na pravo mesto kao figure na uvodnom nivou „Tetrisa“.

Definitivan početak profesionalne trkačke karijere Loeb je obeležio 1998. godine, kada je ušao u Sitroen Saxo nacionalnu seriju. Iz ove perspektive deluje potpuno normalno, odmah ju je i osvojio sledeće godine.

Uz pomoć sportskog pogona Citroena i velikog Didijea Oriola, „Super Seb“ je otišao u juniorski WRC. Zašto da ne, već 2001. godine postao je šampion (dobio pet od šest trka) i bilo je samo pitanje trenutka kada će početi da se takmiči sa najvećim asovima.

U sezoni 2002. nastupio je na sedam WRC trka, premijerni trijumf ostvario je na reliju Nemačke, a prvu punu sezonu vozio je 2003. godine.

Te 2003. Loeb je bio u igri za titulu posle 13 relija. Na 14. u sezoni, koji se vozio u Velsu, gromada u vidu Petera Solberga završila je takmičenje 43 sekunde ranije i tako Loebu „otela“ titulu sa bodom prednosti u generalnom plasmanu.

Generalno gledano, a posebno od 1996. godine, Finci su dominirali u Svetskom reli šampionatu. Tomi Makinen je u Micubišiju odneo četiri uzastopne titule i u tom trenutku je delovalo da je uradio nešto nestvarno. „Prekinuo“ ga je Ričard Barns, a onda Markus Gronholm vratio loptu na stranu Finaca. Pomenuti Solberg je 2003. godine zauvek uvrstio zastavu Norveške u WRC, a onda je usledilo veliko razočaranje u vidu Sebastiena Loeba… 

Razočaranje za sve ostale koji su u poslednjoj deceniji krvavim radom došli do mesta u nekom WRC timu. Znate onu priču o fantastično tužnom Melounu koji se rodio u Džordanovoj eri? E, pa to. Loš horoskop.

Uglavnom, ta 2003. godina bila je poslednja kada je Loeb bio poražen prema broju osvojenih bodova. A samo podsećanja radi, u Sitroenovom timu su u toj sezoni vozili još i giganti relija poput Karlosa Sajnca (završio sezonu treći) i Kolina Mekrea (sedmi).

Godinu dana iskusniji i zreliji Loeb bio je spreman da pokori svet. Prvi put je to uradio 2004. godine, kada je izjednačio rekord Didijea Oriola, sa šest osvojenih relija u sezoni. Kasnije je imao i 11 pobeda u godini, uspeo je 2005. da slavi na svim etapama (!) relija u Francuskoj, da pretekne Sajnca prema broju ukupnih pobeda (26), da sa rekordnom razlikom u generalnom plasmanu „nadigra“ drugoplasiranog i još mnogo toga.

Suočio se i sa povlačenjem fabričkog tima Sitroena. Nikakav problem. U privatnom Kronos timu nastavio je rutinski da deprimira protivnike. U šestoj sezoni došla je i peta titula svetskog šampiona, te je tako 2008. godine iza sebe, prema broju titula, ostavio veličine poput Tomija Makinena i Juhe Kankunena.

Ređale su se godine, usledio je prelazak u model C4, nešto kasnije i u DS3, svašta se menjalo, ali pored broja jedan u generalnom plasmanu uvek je stajalo samo jedno ime.

Četiri čoveka bila su najbliža tome da prekinu vladavinu apsolutnog kralja relija i od toga dva puta izgubili šampionsku trku za bod!

Peter Solberg (36 i 56 poena zaostatka), Markus Gronholm (1 i 4), Miko Hirvonen (19, 1, 8*, 57*),  Jari-Mati Latvala (105*). *novi sistem bodovanja, 25 za pobedu.

„Dosadni“ Loeb… Od prvog pojavljivanja na najvećoj sceni, učestvovao je na 164 relija, slavio na 76, bio je najbrži na 875 etapa, 113 puta se popeo na podijum i, ono najvažnije, devet puta onemogućio druge da dođu do šampionskog pehara.

Ono što razlikuje Loeba od drugih je fantastično doziranje rizika, gigantska koncentracija i isključivanje spektakularne vožnje koja ga gotovo nikada ne vuče u panične greške. Dodajte na to i specifičnu pripremu staze koja Sebu daje mogućnost da napada krivine praktično nevezano za stanje puta ili vremenske uslove i imate savršeno pakovanje.

Upravo zbog toga onih fantastičnih Šumaherovih sedam titula deluju smešno u odnosu na Loebov rezultat. Samo uporedite petnaestak krivina na jednoj Velikoj nagradi i sve kroz šta prođu reli vozači tokom jednog takmičenja. O podlozi i da ne govorimo.

Loebova nadljudska sposobnost da upravlja mašinom pokazala se u više situacija. Postavljao je (vrlo dobra) takmičarska vremena i kada bi prešao u GT ili F1 automobile, što je svetlosnim godinama daleko od lakog.

Sam Loeb ističe da je i dobar automobil zaslužan za veći deo njegovih titula, ali sa druge strane i čelnici Sitroena napominju da je upravo Loeb savetima i testiranjem učinio da Xsara, C4 i DS3 postanu sredstva za surovo ubijanje takmičarskog duha u WRC-u.

Daleko od toga da je imun na kikseve. Kako sam kaže, najveći udes u karijeri imao je na reliju Grčke, 2009. godine. Zaštitni elementi dobro su odradili posao, tako da su i Loeb i Elena prošli samo sa lakšim povredama.

– To je definitivno bio najveći udes. Bili smo u šestoj brzini, a u tom slučaju nema malog lupanja. Bila je to moja greška. Prevrnuli smo se šest puta! Ne brojiš to kada si unutra, već samo čekaš da stane. Važno je da shvatiš gde si pogrešio i da naučiš da to ne radiš ponovo. Onda to arhiviraš i nastaviš dalje. Jednostavno je.

Znate šta kaže gospođa Loeb povodom toga što se Sebastien bavi rizičnim poslom?

– Najbolje je isključiti brigu. Briga bi bila nepodnošljiva.

Kada god ima vremena, Loeb ga posvećuje ostalim vozačkim disciplinama. Zajedno sa surpugom Severin, koja na mestu suvozača povremeno menja Danijela Elenu, učestvuje na svakojakim takmičenjima, a jedan od bitnijih rezultata ostvario je i 2006. godine, kada je „24 časa Le Mana“ završio na drugom mestu. Više puta je osvajao egzibicionu „Trku šampiona“, a nedavno je slavio i na popularnom takmičenju X Games.

Tužna vest (za sve one koji nemaju ugovor sa WRC timom) glasi da Loeb neće više voziti punu sezonu u reliju. Francuz će nastupiti na pet ili šest takmičenja, kako bi mogao da se posveti WTCC-u i razvoju novog Sitroenovog automobila za to takmičenje. Kaže da ga privlači taj šampionat, jer zna da ne može da ga osvoji. Nije greška, to je rekao čovek.

– Svaki put kada vozim WRC ljudi očekuju da pobedim. Sada će mi biti lepo, jer niko ne očekuje da pobedim i to je veliki izazov. Imao sam mnogo opcija, ali sam se odlučio za WTTC.

Dobro upućeni ljudi kažu da su Loeba konačno uhvatili „ljudi u crnom“ i da je ovaj prekid punog nastupa u reliju samo nagodba kako bi čovečanstvo nastavilo donekle normalno da živi.

Šta god bila istina, „Super Seb“ je u ljudskom obliku toliko dobro vozio tokom ovih 10 godina da je od sebe stvorio mit. Vanzemaljac ili ne, boljeg na ovoj planeti nema.