Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Skakačko koleno ili tendonitis patele je stanje koje karakteriše upala patelarne tetive. Upalni proces se najčešće javlja kao posledica hroničnog prenaprezanja tetive gde započinju promene u njenoj građi. Mikrotraumtska ostećenja nastaju primarno zbog neodgovarajućeg vremena oporavka.
Autori: dr Slađana Rakić, Dario Simonović, Fizio Group
Najčešće se javlja kod profesionalnih sportista zbog učestalih treninga i utakmica, neretko i kod rekreativaca koji imaju veliki broj treninga na nedeljnom nivou. Najviše se ispoljava kod sportista čije aktivnosti zahtevaju veliki broj skokova i trčanja na tvrdim podlogama. Priroda sporta kao sto su košarka, odbojka, rukomet, skok u dalj najčešće dovode do razvoja ovog stanja, ali to ne isključuje mogućnost da se razvije i igranjem drugih sportova.
Povezano
Jako je bitno razumeti da svaki vid disbalansa, loša tehnika skoka i doskoka, nedovoljna snaga ili izdrzljivost mišića, anatomski deformiteti kao i razni drugi faktori doprinose razvoju skakačkog kolena i često nije odgovoran samo jedan faktor. Prilikom izvođenja skoka i doskoka strukture kolena trpe najveću silu zato je neophodno da muskultura koja je uključena u pokret bude adekvatno uvežbana kako bi pravilno rasporedila silu koja se ispoljava. Ukoliko se to ne obavi pravilno dešava se preopterećenje tetive, a što je veći broj skokova povećava se šansa da povreda nastane ili da se pogorša.
Lečenje patelarnog tendonitisa moze biti neoperativno i operativno (poslednji izbor). Neoperativno lečenje zavisi od individualnog stanja povređene osobe, ali najčešće uključuje prestanak sa treninzima, lediranje u ranim fazama oporavka, jako kvalitetnu fizikalnu terapiju i temeljan pristup u procesu jačanja najviše usmerenom na ispravljanje postojećih disbalansa, korekcijom šema pokreta i povećanjem snage i izdržljivosti mišića. Lečenju treba pristupiti ozbiljno i dati vremena tkivu da se oporavi, uglavnom se lečenje sprovodi 4-6 nedelja, a nekada može trajati mesecima, naravno zavisi od stanja svih zahvaćenih segmenata na početku terapije. Individualnost u pristupu i odabiru metoda lečenja je najbitniji za kvalitetan oporavak zato bi trebalo da ga vode profesionalci jer se ovde svakako ne radi o patologiji koju je moguće kvalitetno oporaviti u kućnim uslovima naročito ako se radi a hroničnom problemu koji traje godinama. Operativno lečenje ordinira lekar i uvek se ostavlja kao poslednja opcija, ali je bitno znati da nisu sva stanja rešiva samo hiruškom intervencijom.
