Dobro, jedva smo izašli na kraj sa Alžirom na otvaranju i Argentinom na zatvaranju – osim ove dve „velesile“, pod u orlovskom kljunu našli su se i nemušti „kenguri“. Bod smo otrgli, realno, nikad lošijim Hrvatima, a svako ko iole vredi u rukometu, uključujući tu i Rumune, ostavio nas je iza sebe – neko na mišiće, neko sa pola gasa. Kući idemo sa pretposlednjeg mesta u drugoj fazi, bez zacrtane vize za Olimpijadu i potajno priželjkivane medalje – i, znate šta? Uopšte nije loše.

Bilo bi još bolje da se ovo dogodilo pre 3,4 godine, u nekom od prošlih ciklusa. Ne mislim tu na rezultatski fijasko – rezultat je bitan velikim, naprednim, konkurentnim. Onima gde odlučuju nijanse. Mislim na potencijal – o tome mislimo Argentinci, Egipćani, mi. Putnički vagon dvostrukim kordonom i sigurnosnim alarmom razdvojen od prve klase brze rukometne lokomotive.

Ostavimo na trenutak po strani vagone, Egipćane, rukometnu elitu i orlove slomljenih krila po strani. Selimo se sa linije deveterca u neku zabit, u unutrašnjosti Srbije – malu, neperspektivnu varošicu koja svoje lice nije menjala decenijama, a stanovnici koji se nisu razbežali žive u čaurama koje su oblikovali još njihovi stari. Negde, u toj varošici, pored pošte, opštine iz mlina, iz ko zna kog razloga, postoji i muzička škola. Ona gde dečica, da se ne bi osećala iskompleksirano jednog dana, više iz zabave nego želje za akademskog karijerom i punim koncertnim salama, tu i tamo, neobavezno muziciraju uz opuštene i ne preterano stručne profesore, po pravilu porodične prijatelje ili poznanike. A, onda, jednog dana, u tu varošicu dođe mlad profesor, pun entuzijazma, elana i što je najbitnije, znanja. I, odjednom reši da od rekreativaca stvori virtuoze – da se deca ne bave muziciranjem, nego muzikom – da ne ubijaju vreme, nego stvaraju – da na muzičkom planu (ako ne može ni najednom drugom), ta varošica bude konkurentna onim varošima u koje su se pametniji razbežali – da postigne nešto. I krene iz početka, po ubrzanom kursu, ispravljajući sve krine Drine čiji tok niko nije ni primećivao (a, kamoli menjao) decenijama unazad. A, onda, mesec dana kasnije, dođe takmičenje. I, šta će, kud će, od izazova se ne beži, krene sa onim što ima i kako ima, pa šta bude, neka bude. Rajne, Majne, Dunavi i ostala čudesa, bez problema pregaze i izblamiraju njegovu do pola ispravljenu Drinicu, ostave je na dnu i nastave dalje, kao da ništa nije ni bilo. A, u varošici, smeju li se smeju…Naslađuju neuspehu. Naslađuju, jer ne znaju. Da znaju, ta varošica ne bi bila varošica, već varoš i po i ne bi tamo vreme stalo. A, dok njima stoji, profesor ga pomera – malo po malo, blago sizifovski. Sve dok jednog dana, sam i uprkos naslađivanju, ne napravi od Drine (i to krive) neku Rajnu ili Majnu. I ako ga neko, „pametan“ ne skloni pre toga zbog neuspeha, vrativši se sa onu staru mantru: „nema neostvarivih ciljeva, ako ih dovoljno nisko postavite“.

U takvu jednu varošicu, došao je Veselin Vuković. Nije Merlin, ni čudotvorac, ni Koperfild – da jeste, nemojmo se lagati, sedeo bi u nekom drugom profesorskom kabinetu, plaćenijem i renomiranijem, a ne ovom našem. Što ne znači da neće dogurati dotle, jednog dana. Ili još bolje, što ne znači da neće i naš kabinet učiniti takvim.

Konstrukcije se, mogu videti – igra je ubrzana, Srbija je iz rukometnih osamdesetih, gde su je ostavili, dogurala do sredine devedesetih, recimo. Saznali smo da je pao Berlinski zid, sa malim zakašnjenjem. Počeli smo da igramo brže, modernije. Ipak, nismo ni brzi ni moderni, još uvek. U reprezentaciji nema više maminih i tatinih sinova, selektovorih klijenata i klijenata njegovih prijatelja. Tu su samo najbolji. Najbolji, doduše, još uvek nisu dovoljno dobri. Prepoznat je potencijal, još nisu stvoreni asovi – stvoren je moral, nisu iznedrene vođe. Ustali smo iz psihološkog mrtvila, nismo dotakli optimum, videlo se to u finišu gotovo svakog susreta. Igrači još beže od lopte, od odgovornosti, od momenta odluke. Najlepše bi bilo da neko pobedi umesto njih. Da neko odsvira taj koncert u njihovo ime i donese specijalnu nagradu u varošicu, a oni da se diče. A, ne ide tako. Zna to profesor, samo još ne zna kako da ih ubedi u to. Naučiće, ako ga pustimo. Ili, možda i neće – a kod takve dileme, pitanje je samo jedno. Imamo li bolje za tu poziciju? Imamo, kako ne. Samo ti bolji od kabineta varošice beže kao nečastivi od krsta.

Osuđeni smo, trenutno, jedni na druge. Mladi profesor Vuković na nas i mi na njega – i obe strane čekaju napredak. Vuković da postane bolji, a mi da postanemo mesto za koje se bolji otimaju. I radimo na tome, više on nego mi.

Ovo takmičenje, dakle nije parametar. Parametar je da su deca naučile note, držanje prstiju, pravilno disanje, vežbanje. Da se manje boje izlaska na binu, da im je program dosta teži nego ranijih godina, a da su ga opet, koliko-toliko uspešno savladali.

Matura je već zakazana, sledeće godine, u Beogradu. Na evropskoj smotri rukometa, kod nas. Žiri nikada jači, konkurencija takođe. Momenat istine. 365 dana za ispravljanje toka Drine u međuvremenu. Pa, dokle stignemo. Jurimo prvu nagradu, zadovoljavamo se i sa nagradom publike. Drži se, profesore. Ako se ne nađe neko pametan, da te skloni…Jer, „nema nedostižnih ciljeva, ako se dovoljno nisko postave“…

Author: Tomislav Lovreković