Ono što razlikuje legendarnog od samo
jednog velikog sportiste je to da najbolje iz sebe izvuče upravo na najvećim
takmičenjima.

Kada bi došlo vreme za Svetsko
prvenstvo ili Olimpijske igre, svi su znali da moraju da računaju na Boni
Katlin Bler. Po uzoru na petoro starije braće i sestara, počela je da kliza sa
samo dve godine. Ispostaviće se da je bila daleko bolja od svih njih. Pored
toga, čisto razonode radi, bavila se skijanjem na vodi, skijanjem na snegu i
igrala golf i softbol. Bila je pravi „muški petko“, nikako ona koja
će ići na „pidžama partije“ ili ne daj bože, lakirati nokte, jer je
od malih nogu znala čime će se baviti.

Kada se pojavila u Sarajevu 1984.
bila je skoro anonimna. Marljivo je čuvana od javnosti i trenirala u Milvokiju
spremajući se za te Igre. Nije osvojila ni jednu medalju, ali je bilo jasno da
je 20-godišnjakinja veoma talentovana i da je treba imati u svim računicama za
buduća takmičenja. Četiri godine nije toliko mnogo kao što izgleda i nakon što
je u Milvokiju „doradila“ ono što joj je falilo u Sarajevu, puna
samopouzdanja prevalila je kratak put to Kalgarija, gde su održane Igre 1988.

Osvojila je zlato na 500 metara u
vremenu svetskog rekorda, a pridodala i bronzu na duplo dužoj distanci. Polako
je počeo da se stvara njen fan klub po imenu „Bler Banč“, po uzoru na
tada u Sjedinjenim Državama izuzetno popularnu seriju „Brejdi Banč“.
Bila je veoma samouverena, ali nikada arogantna. Bila je velika takmičarka, ali
uvek poštena. Neposredna, skromna, čak ponekad smešno ljubazna prema
protivnicama koje je upravo razvalila. Koliko god da ste hteli, niste imali
razloga da ne volite Boni Bler.

Sa 28 godina i statusom sportske
ikone u Sjedinjenim Državama, otišla je u Albertvil. Na petsto metara, najbližu
konkurentkinju, Je Ksijaobo iz Kine je savladala sa 16 stotinki, što je mnogo
za tu sprint distancu. Postala je prva klizačica koja je odbranila olimpijsko
zlato, ali se tu nije zaustavila, jer je bila prva i na 1000 metara, ponovo
ispred Je. Iako se dugo premišljala da li da ode u penziju ili ne, ipak se
odlučila da se oproba i u Lilehameru, jer su te Igre bile održane samo dve
godine nakon Albertvila.

Nacija se nadala, a preko 1000
članova „Brejdi Banča“ bilo je sa njom u Norveškoj i nisu se
pokajali. Odbranila je zlata na 500 i 1000 metara i ispisala istoriju, kao
jedina koja je na tri ZOI osvajala zlata, kao jedina koja je učestvovala na
četiri ZOI, ali pre svega, postala je zimska Olimpijka sa najviše medalja u tom
trenutku. Sa kolegom klizačem Johanom Olavom Kosom je podelila nagradu za
najbolje sportiste godine.

Te 1994. Boni je dobila nagradu
za sportiskinju godine u Sjedinjenim Državama od Asošijejted Presa. Kada nije
bilo takmičenja u klizanju, takmičila se u biciklizmu na polu profesionalnom
nivou (u poslednjem trenutku je odustala od učešća na Igrama 1992. u Barseloni)
i naravno, svuda ju je pratila horda novinara. Od nje je uvek mogao da se
dobije lep intervju i interesantne izjave. U Olimpijsku kuću slavnih u
Sjedinjenim Državama uvrštena je 2004. godine, kasnije nego što su mnogi
zahtevali i nego što se očekivalo. Sa nešto manje uspeha, oprobala se i na
glumištu. Sada, materjalno obezbeđena i ne tako više poznata, Boni Ketlin Bler
se vratila u rodni Šampejn u Ilinoisu, gde vodi miran i povučen život i
podučava mlade klizače, da možda, jednog dana, postanu bar približno onome što
je ona bila.

Author: Branislav Jocić