Tokom ove letnje pauze, malo ćemo okrenuti vremeplov i vratiti se u prošlost. Setićemo se nekih legendi sporta, ljudi koji su tabali put zvezdama koje nas oduševljavaju sada. Krećemo od Vilme Rudolf

Vilma Rudolf je bila dvadeseto od dvadeset i dva dece u
jednoj siromašnoj crnačkoj porodici u ruralnom Tenesiju, gde preživljavaju samo
najjači. Rođena je 1940. godine.

Kao dete, borila se sa paralizom, šarlahom i zapaljenjem pluća.
Svi koji je poznaju, kunu se da samo ona zna kako je posle svega toga ostala
živa. Majka ju je svaki dan vodila u crnačku bolnicu, koja je bila na pedeset
kilometara od grada. Po nekoliko sati bi joj masirala noge, samo da bi
povratila osećaj. Doktor je rekao da je jedina šansa da ostane normalna ako se
bavi sportom, po mogućstvu atletikom i plivanjem.

U srednjoj školi, pošto je bila izuzetno visoka i vitka,
bilo je sasvim logično da se bavi košarkom. Bila je najbolja košarkašica u
školi, a to nije promaklo atletskom treneru, koji je iz dana u dan počeo da je
moli da postane sprinterka. U prvom trenutku, Vilma nije htela, htela je da
nastavi sa košarkom, ali se onda setila doktorovih reči, da je za njenu
paralizu najbolja atletika.

Počela je sa napornim radom. Onako visoka, činilo se da će u
svakom koraku neka od nogu da joj se slomi. Na svim trkama je stizala
poslednja. Ali, nije htela da odustane. Nakon nekog vremena, počela je da bude
pretposlednja. Onda bi bila treća otpozadi, pa treća, pa druga. Na kraju,
postala je neprikosnovena i sa 16 godina je držala sve juniorske rekorde u
Sjedinjenim Državama. Ali, što je bilo još bitnije, dobila je i atletsku
stipendiju od koledža Tenesi.

Uvrštena je zbog sjajnih koledž rezultata u američki
sprinterski tim za Oilimpijske Igre 1960. u Rimu. Niko nije očekivao previše od
nje. Imala je samo 20 godina i takmičenje u „Večnom gradu“ trebalo je
da bude odskočna daska za buduće igre i buduće pobede. Pored toga, bio je to i
kulturni šok, jer jedva da je mrdnula iz Tenesija. No, Vilma nije mislila tako.
Ostatak ove priče ponovo ćemo prepustiti Arturu Takaču, starom emotivcu, i
njegovoj knjizi „Šezdeset olimpijskih godina“.

„Kada je osvojila zlato na 100 metara, žena koja je sedela do mene, za
koju sam kasnije saznao da je njena učiteljica iznenada me je zagrlila i
briznula u plač. Ispričala mi je kako je Vilma preležala šarlah i dvostruku
upalu pluća. Sa 11 godina nije mogla normalno da stoji na nogama zbog paralize.
Nije mogla ni da se igra sa drugaricama. Polako, jer se bavila sportom, počela
je da se oslanja na slabašne noge. Svi smo ulagali u njen oporavak i sportsku
karijeru. Kraj, kraj ste i sami videli“.

Pored tog zlata, Rudolfova je posle uzela najjsjajnije
odličije na 200 metara i u štafeti 4×100 metara. Preko noći je postala heroj, a
ni lepota i gracioznost joj nisu odmagale. Imala je drskos da odbije poziv Mohameda Alija na večeru Posle toga, njena karijera nikada
nije dostizala te visine, ali i ovo je bilo dovoljno da pokaže koliko je moćna
beskrajna volja i upornost. Posle sportske karijere, Vilma se bavila treniranjem
mladih atletičarki, a jedno vreme je bila učiteljica. Umrla je mirno i
dostojansveno 1994. od moždanog udara u straćari u Tenesiju, iz koje je došla i
otišla u legendu.

Author: Branislav Jocić