Rođena je
decembra 1934. u Keršonu, što je današnja Ukrajina kao Larisa Dirij. Vrlo rano
je počela da se bavi baletom i u tome je bila vrlo uspešna. Predviđali su joj
blistavu karijeru. Ali, njen koreograf se odselio i očajna Larisa počinje da se
bavi gimnastikom, koja je nešto najpribližnjije baletu. 

Godine 1953. završila
je srednju školu i preselila se u Kijev, kako bi unapredila svoje gimnastičke
veštine i gimnastičko znanje u „Burevestnik“ sportskom društvu.

 

Već sledeće
godine, vanserijski talenat joj je obezbedio mesto u reprezentaciji za Svetsko
prvenstvo u Rimu 1954. Nije razočarala, jer je zajedno sa sovjetskim
drugaricama osvojila zlato u timskoj konkurenciji. 

Dve godine kasnije, usledio
je olimpijski debi, i to kakav. Osvojila je u Melburnu šest medalja, četiri
zlata (tim, preskok, parter, „ol araund“), i po jedno srebro
(dvovisinski razboj) i bronzu (greda). Velika rivalka iz Mađarske, Agnješ
Keleti, imala je takođe šest medalja, ali malo manjeg sjaja.

  

U Rimu 1960. nije
popuštala mladim konkurentkinjama ni za pedalj. Osvojila je zlata u timskom, ol
araund i takmičenju u parteru. Srebra je prigrabila u dvovisinskom razboju i na
gredi, dok je u preskoku osvojila bronzu. U Tokiju 1964. svi su smatrali za
„prestaru“, jer je za gimnastičarku imala nezamislivih 30 godina. 

Larisa ne bi bila Larisa da nije svima pokazala da su pogrešili, pa je uzela
najsjajnije odličije u timskom nadmetanju i na parteru, dok se srebrom okitila
u ol araundu i na preskoku. Kolekciju je upotpunila bronzanim medaljama na
gredi i dvovisinskom razboju. Tada je definitivno bio kraj.

  

Larisa Latinjina
je bila graciozna i lepa. Dovela je gimnastiku do neslućene popularnosti i sve
mlađe devojčice, po uzoru na nju, počele su da se bave ovim bazičnim sportom.
Govorila je malo i samo kada je nešto bila pitana. Nikada nije tražila više od
onoga što je zaslužila. Ni sa jednom konkurentkinjom nije bila u lošim
odnosima. Ni sa jednim novinarom nije bila u lošim odnosima. Koliko god da ste
tražili, niste mogli da nađete ni jednu mrlju u njenoj biografiji.

  

Kada se povukla,
1966. je postala trener sovijeskih gimnastičarki. Na Olimpijskim Igrama u
Moskvi 1980. bila je organizator gimnastičkih takmičenja. Nepravedno je
uvrštena u kuću slavnih gimnastike tek 1998. godine. Kao najveću rivalku, ali i
prijateljicu navodi Čehoslovakinju Veru Časlavsku, sa kojom je imala bezbroj
nezaboravnih gimnastičkih duela. A šta sada radi Larisa Latinjina? Ništa, živi
miran i povučen penzionerski život u Moskvi i čuva unučiće…