Između Marka Spica i Majkla
Felpsa, Sjedinjene Države su imale još jednog velikog plivača.

Bio je to Met Bjondi, koji je,
inače, vodenu karijeru počeo kao vaterpolista!

Trener u srednjoj školi ga je
video koliko brže pliva od ostalih igrača i preporučio mu da pređe na taj sport.
Bjondi je dugo oklevao, ali kada je stigao poziv univerziteta Berkli, poznatog
po plivačkom programu, gde je sada i naš Milorad Čavić, više nije bilo dileme.

Bilo je ogromno iznenađenje kada
je uspeo da se kvalifikuje za američki tim za Los Anđeles 1984. kao 19-godišnji
golobradi brucoš. Tada je osvojio zlato u štafeti 4×100 metara i samo najavio
ono što će doći. Posle se vratio na Berkli za sledeće tri godine uspeo da obori
osam nacionalnih rekorda, a vratio se i staroj ljubavi, vaterpolu, gde je uspeo
sa drugarima takođe da osvoji nacionalnu titulu 1985. i da izabran u idealni
tim godine u toj sportskoj disciplini.

Na Svetskom prvenstvu u Madridu
1986. već je bio priznat plivač i tamo se dokopao tri zlata (štafete 4×100
slobodno i 4×100 mešovito, kao i 100 slobodno, plus bronze na 50 i 200 slobodno
i štafeti 4×200 slobodno). Dve godine kasnije na OI u Seulu, došli su novi dani
slave i novih pet zlata (štafete 4×100 i 4×200 slobodno, 4×100 mešovito, kao i
50 i 100m slobodno, plus srebro na 100 baterflaj, plus bronza na 200 slobodno).

Nekako je sve postajalo previše
lako za tačno dva metra visokog momka, čije ste noge broja 55 mogli teško da
razlikujete od peraja. Na SP u Pertu 1991. osvojio je tri zlata (štafete 4×100
slobodno i mešovito, 100 slobodno i ponovo srebro na 50m slobodno) Sledeće
godine, na OI u Barseloni, sa ionako obezbeđenim statusom plivačke ikone,
osvojio je dva nova zlata (ponovo dve štafete 4×100 mešovito i slobodno, a
dodajte i tome srebro na 50 slobodno)

Tu je negde bio i kraj plivačke
karijere. Krajnje stidljiv po prirodi, Bjondi je na svaki način izbegavao
medije i bilo kakvu pažnju. Kada god je mogao, povlačio se kući u San Francisko
i jedrio, ili išao negde u zabačene delove Stenovitih planina i skijao. Ono što
ga je odvajalo od ostalih je neverovatna profesionalnost, neponovljena želja za
pobedom i takmičenjem.

„Ne mogu ni sam da prebrojim
jutra kada mi se nije skakalo u hladan bazen, ali sam opet to uradio. Svi
znaju, da ako hoćete da budete prvi, morate da trenirate više od ostalih. U
profesionalnom sportu, talenat je nekih 10%, a sve ostalo je trening. Znao sam
da time sebi obezbeđujem život, da ispunjavam neku životnu svrhu“, priseća
se Bjondi, za kojeg takođe važi priča da je uvek bio najsporiji na zagrevanju i
u duelima koji nisu bili takmičarski.

Na poslednjim Igrama za njega 1992.
upoznao je i suprugu Kirsten Mecger, takođe plivačicu. Posle nekoliko godina,
Met je upao u krizu. Radio je kao motivacioni govornik i objasnio „Ovo je
previše lako, previše meko. Jednom ili dva puta mesečno idem i pričam nešto i
zaradim i više para nego što mi treba“.

Kristen ga je zato naterala da
ponovo upiše koledž i on ju je poslušao diplomiravši za nastavnika matematike
2000. godine. Sada radi sa decom u Portlandu i kažu da se promenio i da voli da
odluta i priča o plivačkoj karijeri. Čak je 2008. proglašen za „nastavnika
koji se najviše hvali“. Ima dva sina: Nejtanijela, koji je rođen 1998. i
Lukasa, koji je ugledao svet 2002. Sve njegove olimpijske medalje se nalaze u
američkoj sportskoj Kući slavnih u Čikagu.

Author: Branislav Jocić