Da sve bude gore, Lejk Plesid, mestašce u državi Njujork od nekoliko
hiljada stanovnika, zadesila je ta nesreća da ta zima bude topla i maltene bez
snega. U poslednjem trenutku, došlo je toliko željeno zahlađenje u paketu sa
snegom.Uz veliki uzdah olakšanja organizatora, takmičenja su nekako održana.
Jedan skromni momak iz najruralnije Amerike, pokazaće se kao heroj igara.

  

Njegovo ime je bilo Džon Amos Šej, ali je svima bio poznatiji kao Džek Šej.
U brzom klizanju je osvojio na ubedljiv način zlata u disciplinama 500 i 1500
metara. Bilo je to prvi put u kratkoj, osmogodišnjoj istoriji ZOI, da neko
osvoji dva zlata. Četiri godine kasnije, u Garmiš Parten Kirhenu, Džek se
odlučio da ne brani zlata. Rekao je da bi nastupanje pred Adolfom Hitlerom i
njegovim nacističkim pokretom i kukastim krstovima bilo van svake granice
dobrog ukusa.

  

U Inzbruku 1964. na takmičenjima u nordijskom trčanju pojavio se momak po
imenu Džim Šej. Nije se takmičio sa preterano velikim uspehom, ali su svi znali
čiji je sin i bio je jedna od glavnih ličnosti Igara. Godine 1980. Lejk Plesid
je ponovo imao tu čast da organizuje Igre. Predsednik organizacionog komiteta
je bio Džek Šej, sada već u poodmaklim godinama, na početku osme decenije. Kada
je bio van sporta, bavio se advokaturom, ali uvek je našao vremena da džogira
ili otkliza neki krug.

  

Igre su se ponovo vratile u Sjedinjene Države dvadeset i dve godine
kasnije, u Solt Lejk Siti, domovinu Mormona i Jute Džeza. Nekoliko dana pre
ceremonije otvaranja, Džek Šej je tragično izgubio život. Dok je džogirao
okolo, jedan vozač kamiona sa povišenim nivoom alkohola u krvi ga je udario i
ostavio na mestu mrtvog. Imao je 92. godine. Nije ni stigao da vidi kako njegov
unuk Džim Šej junior unosi baklju u Lejk Plesid, dok je bila na putu za Solt
Lejk Siti.

  

Džim Šej se u Solt Lejku takmičio u opasnom skeletonu, koji se posle skoro
osamdeset godina vratio u olimpijski program. Samo nenormalno hrabri, ili
mentalno nezdravi ljudi bi se sa glavom nekoliko centimentara od leda supuštali
niz stazu sa preko 100 kilometara na sat. Skeleton je bio na programu
poslednjeg dana takmičenja i činilo se da su ispričane sve priče iz Solt Lejka.
Ali, nisu.

  

Ne među prvim favoritima, ali nikako za potcenjivanje, Džim Šej je duboko
udahnuo, legao na skeleton i krenuo na vožnju svog života. Osvojio je zlato.
Kada je stigao na cilj i shvatio šta je uradio, prvo je zaplakao i poleteo u
zagrljaj ocu, a onda je iz kacige izvadio sliku pokojnog dede, legendarnog
Džona Amosa Šeja. Kažu, na mladima svet ostaje, ali opet, sve što smo naučili,
naučili smo od starijih…

Ovim završavamo ciklus „legende sporta“ za ovu godinu pošto se od ponedeljka posvećujemo Vimbldonu. Nadamo se da ste uživali i očekujte još ovakvih tekstova naredne godine u ovo „prazno“ vreme.