Svako ko je ikada trčao za loptom ili skakao u vodu zna jednu istinu. Sport boli. Pitajte bilo koga ko se bavio bilo kakvom fizičkom aktivnošću i čućete priče o uganućima, modricama, pa čak i slomljenim kostima. To je jednostavno deo igre. Ali, neke aktivnosti prelaze granicu uobičajenog rizika. One ulaze na teritoriju gde greška ne znači samo povredu. Ona znači potencijalno fatalan ishod.

Šta uopšte definiše opasnost u sportu?

Ovo pitanje zvuči jednostavno, ali odgovor je sve samo ne to. Ako gledamo ukupan broj povreda, verovatno biste se iznenadili saznanjem da se čirliding i pecanje nalaze u samom vrhu. Ako uzmemo u obzir broj ljudi koji se bave određenom aktivnošću, padobranstvo deluje statistički bezbednije od fudbala.

A broj smrtnih slučajeva? Tu stvari postaju zaista mračne. Penjanje na Everest, na primer, nosi stopu smrtnosti koju je teško uporediti sa bilo čim drugim.

Problem je što ne postoji centralizovana baza podataka koja bi sve ovo obuhvatila. Statistike su rasute po celom internetu. Različiti izvori koriste različite metodologije. Ipak, moguće je stvoriti relativno pouzdanu sliku o tome koje aktivnosti nose najveći rizik po život i zdravlje.

Kontaktni sportovi koji ostavljaju tragove

Američki fudbal možda ne deluje kao kandidat za listu najsmrtonosnijih sportova, ali istorija govori drugačije. Pre nekoliko decenija, smrtni slučajevi na utakmicama nisu bili retkost. Glavni krivac? Sudari glavama bez adekvatne zaštite.

Danas je oprema neuporedivo bolja. Ipak, potresi mozga, prelomi kostiju i povrede vrata ostaju svakodnevica. Igrači nose posledice godinama nakon završetka karijere.

Ragbi ide korak dalje. Manje zaštitne opreme, trinaest (ili petnaest) igrača po timu koji se sudaraju punom snagom. Pokidani ligamenti, iščašena ramena, slomljene kosti. Sve to spada u očekivane rizike.

Kada voda postane neprijatelj

Ronjenje na dah izgleda spokojno i elegantno. Ronilac bez boce sa kiseonikom, samo on i dubina. Ta lepota krije brutalnu statistiku. Između 2006. i 2011. godine zabeleženo je 417 nesreća u ovoj disciplini. Od toga 308 sa smrtnim ishodom.

Čovek jednostavno nije stvoren za dubinu. Naše telo funkcioniše na površini. Kada ga gurnemo u uslove za koje nije dizajnirano, posledice mogu biti nepovratne.

Surfovanje na velikim talasima privlači adrenalinske zavisnike sa svih krajeva sveta. Neki putuju hiljadama kilometara samo da uhvate onaj jedan savršeni talas. Problem nastaje kada taj talas uhvati vas. Utapanje, razbijanje o podvodne stene, gubitak orijentacije u peni. Sve to čeka one koji precene svoje sposobnosti.

Rafting na divljim vodama nudi sličnu kombinaciju uzbuđenja i opasnosti. Čamac na naduvavanje, divlja reka, oštre stene koje vrebaju ispod površine. Čak i odlični plivači mogu završiti u nevolji kada ih voda izbaci iz čamca na pogrešnom mestu.

Brzina koja ubija

Auto-trke nose specifičnu vrstu rizika. Stotine kilograma metala, brzine od preko 240 kilometara na sat, tvrd asfalt koji ne oprašta greške. Statistika kaže da je šansa za smrtni ishod u sudaru oko jedan prema sto.

Možda mislite da je tehnologija napredovala dovoljno da zaštiti vozače. Odela su bolja, kacige izdržljivije, konstrukcija automobila sofisticiranija. Ali tehnologija radi u oba smera. Automobili su takođe brži nego ikada. Sudari su nasilniji. Od 2001. godine, preko 40 vozača izgubilo je život na stazama širom sveta.

Motociklističke trke podižu sve na viši nivo. Vozač nema čelični kavez oko sebe. Nema zone deformacije koja bi apsorbovala udarac. Tu je samo on, motor i nada da će sve proći dobro.

Turistički trofej ostrva Man (Isle of Man TT) smatra se najopasnijom trkom na planeti. Javni putevi, neverovatne brzine, kameni zidovi i kuće udaljeni samo nekoliko koraka od staze. Adrenalin je zagarantovan. Sigurnost definitivno nije.

Padanje s visine kao hobi

Planinarenje na velikim visinama donosi statistiku koja tera na razmišljanje. Šansa od jedan prema deset da poginete pokušavajući da osvojite najviše himalajske vrhove. Samo na Everestu zabeleženo je 297 smrtnih slučajeva od prvog pokušaja penjanja 1922. godine.

Zašto je tako opasno? Ljudsko telo jednostavno nije stvoreno za te visine. Iznad osam hiljada metara nalazi se takozvana „zona smrti“. Na toj visini, vazduh je toliko razređen da bi čovek bez aklimatizacije preminuo za dva minuta. Dodajte tome lavine, padove u pukotine, urušavanje leda, promrzline. Lista rizika čini se beskrajnom.

Slobodno solo penjanje (Free solo) po stenama predstavlja čist oblik ljudske hrabrosti. Ili ludosti, zavisno od perspektive. Penjač bez ikakve opreme osim cipela. Bez užadi, pojaseva, sigurnosnih sistema. Svaka greška može biti poslednja.

Zašto neko uopšte radi tako nešto? Penjači opisuju to kao formu meditacije. Intenzivna koncentracija, potpuna prisutnost u trenutku, oslanjanje isključivo na sopstvene sposobnosti. Samo što je ova vrsta meditacije potencijalno smrtonosna.

Nebo kao arena

Letenje u odelu sa krilima (wingsuit) možda zvuči kao nešto iz naučne fantastike, ali ovaj sport postoji od sredine devedesetih godina prošlog veka. Posebno dizajnirani kombinezon omogućava letaču da horizontalno klizi kroz vazduh nakon skoka iz aviona ili sa litice.
Stopa spuštanja je oko 80 posto niža nego kod normalnog padobranstva. To omogućava duže letove i veće udaljenosti. Ali isto tako pruža više vremena za greške. Od 2002. godine zabeležena su 162 smrtna slučaja.

Svuping (Swooping) je disciplina unutar padobranstva koja zahteva letenje što bliže zemlji maksimalnom brzinom. Spektakularno za gledanje, neverovatno opasno za izvođenje. Čak i unutar padobranske zajednice postoje debate da li je ovo pravi sport ili neodgovorno ponašanje.

Aktivnost koja prednjači po broju žrtava

B.A.S.E. džamping zauzima posebno mesto na ovoj listi. Akronim označava Building, Antenna, Span i Earth (zgrada, antena, most/luk i zemlja/stena). Prevedeno, to je skakanje sa svega što je dovoljno visoko da se padobran aktivira pre udarca o tlo.

Razlika između B.A.S.E. džampinga i klasičnog padobranstva je kritična. Manje visine znače manje vremena za reakciju ako nešto pođe po zlu. A na tim visinama, sve može poći po zlu neverovatno brzo.

Prema B.A.S.E. listi smrtnih slučajeva, brojke konstantno rastu. Najgora godina bila je 2016. sa 37 smrtnih slučajeva. Zatim 2018. sa 32 žrtve. Ovaj sport privlači ljude koji traže krajnje granice uzbuđenja. Nažalost, te granice ponekad postaju konačne.

Zašto se ljudi upuštaju u sve ovo?

Posle čitanja ovakve liste, logično pitanje je zašto bilo ko svesno ulazi u aktivnosti sa ovakvim rizicima. Odgovor nije jednostavan.
Neki govore o osećaju potpune slobode. Drugi o adrenalinu koji ne mogu naći nigde drugde. Treći o testiranju sopstvenih granica. Za mnoge, rizik je deo privlačnosti, a ne prepreka koju treba savladati.

Važno je razumeti da većina ovih sportova ima stroge protokole bezbednosti. Profesionalci godinama treniraju pre nego što pokušaju najopasnije varijante. Oprema se konstantno unapređuje. Tehnike se usavršavaju.

Ipak, određeni nivo rizika ostaje ugrađen u samu prirodu ovih aktivnosti. I to je nešto što svaki učesnik mora prihvatiti pre nego što napravi prvi korak, prvi skok ili prvi zaveslaj.

Sport uvek nosi element neizvesnosti. Ta neizvesnost je deo onoga što ga čini uzbudljivim. Ali, postoji razlika između zdravog takmičarskog duha i aktivnosti gde svaka greška može biti poslednja. Izbor uvek ostaje na pojedincu. Samo je važno da taj izbor bude informisan.