Legendarni skijaški as Bojan Križaj, danas 67-godišnjak, bio je gost zimskog podkasta "Skiboardcast" i u razgovoru sa kolegom Mihailom Ilićem pričao je o svemu i svačemu, ali i o nikada ispričanim anegdotama sa belih staza.

O tome kako je bilo „nekad i sad“, koliko bi onaj Stenmark zaostao sekundi za danas najboljim skijašem Markom Odermatom i kako su slalomske skije od 205, stigle do 165 cm (!), pričao je svakako najpopularniji skijaš stare Jugoslavije, neko zbog koga su mase učile da skijaju i subotom i nedeljom rano ujutro palili televizore, kako bi gledali prve vožnje iz zimskih centara širom sveta.

Na pitanje da li se seća prvih dana na snegu, Bojan kaže ovo…

„Ne sećam se, kažu da sam imao samo tri godine, kada sam po želji mojih roditelja stao na skije. Moj otac je bio prvak Jugoslavije u slalomu i želeo je da ja, ali i moja mlađa sestra, nastavimo njegovim stazama. U suštini, porodična sudbina mi je odredila buduće zanimanje. Naravno, da kao klinac nisam uživao u skijanju, verovatno ne bih otišao ni korak dalje.“

Poznate su sve brojke vezane za karijeru, u svoje vreme, jednog od najboljih slalomaša i prefinjenog tehničara. Kruna je bila svetsko srebro iz Šladminga 1982. godine, a kada je u pitanju Svetski kup, treba reći da je u „snežnom karavanu“ nastupao 12 godina, upisao je osam pobeda i osvojio jedan Kristalni globus.

Na pitanje koja mu je bila najteža trka u karijeri, Križaj kaže:

„Teško je izdvojiti najtežu. Reći ću vam koja me je najviše rastužila. Bilo je to na olimpijskom slalomu 1980. godine u Lejk Plesidu gde sam, iz meni još uvek nejasnih razloga, napravio grešku i promašio kapiju. Tada nisam verovao da mi se to dogodilo, u mojim mislima, te kapije uopšte nije bilo. Kada sam pogledao snimak, shvatio sam da sam je definitivno promašio. Šteta bio sam u sjajnoj formi i mislim da sam propustio priliku da napravim neki veliki slalomski rezultat. Sigurno ću, do kraja života, najviše patiti zbog te trke.“

Nastupali ste i u alpskoj kombinaciji, vozili i spust?

„Iskreno, nikada ne bih vozio kombinaciju da sam se samo ja pitao, ali to je tada bila želja čelnih ljudi Skijaškog saveza i Toneta Vogrineca. Išlo je nekako, sve dok se nisam razbio u Kicbilu, nastupajući bez ijednog specijalnog treninga spusta. Voziti na Štrajfu, pri toj brzini, bez treninga, bilo je pravo samoubistvo! Veliku sam sreću imao što sam iz svega izašao živ i što se nisam potpuno izlomio! Tada sam rekao sebi, nikad više…“

Spust je u to vreme bio baš rizičan?

„Da smo kao deca imali kvalitetnije uslove za trening spusta, verovatno bismo vozili i brze discipline, ali u to vreme nije bilo ni superdžija, a spustovi su bili baš ekstremni!“, podseća Križaj.

Skijanje tada i sada, šta se sve promenilo?

„U mojoj karijeri, prošao sam nekoliko faza razvoja skijaškog sporta. Na početku karijere, vozili smo kroz drvene kapije, pa smo zatim prelazili na plastične, da bi se 1982. godine pojavio zglob i sve je to nekako uticalo na našu skijašku tehniku. Mi smo tada bili inovatori. Tražili smo najbolju tehniku prolaska kroz kapije, a uz to razvijali i opremu, skije i cipele. Samo do neke mere, pratila nas je i skijaška industrija. Kada sam prestao da se takmičim, 1988. godine, krenule su nove ideje, koje su dodatno ubrzale i olakšale opremu. Dobili smo kraće skije, vrhove sa specijalnim uglovima i tada se drastično promenila tehnika. Današnji slalom i slalom od pre 40 godina, nemaju ništa zajedničko. Ilustracije radi, ja sam uvek nastupao na skijama dužine 205 santimetara, a danas slalom voze na skijama od metar i 65 cm! Kada gledam snimke iz mog doba, kao da gledam skijaše na skijama za skokove!“, nasmejao se Križaj.

Koliko su se staze promenile?

„Konfiguracija staza možda i ne toliko, ali kvalitet snega i podloge u potpunosti. Sa snežnim topovima i veštačkim snegom, došli smo u situaciju da takmičari sa brojevima većim od tridesetog, imaju isto tako dobre uslove kao i ovi na početku. To im je značajno olakšalo proboj ka vrhu. Promenio se i startni redosled takmičara u drugom laufu. Sve to je skijanje napravilo profesionalnijim i atraktivnijim. Sadašnje vreme, sa poređenjem skijanja iz mojih dana je potpuno različito.“

U vaše vreme, skijali ste sa kapom i naočarima, a danas je to drugačije?

„Sa zglobnim kapijama stigle su i povrede glave. Meni je naprimer, kapija izbila zube, pa smo počeli da razmišljamo o tome, kako da se zaštitimo? Jedne sezone, Rok Petrović, Grega Benedik i ja smo odlučili da nastupamo sa kacigama za slalom. Prvi smo počeli da ih koristimo, a danas je to obavezna stvar. Definitivno treba zaštiti sportiste, što je više moguće. Unatoč svemu, povreda i dalje ima previše.“

Dosta ljudi u regionu skija, a Bojan za sve njih ima jedan važan savet:

„Smatram da je za kvalitetno skijanje, kako takmičarsko, tako i rekreativno, potrebna dobra fizička priprema. Ljudi nekako olako shvataju skijanje, a morali bi puno da rade na sebi, kako bi smanjili rizik od povrede!“, upozorava Križaj, koji je imao dobar savet i za buduće skijaše i skijašice:

„Za mene lično, skijanje je i u ovim godinama sport broj 1, to je za mene zakon! Ako sam u prilici, skijam svaki dan! Naravno, puno toga zavisi od uslova na stazama i vremenskih prilika. Ali, to je ono, što još uvek najviše volim. Mlađim naraštajima predlažem da se u svakom slučaju bolje organizuju, da uvek negde ostave vreme za sport, da li za skijanje, ili neki drugi, nije ni bitno. Važno je da pronađu mesta za aktivaciju. Kod mene je organizacija uvek bila na visokom nivou. Uklopio sam sve, i školu i trenere, kasnije i porodicu… Kombinacija svih tih parametara, donosi uspeh.“

Roditelje skijaša, ali i drugih sportista, Križaj je posavetovao na ovaj način.

„Roditelji pre svega moraju da veruju u sposobnosti svog deteta, ali i u stručnost ski instruktora i trenera, te da imaju strpljenja. Ništa ne može da dođe preko noći, potrebni su kontinuitet i godine rada, kako bi došao rezultat. Nisu svi isto ni talentovani, ali više-manje, svi na kraju postanu dobri skijaši…“

U završnici intervjua, Križaj je upitan kolika bi razlika u sekundama danas bila između pobednika neke trke Svetskog kupa i recimo Ingemara Stenmarka?

„To definitivno nije izmerljivo, i o tome nikada nisam razmišljao. Ali, u svakom slučaju mislim da je najveća razlika baš u slalomu. Skije u veleslalomu se i nisu toliko drastično promenile. Najmanja razlika bila bi u spustu i superdžiju. Materijali su danas toliko bolji, sneg je brži, pa je nemoguće izmeriti razliku između, recimo Odermata danas i Stenmarka nekada!“

Gde i s kim danas skija Bojan Križaj?

„Kad sam kod kuće, na Krvavecu, ili negde blizu mesta gde stanujem, a kada sam sa suprugom, odemo do Austrije, Italije, u krugu od 100 kilometara. Svaki centar je dobar kada ima snega i sunca!“

Upitan da li je on učio svoju decu da skijaju, Bojan kaže:

„Moja dva sina su bili takmičari, ali su obojica zbog povreda ranije završila sportsku karijeru. U svakom slučaju, nisam imao vremena da im se posvetim kad su bili mali. Danas, više-manje, dobro skijaju.“

Bojan Križaj je i dalje promotor „Elana“, kompanije na čijim skijama je ostvario sve svoje najveće uspehe. Predstavljao je pravu ikonu sportske Jugoslavije, bio je magnet za publiku, omiljen od svih, pravi ljubimac navijača. I danas je omiljen od Triglava do Đevđelije, poštovan i među predstavnicima „sedme sile“ i svim ljubiteljima skijanja.

Bonus video