Vreme je za svakoga relativan pojam, nekome 51 sekunda i 16 stotinki prođe kao munja, a nekome predstavlja čitavu večnost. U skijanju je upravo to razlika između najvećeg kojeg je taj sport video i njegovih rivala.

Možda se na prvi pogled ne čini da je 51 sekunda mnogo, ali predstavlja očiglednu razliku u klasi između Marsela Hiršera i svih onih koji su poslednjih godina pokušali da mu stanu na put. Očekivano, nisu uspeli jer su za rivala imali skijaša koji je zauvek promenio njihov sport i zauzeo mesto na čelu svih velikana. I to je učinio skijajući tehničke discipline na nivou koji do njegove pojave nije viđen, ali ne i bez ijedne greške, baš naprotiv.

Grešio je, ali je nalazio način da mu to ide u korist, rizikovao je više nego bilo ko ikada ranije, a za to je nagrađen time što mu nije bilo ravnog. Ne samo tokom tih osam godina, koliko je bio nezaustavljiv u Svetskom kupu, već u istoriji. I izvesno je da će proći još mnogo vremena pre nego što se pojavi neko ko će skijati na približnom nivou, činiti sve da pomisle da je to što radi lako, a usput uživati u nečemu što je možda i najbliže nekom vidu umetnosti u sportu.

Hiršeru je kumulativno bilo potrebno sedam sati, 17 minuta, 50 sekundi i četiri desetinke da bi promenio istoriju i zacementirao svoje mesto u njoj. Startovao je na 245 trka u Svetskom kupu, a više od polovine je završio na podijumu – 138, a 67 puta se našao na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Više pobeda od njega imaju samo Mikaela Šifrin (73), Lindzi Von (82) i Ingemar Stenmark (86).

Osvojio je osam velikih Kristalnih globusa, tri više od drugog najuspešnijeg skijaša svih vremena u Svetskom kupu – Marka Đirardelija iz Luksemburga.  Ima i 12 malih Kristalnih globusa, sve u slalomu i veleslalomu, uz dva olimpijska zlata i jedno srebro, kao i sedam titula svetskog šampiona. I iako se čini da je u godinama pred nama mogao da nastavi svoju dominaciju, umesto toga početkom septembra 2019. je objavio povlačenje u 31. godini.

Hiršer je imao startni broj jedan 12 puta kada je trijumfovao na trci. Još uspešniji je bio kada je startovao kao peti jer je upisao ukupno 17 pobeda.

„Na vrhu sam, a oduvek sam želeo da se povučem u trenutku kada sam znao da i dalje mogu da pobeđujem“, rekao je Hiršer.

Malo ko je uopšte mogao da bude iznenađen takvom odlukom nekoga ko je 28 od svojih 30 godina proveo na skijama. U svoju karijeru je uložio hiljade sati treninga van sezone da bi pronašao još koju desetinku ili stotinku u odnosu na rivale, a to se i te kako videlo na stazi. I drugi su uložili mnogo u svoje karijere, ali jednostavno po talentu i radnim navikama niko mu nikada nije bio ni prići.

Mnogo je trka u kojima je bio klasa za sebe, a možda najbolji primer za to je bodovanje na FIS listi. Kada je ono uvedeno pre 27 godina, malo ko je uopšte mogao da pretpostavi da će se pojaviti neko kao Hiršer, ali, eto, desilo se. I dok je u Svetskom kupu cilj osvojiti što više bodova, na FIS listi je baš obrnut slučaj, a Austrijanac je jedini skijaš koji je na njoj imao 0.00 bodova.

Što se tiče trka, najveća razlika kojom je Hiršer pobedio rivale viđena je u veleslalomu u Garmiš-Partenkirhenu 2015. godine, kada je za neverovatnih tri sekunde i 28 stotinki iza sebe ostavio Nemca Feliksa Nojrojtera. S druge strane, austrijski skijaš je najmanju prednost imao u slalomu u Madoni di Kampiljo, gde je za četiri stotinke bio ispred Luke Ernija iz Švajcarske, a Norvežanin Henrik Kristofersen bio samo stotinku dalje.

Austrijski skijaš je tokom karijere u cilju 105 puta imao najbolje vreme. Ukupno 61 put je bio najbrži u prvoj vožnji, 44 puta u drugoj, a u 15 navrata je bio bez premca u obe.

Ali, vratimo se na sam početak – čini se da je Hiršer od malena bio predodređen za velike stvari jer je već sa dve godine stao na skije. Njegov otac je vodio skijašku školu u Anabergu, koji se nalazi oko 30 kilometara od staze u Šladmingu na kojoj je tokom karijere slavio tri puta u slalomu. Mladom Hiršeru nije mnogo vremena bilo potrebno da pokaže da bi mogao da bude budućnost austrijskog skijanja, ali put nije bio nimalo lak.

Pre nego što je uopšte započeo svoj pohod na sam vrh, austrijski skijaš je prošao kroz ono što je za svakog sportistu noćna mora. Pažnju je privukao na sebe osvajanjem zlata u veleslalomu na Svetskom juniorskom prvenstvu 2007. godine, a samo nedelju dana kasnije je debitovao u Svetskom kupu. Osvojio je 24. mesto u istoj disciplini u švajcarskom Lencerhajdeu, a u sezonama koje su usledile niko verovatno nije ni mogao da zamisli da će vrlo brzo postati najdominantniji skijaš svih vremena.

U svojoj prvoj kompletnoj sezoni u elitnom takmičenju, napravio je veliki broj grešaka, na skoro polovini trka nije ni stigao do cilja, a mnogi su ga kritikovali zbog agresivnog stila. A baš takav stil je postao njegov zaštitni znak, zahvaljujući kojem se sada i smatra najvećim. Međutim, uspeo je da se dva puta da se nađe na podijumu, a postepeni napredak omogućio mu je da postane konkurentan u borbi za pobede. I prva je stigla u Val d’Izeru 2009. godine, da bi nekoliko meseci kasnije na svom debiju na Zimskim olimpijskim igrama zauzeo četvrto mesto u veleslalomu i peto u slalomu u Vankuveru.

Naredne zime je stigla već pomenuta noćna mora u vidu loma članka, baš pred Svetsko prvenstvo 2011. godine. Iako je velikom broju sportista potrebno vreme da bi se vratili na nivo pre povrede, sa Hiršerom nije bio takav slučaj jer je on po povratku na stazu postao neverovatno bolji. Glavni pokazatelj je činjenica da je u sezoni posle povrede osvojio svoj prvi Kristalni globus i to takmičeći se u slalomu i veleslalomu, uz samo dve trke u superveleslalomu.

I njegov plan se nije mnogo promenio od tada, pošto je učestvovao na ukupno 18 superdžija i pet alpskih kombinacija pored trka u tehničkim disciplinama u narednih sedam godina. Mnogi su pokušali da ga nadmudre, između ostalog, Kristofersen, Aksel Lund Svindal, Ćetil Jansrud i Aleksi Pantiro, ali su svi imali identičan problem. Oni kojima su brzinske discipline specijalnost nisu bili ni izbliza na nivou kao on u tehničkim, što su posebno iskusili njegovi rivali u slalomu i veleslalomu.

Najbliži tome da onemogući Hiršera da dođe do ukupne pobede u Svetskom kupu bio je Švajcarac Beat Fojc, čiji zaostatak je u sezoni 2011/12 bio samo 35 bodova. Od tada, austrijski skijaš je prosečno imao 344 boda više od najbližeg rivala, a najveća razlika viđena je 2017. godine, kada je za 675 bodova pobedio Jansruda. Usput je osvojio i po šest malih Kristalnih globusa u slalomu i veleslalomu, a do prve titule svetskog šampiona došao je na svom terenuu Šladmingu 2013. godine, gde je trijumfovao u slalomu.

Na planetarnim šampionatima je osvojio još četiri najsjajnija odličja, uz četiri srebra, a najduže je čekao da izdanja na njima i Svetskom kupu ponovi i na Olimpijskim igrama. U Sočiju je 2014. osvojio srebro u slalomu, a te godine je prvi put i najavio da bi uskoro mogao da završi karijeru, ali je i te kako bilo jasno da to neće učiniti dokle god ima nezavršena posla. A imao ih je sa Zimskim olimpijskim igrama, uprkos tome što je mnogo puta naglasio da će njegova karijera biti kompletna čak i bez zlata na njima.

Uprkos tome, pred Igre u Pjongčangu prošle godine je bio pod velikim pritiskom, možda i najvećom tokom cele karijere. Nije mu pomoglo to što je doživeo frakturu levog članka tokom priprema za tu sezonu, ali se brzo oporavio i bio spreman za prvi slalom sezone u Leviju, koji je završio na 17. mestu. U nedeljama koje su sledile postepeno se vraćao u formu, koju je i pronašao u Južnoj Koreji već na svojoj prvoj trci.

Bila je to kombinacija, na kojoj je došao do dugo očekivanog zlata posle fantastičnog spusta za nekoga ko se ne takmiči u toj disciplini, a zatim još boljeg slaloma. Samo nekoliko dana kasnije, okitio se i najsjajnijim odličjem u veleslalomu, a iako su mnogi najviše očekivali od njega u slalomu, napravio je grešku, a zlato je otišlo u ruke Šveđanina Andrea Mirera.

„Ljudi su mi uvek govorili da mi je karijera sjajna, savršena i neverovatna, ali da nemam olimpijsko zlato. Svi u Austriji su ovo očekivali, da osvojim barem jedno zlato. Sada više neću morati da slušam pitanja da li mislim i dalje da mi je karijera savršena bez zlata, niko o tome više neće pričati“, rekao je Hiršer posle trijumfa u veleslalomu u Pjongčangu.

Austrijanac je tu sezonu završio osvajanjem sedmog Kristalnog globusa, a usput je ostvario 13 pobeda, čime je izjednačio rekord koji su do tada držali Stenmark i Herman Majer. Ispostavilo se da je prošla sezona bila njegova poslednja, ne i najbolja, ali dovoljno dobra dobra jer je broj svojih Kristalnih globusa doveo do 20, koliko je tokom karijere osvojila samo Vonova, koja doduše ima samo četiri mala.

Kada je podigao osmi Kristalni globus i te kako je bilo jasno da je teško da su male šanse da će se vratiti za pohod na još jedan. Više puta je istakao da je umoran, ali da nije siguran da li će nastaviti karijeru, a potvrda onoga što su svi slutili stigla je početkom septembra 2019.. Skijanje definitivno nije isto bez njega, a borba za ukupnog pobednika Svetskog kupa poslednjih godina je neizvesnija. Hiršer se nedavno vratio na stazu, ali samo kao jedan od predvozača na treningu spusta u Kicbilu, šta je okarakterisao kao svoju poslednju veliku avanturu. Na taj način nas je još jednom podsetio na to da treba da mu budemo zahvalni na tome što nam je ukazao tu čast da budemo svedoci njegove magije i ispisivanja novih stranica istorije.