Marina Rajčić, devojka koja je bila važna karika svakog velikog uspeha na velikim evropskim i svetskim takmičenjima, kao i klupskog rukometa, obratila se otvorenim pismom navijačima crnogorske reprezentacije, u kojem je objavila da se oprašta od dresa sa državnim grbom.

Marina Rajčić je osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Londonu, zlatnu na Evropskom prvenstvu u Beogradu, branzanu na šampionatu Evrope u Ljubljani. Kao golman Budućnosti, osvojila je dve titule klupskog prvaka Evrope.

Legenda crnogorskog i svetskog rukometa završila karijeru!

Rukomet

10. dec 2024 3

Rukomet

10. dec 2024 3

Simonović: Milena Raičević je heroina Crne Gore!

Rukomet

11. dec 2024 1

Rukomet

11. dec 2024 1

Pismo Milena Rajčić prenosimo u celini i bez izmena:

„Dragi navijači i prijatelji rukometa u Crnoj Gori,

Sa neizmernim poštovanjem za kontinuitet podrške koju godinama pružate mojim reprezentativnim saigračicama i meni, sa osećajem ponosa što ste vašim pesmama, iskrenim suzama, vašim bićem i hiljadama pređenih kilometara utkali sebe u sve naše istorijske pobede, imam potrebu da vam se javno obratim. Nisam bila punoletna kada sam prvi put obukla dres crnogorske reprezentacije. Od tada do ovog Evropskog prvenstva sam živela emociju koja će biti deo mene dok god dišem.

Stajati na golu Crne Gore nije bilo lako, jer sam znala da me gledaju i Podgorica i Bijelo Polje i Lješanska nahija i Morača i Nikšić i Berane i Cetinje i Pljevlja, da me gleda svaki deo moje domovine, moja porodica i moj tim i da od mene očekuju samo jedno. Pažnja i poruke koje od vas dobijam godinama, posebno se osvrćući na one koje stižu u proteklih par dana, jasan su znak da vaša očekivanja nisam izneverila i da sam opravdala poverenje koje mi je konstantno ukazivano gotovo deceniju i po. Upravo zbog toga što sam igrala za vas, vama se i obraćam, u trenutku kada sam donela odluku da završim reprezentativnu karijeru.

Imala sam privilegiju da budem deo svih radosti koje je reprezentativni rukomet doneo našoj zemlji: olimpijsko srebro u Londonu, evropsko zlato u Beogradu, evropska bronza u Ljubljani, kao i bronzana medalja i titula najboljeg svetskog golmana u juniorskoj konkurenciji 2010. godine u Južnoj Koreji.
Crnu Goru nosim u srcu i predstavljam je najbolje što mogu i onda kada nisam u dresu nacionalnog tima. Zastava naše zemlje bila je istaknuta i kad sam tri puta podizala pehar šampiona Francuske ali i onda kada smo Joka, Mika, Majda i ja postale prvakinje Turske i tamo osvojile i Kup i Supekup.

Iskreno verujem da odlukom o završetku reprezentativne karijere dodatno doprinosim crnogorskom rukometu jer već neko vreme osećam da prostor koji zaslužuju moraju dobiti i Ljubica i Anastasija i briljantne mlade golmanke poput Marsenić, Kadović i Škerović. Marina želi da odigra još par sezona, da se dodatno posveti zdravlju i oporavku tela jer se ono usled konstantnih napora vidno troši, ali i da nađe prostora da više vremena provodi sa sinom Tadijom koji uskoro puni četiri godine i kome majčino prisustvo sve više nedostaje.

Iako moja rukometna misija ovde ne prestaje, želim da se zahvalim treneru Novaku Ristoviću koji je prepoznao moj golmanski talenat kada sam imala svega 14 godina i pružio mi neophodnu osnovu za nadogradnju koja je usledila kasnije. Rezultati našeg rada u klubu su mi otvorili vrata reprezentacije. Zahvaljujem se svim selektorima sa kojima sam imala priliku da sarađujem. Posebno bih istakla da je vreme vođenja reprezentacije od strane Dragana Adžića i Bojane Popović ispisalo zlatne stranice mog života i rukometne karijere.

Veliku zahvalnost dugujem Vlatku Đonoviću, koji je imao ulogu mog drugog roditelja, verovao u mene kao malo ko drugi i bio moja podrška u mnogim velikim uspesima koje sam ostvarila. Bila je čast nositi crnogorski grb zajedno sa ostalim lavicama, mojim istinskim heroinama, sa kojima sam prošla kroz teške trenutke ali i kroz one magične, istorijske, kojih ćemo se svi zajedno rado sećati.

Rukomet je deo svih nas. Decenijama. Generacijama. Konstantna podrška Ministarstva sporta i mladih i autoritet i predanost Predraga Boškovića kao jednog od čelnika EHF-a, prilika su da ojačamo domaću ligu jer je ona ključ budućih reprezentativnih uspjeha. Moja Crna Goro, daću sve od sebe da te i u narednih par godina na rukometnim terenima dostojno predstavljam. Hvala ti što si deo mene. Naš put se ovdee ne završava. Biću tu u svakom trenutku da pomognem na način na koji se proceni da je najbolji.

Živeću u želji i nadi da ćemo zajedno stvarati nove generacije lavica, verujući da je ženska rukometna reprezentacija dala primer iskrenog patriotizma i sportskog fer pleja, primernog ponašanja i bespoštedne borbe za životne i profesionalne ciljeve u čije dostizanje verujemo, čineći naše društvo makar zeru boljim i dajući našoj deci kvalitetnu matricu za njihov budući lični razvoj. Idemo dalje, svi zajedno, još jače, još bolje i uspešnije”.

Bonus video