Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
"Stanje u srpskom rukometu ne čini mi se svetlo, ne deluje pozitivno. Ovo što danas imamo nije posledica trenutnog rada, nego godina, pa čak i decenija, nekorektnog odnosa prema sportu koji volimo i kome smo posvetili živote. Bar konkretno kad pričam o sebi. Rukomet je urušavan, svesno ili nesvesno, i sada ubiremo plodove tog odnosa."
Legendarni Nedeljko Jovanović, strelac čuvenog gola za Partizan iz nezaboravnog finala prvenstva Jugoslavije protiv Crvene zvezde 1993. u dvorani „Pionir“ u intervjuu za Sport klub pričao je o problemima koji more nekada trofejan i poštovan sport, o tome zašto njega i njegovih nekadašnjih saigrača nema u rukometnim forumima, razočaranju zbog (nekadašnje) podrške predsedniku RSS Božidaru Đurkoviću, urušenim klubovima i gašenju centara, selektoru Raulu Gonzalesu…
SK paketić 26
Jovanović se 23. maja 1993. za sva vremena „uselio“ u srca navijača kluba iz Humske. U teškim, ratnim vremenima, sport je bio jedan od retkih izduvnih ventila, a finale plej-ofa večitih rivala spektakl o kome se i danas priča. Gol u poslednjoj sekundi, produžeci… i na kraju prva titula za Partizan u istoriji. Neka druga vremena, za rukomet kvalitetnija i optimističnija…
„Naravno da kao sportista i kao čovek ne mogu da se pomirim sa trenutnom situacijom u našem rukometu i budem ravnodušan. Očekujem i voleo bih da se stvari promene, da se krene putem koji može da nagovesti bolje rezultatie i svetliju budućnost, kako za muški, tako i za ženski rukomet, bilo reprezentativni ili klupski. To je moj stav ukratko, a mislim da imam pravo da kažem šta mislim karijere kakvu sam imao, i reprezentativnu i klupsku, bez isticanja sebe i bez namere da uvredim bilo koga,“ istakao je Jovanović.
Gde vidite izvor problema – stanje u Savezu, finansijska nemaština, česte promene selektora, nedostataj kvalitetnih igrača…
„Sve navedeno i još mnogo drugih stvari. Odnos ljudi u Savezu, odnos trenera, odnos igrača, odnos menadžera… U poslednje vreme vidimo odlaske kvalitetnih momaka. Ali ne bi oni ni razmišljali o odlasku da je situacija ovde drugačija, da imaju makar pristojne plate, a ne da moraju pravdu da traže na arbitražnoj komisiji,“ kaže i potom pojašnjava o čemu se radi.
„Imam konkretan slučaj – mladić od 20 godina. Da ne navodim imena i klubove, to su tragične stvari. Da kao sportista treba da dokazuješ pravdu, da te neko iz principa ne pušta da pređe u drugi klub. A taj koji je to izgovorio bolje da se sam prepozna nego da mu ja spominjem ime. Dečka da šikaniraju i ne daju mu da igra u drugom srpskom klubu. Predsednik kluba je rekao da iz principa neće da ga pusti. Takvih primera ima mnogo i sve to gura rukomet u ambis.“
Uspešnu karijeru ste završili u Kolubari 2010. osvajanjem titule prvaka države, ali ni tada nije bilo sve idealno.
„I tada sam bio razočaran mnogim detaljima i doživeo lično mnoge ružne stvari posle dugogodišnje inostrane karijere. Imao bih mnogo toga da kažem ružno, ali mislim da to ničemu ne vodi i ne postiže se nikakav pozitivan rezuzltat. Propustiću mogućnost da kažem neke stvari, a svakako da treba da postoji način i mora da se nađe način da se krene boljim putem. Put kojim treba da se ide kako bi se došlo do rezultata će minimalno trajati koliko i urušavanje. Dakle, nije ni malo lako. Ljudi treba da budu posvećeni i treba da se opredele samo za rukomet, a manje za sebe. Iako sam želeo da doprinesem, moje znanje i iskustvo nikoga nisu zanimali. Bio sam izbegnut, zaobiđen. To je legitimno, ali ostavlja gorak ukus. Od 2010. živim u Beogradu i apsolutno nisam imao priliku da na bilo šta utičem što se tiče stanja u našem rukometu. Mogu samo da konstatujem i da žalim.“
Da li je moguće da nikad niste bilo po volji glavešina i da vaša reč, koja ima težinu daleko izvan granica Srbije, nije želela da se čuje?
„Jednom sam učestvovao u izboru Božidara Đurkovića za neki predsednički mandat, ne znam više ni za koji koliko ih je čovek imao i kajem se zbog toga. Pogrešio sam što sam ga podržao. Moj nastup za govornicom bio je malo tragičan. Uzeo sam primer iz filma ‘Maratonci trče počasni krug’ i naveo da je važno da se ne dogodi da posle dve, tri ili četiri godine ponovo budemo toliko razočarani u taj sport i da ljudi koji su bili na vlasti to ne smeju da dozvole. Definitvno su stvari otišle u tom smeru i ništa se nije promenilo. Pošto nisam bio koristan i nije moglo od mene da se dobije iskustvo i znanje apsolutno nemam pravo da ulazim u dublje analize. To su pitanja za ljude koji dugi period vode rukomet i rade kako rade.“
Partizan i Vojvodina, nažalost, incidenti
Rukomet je bio ponos bivše Jugoslavije, a danas…?
„Mi smo se kao naslednici jugoslovenskog rukometa, kao najveća država u regionu, dičili rukometom, a ispostavilo se da sve druge Republike imaju zdraviju atmosferu, bolje rezultate, više dobrih klubova, bolji sistem. Srbija je osim ta dva domaćinstva evropskih šampionata vrlo malo postigla. Rukomet ima ozbiljan problem i mora da se menja. Da deca imaju na koga da se ugledaju, a ne da izbegavaju rukomet i da gledaju idole u drugim sportovima. Ima mnogo dece koja vole rukomet i treniraju, ali rade sa trenerima koji su tu iz ljubavi, amaterima, koji u nekom trenutku dolaze do limita i ne mogu decu da upute na bolje.“
Rukomet definizivno nije isti sport kao pre 20 ili 30 godina, mnogo je brži i dinamičniji, a u toj tranziciji Srbija nije uspela da pronađe svoje mesto. Postoji li ovde sistem ili se sve svoji na improvizaciju?
„Ne znam šta se danas zove „sistem“. Znam samo kako smo mi živeli rukomet. Predano, posvećeno, bez kalkulacija. Šta je danas sistem i šta ti ljudi rade možemo samo površinski, spolja, da konstatujemo da ništa ne valja. Danas imamo Partizan i Vojvodinu, koji nažalost mogu da se navedu kao incident, i to je sve od klupskog rukometa što možemo da pohvalimo. Ženski klubovi ne mogu da prođu nekoliko kola u Evropi. Zvezda je nešto pokušala, ali to je kratkog daha. Premalo je to, generalno.“
Nekada je rukomet živeo u manjim sredinama – Zrenjanin, Crvenka, Kać, Vrbas… Danas?
„Ti centri odumiru, nestaju… Nije dobro. Nema perspektive koja će doprineti nečemu boljem. Imamo, ponavljam, još Partizan i Vojvodinu. Ali, da se Zvezda digne, to bi donelo mnogo. Rivalstvo između Partizana i Zvezda u moje vreme je nosilo rukomet napred. Povratak Zvezde bio bi veoma značajan. Oni dugi niz godina imaju ekonomske i kadrovske probleme i samim tim igrači koji se dovode nisu pravi izbor. Nije lako i ne bio im u koži, ne samo Zvezdinoj, već generalno.“
Raulov dolazak može da donese promene
U rukometu je i mizerno novca u odnosu na fudbal i košarku?
„Nedavno sam čuo detalj koji me je šokirao, a to je da je Fudbalski klub klub koji ima 100 godina tradicije, reč je o BASK, od UEFA dobio 100.000 evra. To govori o ozbiljnosti sporta i razvoja sporta i kolike su mogućnosti što se tiče fudbala. Rukomet nije došao na taj nivou, nagrade za osvajanje Lige šampiona od skoro su uvedene, ali je mnogo niži nivo. Rukomet mora da nađe modus da se neke svari promene. Mada, realno, rukomet je otišao daleko u odnosu na vreme kada sam ja igrao. To je divan sport, kvalitetan za razvoj dece, i popularnost u nekim zemljama nikad se neće promeniti. Mi ovde imamo veliki problem koji mora da se rešava, a dokle ćemo da stignemo to ćemo da vidimo.“
Da li verujete da selektor, Španac Raul Gonzales, može nešto da promeni?
„Raul je sjajan trener i čovek. Prijatelj. Često je ovde, radi i sa mlađim kategorijama, i to mi se dopada. Ali… teško je. Moderni rukomet je mnogo brži. Pripreme su kratke. Da li može da sprovede sve što želi? Voleo bih da može. Njegov dolazak može da donese promene. Ako se Raulova filozofija prenese i na mlađe kategorije, ima nade. Verujemo, navijamo i čekamo šta će biti na prvenstvu Evrope sad u januaru. Reprezentaciji mogu da poželim sreću, oni pričaju da je to dobra reprezentacija, sa momcima koji igraju po vrhunskim klubovima, mada ja nisam stekao takav utisak dok sam bio pomoćni trener u stručnom štabu kod Nenada Peruničića. Čak i ako osvojimo medalju to je samo trenutni uspeh. Pravi sistem traži dug i predan rad. Želim im sve najbolje, da uspeju da prelome na pozivitvno sve ovo dosad što je bilo.“
Kažu da je vaša generacija bila najtalentovanija, ali i najmaleroznija. Osvojene su tri bronzane medalje u periodu od 1996. do 2001, dve na Svetskim prvenstvima i jedna na šampionatu Evrope. Da li se moglo više?
„Osvojili smo tri medalje u najtežim vremenima, ali sa pravim momcima i patriotama. Zbog sankcija smo imali pauzu i to u našim najboljim godinama. Mnogi kažu niste osvojili zlatnu medalju. Da, slažem se, bilo bi lepo da smo bili prvaci Evrope ili prvaci sverta, ali s obrizom na sve što nas je tada okruživalo postignut je veliki uspeh. Moglo je bolje, ali moglo je i gore. Dali smo sve od sebe. I dan-danas nas ljudi pamte i poštuju. A moram priznati da su tome doprinele i generacije posle nas koje nisu opravdale očekivanja.“
Šta pozitivno možemo da izvučemo na početku nove godine?
„Devojke su pokazale određeni kvalitet. Ima tu novih imena, ima iskusnijih igračica koje su „kasno ušle“ u reprezentaciju, ali sve to daje nadu. Lepu priču su započele, dale zamah i talas. Očekujem i voleo bih da se ženski rukomet izdigne i postane mnogo ozbilniji. Ako se klubovi dignu može da se napravi ozbiljnija priča. Rukomet je divan sport. Sjajan za razvoj dece, zahtevan, brz, pun emocije. U Evropi ima sjajan status. Kod nas ima problem, ali nije bez šanse. Samo je pitanje da li imamo volje da nešto zaista promenimo,“ naglasio je 55-godišnji Jovanović.
Bonus video
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare