Ministarka odbrane, sa srebrnom medaljom oko vrata sa Svetskog prvenstva 2013. koje se pamti kao jedan od najvećih uspeha srpskog rukometa, Katarina Tomašević ponovo je deo državnog tima.

Povratak u tabor Srbije dolazi uoči ključnog baraž dvomeča sa Slovenijom, u borbi za plasman na Svetsko prvenstvo. Iako je najavljena kao mogući trener golmana, Katarina je ponovo u ekipi i spremna da pomogne i na terenu.

„Još uvek nisam potpuno svesna da sam ovde. Emocije su mi pomešane i intenzivne. Mislim da će sve da se slegne kad obujem patike, pripremim se za trening i izađem na teren – onda će mi biti jasno da sam stvarno ovde da igram“, rekla je Tomašević u intervjuu za sajt Rukometnog saveza Srbije.

Prvobitni plan je bio da se priključi stručnom štabu kao trener golmana. Sa iskustvom rada u kineskoj reprezentaciji, to je delovalo kao logičan sled. Ali onda je stiglo pitanje na koje se nije moglo reći „ne“.

„Pitali su me da li mogu da pomognem i kao igrač. I šta da kažem… srce je reklo da“.

„Dok osećam da imam snage i želje – ja sam tu. A kad se jednom zauvek povučem sa terena, prirodno je da ostanem kao trener golmana. Volim to. Mogu da pomognem, i radujem se tome“.

Njena uloga u timu danas je višeslojna. Na terenu – iskusan oslonac. Van terena – neka vrsta sportske majke.

„Pristupam većini devojkama majčinski. Neke od njih imaju godina gotovo koliko i moj sin. Vidim ih kao svoju decu. Tu sam za sve što im treba – na terenu, van njega, svejedno. Važno mi je da znaju da mogu da mi priđu, bez straha“.

Najčitanije na našem portalu

(VIDEO) Ekskluzivno: Policajci ipak oborili Aleksandra Jovanovića

Vasa Micić predviđa F4 Evrolige: Efes, Crvena zvezda, Fener i…

Nova povreda u Zvezdi: Sferopulos ponovo nema visoke

Budući premijer Đuro Macut navija(o) za Đokovića: Bravo Novak!!!

Ta bliskost u reprezentaciji jedan je od najvažnijih razloga što se Srbija radovala medalji na Svetskom prvenstvu 2013. godine, a Ministarka odbrane bila je ”lepak” tog tima i jedana od glavnih za atmosferu.

Govoreći o tom takmičenju, deluje kao da još uvek ne veruje da se sve to stvarno desilo.

„Kao da sam bila u transu. Kao da se to ne dešava nama. Sećam se nečega, ali većinu sam zaboravila. I nije samo kod mene tako. Svi smo bili u nekom samo našem svetu. Bez drame. Samo – došli smo da pobedimo“.

A taj put nije bio zasnovan samo na taktici i fizičkoj pripremi. U središtu svega bilo je nešto mnogo dublje:

„Taj osećaj zajedništva. Znala sam – ako prođe Andreu, Erika će da pomogne. Sanja će da pomogne. Svi će. To drugarstvo, to jedinstvo, to nas je dovelo do uspeha. A to nije nastalo te godine – mi smo to gradile od 2012“.

A to finale 2013. godine…

„Ja tu utakmicu nikada nisam odgledala ponovo. Niti ću. To mi baš teško pada. Izgubiti finale pred 23.000 ljudi… Naježim se sva dok pričam o tome“.

„Ogroman je to uspeh. Ali svejedno…“

Bonus video