Puno trčanja, truda i zalaganja nisu dali puno reuzultata, naročito u reprezentatvinim takmičenjima. Ali, Britanija se manjala i u fudbalskom smislu sve od trenutka kada je “čelična lejdi” lupila rukom o sto.

Dobra organizacija i ogroman kapital napravili su od engleske PL jednu od, ako ne i najbolju, ligu sveta. Odavno je jasno da timovi iz vrha finansijski i igrački mogu da se nose sa bilo kim u svetu, ali uporedite recimo 12. i 13. tim sa ostrva sa klubovima koji u Španiji ili Italiji drže tu poziciju po svim segmentima i sve će vam se samo kasti. Veliki broj igrača širom sveta počeo je da sanja odlazak na Ostrvo ali se, pomalo neprimetno, desio i jedan proces suprotnog smera – a to je odlazak britanskih igrača na evropski ili neki drugi kontinent.

Ako se krene od poslednjih dešavanja, u centru pažnje je razumljivo Geret Bejl. Velšanin je najskuplji igrač sveta, a njegov transfer iz Totenhema u Real bio je vredan 100 miliona evra. Nije puno vremena prošlo, pa je možda i rano govoriti o njegovom učinku, ali se svakakako stiče utisak da je Bejlu potrebno još vremena kako bi se potpuno uklopio u madridski tim. Gledano iz Bejlovog ugla, loša stvar je što je u timu Reala jedna još veća zvezda, a to je Kristijano Ronaldo. Pored trenutno (po mišljenju mnogih) najboljeg fudbalera sveta, princ od Velsa će samo najbriljantnijim mogućim partijama moći da se nametne na Bernabeu.

Od skoro penzionisani  Dejvid Bekam je, može se reći, i dalje prva zvezda među engleskim fudbalerima van Ostrva. Bekam je prvi Englez koji je osvojio  titule u četiri razlicite zemlje (sa Junajtedom, Realom, Galaksijem i PSG-om). Pošto je tokom sezona postao velika zvezda u vanfudbalskim okvirima, nije ga bilo lako izostaviti iz tima, a o njegovim fudbalskim kvalitetima dosta se raspravljalo. Ali, bio je vođa tima, naročito u reprezentaciji, igrač sa retko dobrim centaršutem a ni izvodjenje slobodnih udaraca nije mu loše islo. Naprotiv. Da su u to vreme imali i davali statistiku ko je koliko pretrčao, sigurno bi uvek bio u vrhu. Ali, priča bi se nekako svaki put svela na Viktoriju.

Još jedan fudbaler i nekadašnja velika zvezda penzionisao se tokom 2013.godine. U pitanju je Majkl Oven, ljubimac navijača Liverpula. U drugoj polovini 90-ih posle briljantnih partija u ekipi sa Enfilda, pokazanog fer pleja, te odličnih igara u reprezentaciji, iako je tek postao punoletan, preselio se u Real. Ali igrao je samo jednu sezonu, ulazio je sa klupe i dao je 13 golova. Može se pohvaliti da je igrao u vreme tzv Galaktikosa – Zidana, Ronalda (zube), Raúla, Luísa Figa i pomenutog zemljaka Dejvida Bekama.

Ipak, igrač koji je utro put Bekamu i Ovenu u španskoj prestonici bio je niko drugi do Stiv Mekmanaman. Blistao je takođe u Liverpulu, a četiri sezone proveo je u Realu 99-03. Ostrvski analitičari često ga spominju kao najraznovrsnijeg i najinspirativnijeg Engleza koji je igrao na kontinentu. Dok je bio u Realu, postao je prvi fudbaler iz Engleske koji je osvojio \“trofej sa ušima\“ u dresu kluba koji nije sa Ostrva.

I treća legenda Liverpula oprobala se na poluostrvu, ali Apeninskom. Velšanin Ijan Raš, najbolji strelac u istoriji Crvenih, proveo je jednu sezonu u Juventusu. Ni on nije mogao da se pohvali prevelikom efikasnošću, a kamo li time da je bio vođa ekipe. Kada je 1986. stigao u Torino, bio je najskuplji Britanac svih vremena, ali je učinak bio mršav: 29 utakmica i sedam golova.  Vratio se u Liverpul, zalečio rane i dobio nove u vidu Hilsboroa, a karijeru je zavrsio u Austaliji.

Slicno Rašu, jos jedan igrač je boravio u Italiji, takođe u nekim ranijim vremenima. Kontroverzni Pol Gaskoin, genijalno talentovani Gaza, neprežaljena zvezda ostrvskog fudbala, nosio je dres Lacija od 1992-95. Ipak, odigrao je samo 43 utakmice i dao je samo šest golova.  Istina, popularni Gaza imao je tešku povredu, pa je i to jedan od razloga zašto se nije baš naigrao. Za vreme njegovog boravka na Apeninima, mnogi više pamte izjavu datu norveškoj televiziji. Kada ga je reporter zamolio da kaže nesto ljubiteljima fudbala u ovoj skandinavskoj zemlji, Gaskojin je odgovorio: „Fuck you Norway!“

Tako je čovek koji je balansirao na tankoj liniji između genijalnosti (gol protiv Škotske na EP 1996) i kokainskih noći, bio samo jedan u nizu Britanaca, koji se posle jedne ili dve sezone vratio kući.

I sami Englezi često su pravili analize svojih igrača koji su nastupali van Britanije.

Često se spominje Kevin Kigen koji je bio prvak Bundeslige sa Hamburgom, a dva puta je proglašavan za najboljeg igrača Evrope, dok je nosio dres nemačkog tima.

Početkom 90-ih Kris Vodl je bio vrlo dobar u marsejskom Olimpiku. Označavan je kao jedan od najboljih igrača u istoriji Olimpika a 1991 bio je u konkurenciji za najboljeg igrača Evrope. Možda bi i dobio tu nagradu da nisu izgubili finale Kupa šampiona od Crvene Zvezde.

Sasvim dobar je bio Geri Lineker u Barseloni. Od 86-89. odigrao je 103 meča i dao je 41 gol. Za razliku od, na primer, Gaskoina, ovaj legendarni napadač nikada nije dobio žuti ili crveni karton. Na Nou Kamp stigao je kao najbolji strelac SP 1986. u Meksiku, a upamćen je kao strelac het trika u derbiju sa Realom.

Doskorašnji pomoćnik u Mančester Sitiju, Dejvid Plat jedan je od retkih Britanaca, koji je promenio nekoliko klubova u inostranstvu. Dok je igrao u Italiji od 91-95, nastupao je za Bari, Juve i Sampdoriju. Sa popularnom Starom Damom osvojio je Kup UEFA, a sa timom iz Đenove kup Italije.

Pol Insje između 1995 i 1997. odigrao 54 meča za Inter, Mark Hjuz se bez previše uspeha oprobao u Bajernu i Barseloni, isto kao i Glen Hodl u Monaku i to bi od prilike bilo to kada se radi o onim baš poznatim imenima. Fudbal je uvek bio „kući“ i tu namerava i da ostane…