Ostvario je jednu od najvećih pobeda u svojoj karijeri, u psihički i fizički iscrpljujućem meču Novak Đoković savladao je Rodžera Federera u finalu Vimbldona sa 6:7 (7-9), 6:4, 7:6 (7-4), 5:7, 6:4.

Na sledećoj ATP listi, sedmog jula 2014. godine, Đoković je od Rafaela Nadala preuzeo prvo mesto na svetu – drugi mandat na vrhu trajao je 122 nedelje, a tokom više od dve godine Novakove vladavine mnogo toga se promenilo.

Endi Mari sada je prvi na svetu, a tada je bio na desetoj poziciji – operisao je leđa krajem 2013. godine i naredna sezona prošla mu je u rezultatima ispod proseka, uključujući i eliminaciju u četvrtfinalu Vimbldona od Grigora Dimitrova.

Postepeno se dizao Škot, da bi ove godine “eksplodirao“ sa početkom sezone na šljaci – nikada nije igrao konstantnije u karijeri i to mu je i donelo prvo mesto na svetu, sasvim zasluženo.

U trijumfima posle US opena (Peking, Šangaj, Beč, Pariz) nije savladao nijednog Top 10 tenisera, ali to ni najmanje ne umanjuje njegov uspeh – kao što je svojevremeno Bred Gilbert govorio Andreu Agasiju: “Ne moraš svakog dana da budeš perfektan, nego samo od onoga ko je u tom trenutku preko puta mreže“.

Uz to, najveća promena jeste pozicija Rodžera Federera – tada je bio vrlo blizu i trofeja na Vimbldonu, a i 2015. godine bio je najozbiljniji konkurent Đokoviću i gubio je od njega u finalima Vimbldona i US opena.

Međutim, Rodžer je u avgustu napunio 35 godina, ove godine mučio se sa povredama, nije igrao od Vimbldona i sada se prvi put posle više od 14 godina nalazi van Top 10, na 16. poziciji.

Sredinom te 2014. godine mnogi još nisu mogli da se načude tome što je Stan Vavrinka na četvrtoj poziciji na ATP listi – njegov trofej u Melburnu jeste priznavan kao podvig, ali je najčešće pripisivan povredi Nadala u finalu, titula u Monte Karlu zaradila je Stanu dodatno poštovanje, ali malo ko ga je očekivao u užem vrhu i dve i po godine kasnije.

Uz pomoć trenera Magnusa Normana, Vavrinka se u potpunosti rešio reputacije čoveka koji zakaže kada je najporebnije i pretvorio se u suprotnost – tenisera koji je specijalista za veliku pozornicu. Osvojio je još dve Gren slem titule (Rolan Garos 2015. i US open 2016) i etablirao se kao legitimni kandidat za titulu na svakom Gren slem turniru osim Vimbldona.

Rafael Nadal tek je izgubio čelnu poziciju i nije bio mali broj onih koji su mu predviđali povratak na presto. Situacija Bika iz Manakora možda je najefektniji primer kako se u tenisu sve promeni u jednom mahu. Na dan finala Australijan opena 2014. godine Rafa je u očima mnogih bio sigurna opklada, čovek koji će srušiti Federerov rekord od 17 Gren slem titula.

Povredio se u finalu sa Vavrinkom, jeste uspeo da osvoji Rolan Garos i da dođe do broja 14, ali od tada nije prošao dalje od četvrtfinala ni na jednom Gren slem turniru – podatak u koji je zaista teško poverovati.

Na tom Vimbldonu Marin Čilić izgubio je u tipičnom maniru za sebe tadašnjeg – vodio je protiv Đokovića sa 2-1 u setovima, ali je u preostala dva ukupno uzeo četiri gema. Momak iz Međugorja koji mesec kasnije nadmoćno će osvojiti US open, pošto od četvrtfinala nije izgubio ni set od četvrtfinala u duelima sa Berdihom, Federerom i Nišikorijem.

Nije to bio samo jedan bljesak – iako isti uspeh nije ponovio i iako su ga povrede usporile, Čilić je trenutno sedmi na svetu, a nedavno je osvojio i svoju prvu Masters titulu, u Sinsinatiju.

Jedna od konstanti jeste Miloš Raonić, tačnije njegovo telo koje mu ne dozvoljava da do kraja realizuje potencijal. Tada je bio šesti, sada je četvrti na svetu, ali razlika od dve pozicije ne prikazuje na pravi način Milošev rast, najviše na mentalnom planu.

Povrede su mu usporile napredak u 2015. godini, a najviše zbog povrede (to je nažalost najčešća reč kada se piše o Raoniću) nije uspeo da pobedi Marija u polufinalu Australijan opena ove godine, ali je na Vimbldonu došao do finala. I taman kada se očekivalo da zablista u kontinuitetu, ponovo su se isprečile povrede – zbog butnog mišića verovatno će propustiti i Masters finale u Londonu.

Ispadanje Davida Ferera iz Top 20, kao i ulazak Tima, Kirjosa i Puja u isto društvo, simbolišu početak promene trenda koji je neko vreme bio aktuelan na ATP turu – dominaciju starijih i iskusnijih.

Dominik Tim je 7. jula 2014. godine bio na 57. mestu na svetu i za njega su čuli samo oni koji tenis pomnije prate, Kirjos je bio devet mesta niže, a Puj je zauzimao 190. mesto na ATP listi.

Sada je Austrijanac deveti na listi, igraće na Masters finalu u Londonu i u prvoj polovini sezone bio je briljantan – ukupno je uzeo četiri titule i stigao je do polufinala Rolan Garosa. Sledeće sezone mudrije će isplanirati raspored, sada ga je igranje skoro svake nedelje koštalo boljih rezultata.

Stilom igre podseća na Vavrinku, moraće da poradi i na izboru udaraca, pošto mu se desi da previše žuri, a to nije uvek neophodno s obzirom na to da se sasvim pristojno kreće.

Na Vimbldonu neposredno pred Novakovo ponovno krunisanje Nik Kirjos igrao je svoje prvo Gren slem četvrtfinale (tada je pobedio Nadala), taj uspeh ponovio je u Melburnu 2015, ali od tada ga nije bilo među osam.

Ipak, uprkos tome što je i dalje često u medijima zbog tema koje nisu u vezi sa tenisom, Kirjos je ove godine uzeo tri titule i pred njim je još dosta vremena da se uozbilji i da pokuša da izvuče najviše iz sebe.

Luka Puj je potpuno sazreo ove sezone, iz drugog plana je došao do četvrtfinala Vimbldona i to kao da niko nije konstatovao, ali je zato napravio “bum“ trijumfom nad Nadalom u Njujorku u verovatno najboljem meču na celom US openu.

Trenutno je 15. na svetu i u Mecu je osvojio svoj prvi trofej – poseduje lepu tehniku, čvrst je i na forhendu i na bekhendu, a prostora za napredak još ima.

Njima treba pridodati i Aleksandera Zvereva (19 god), Kajla Edmunda (21) i Bornu Ćorića (19) – svi oni su u Top 50, i Tejlor Fric će uskoro, a tada u tom društvu nije bilo nikoga mlađeg od 24 godine (Pospišil).

Sezonu karijere igra i 25-godišnji David Gofan – konstantan je, ali još mu nedostaje velika pobeda i veliki rezultat na nekom od Slemova.

U Top 20 pre 122 nedelje bili su i Robredo i Dolgopolov, sada ih “nema ni na mapi“, ali čast veterana u sadašnjih Top 20 brani Ivo Karlović – džin iz Zagreba ima 37 godina, protivi svakoj logici i ove sezone je uzeo dve titule.

U junu 2014. Ernests Gulbis držao je svoj najbolji rang, deseto mesto, nadali smo se da se opametio, ali to naravno nije bio slučaj – u 2015. je ostvario ukupno 11 pobeda, a Letonac je ove godine već posle Toronta saopštio da završava sezonu kako bi se što bolje spremio za narednu, a mučilo ga je i rame.

Sada je na 150. mestu, ali Ernests ne odustaje – zajedno sa Lerijem Stefankijem radi na promeni pokreta kod forhenda, želi da ga učini jednako stabilnim kao bekhend. Pratićemo ga na početku 2017, biće zanimljivo u svakom slučaju.

Gael Monfis je tada bio 21. na svetu, sada ćemo ga gledati na Masters finalu i to je pouzdan znak kontinuiteta koji se kod Francuza nije naslućivao, a večni Tomaš Berdih ne posustaje – i dalje je u ili oko Top 10, ali bez realnih izgleda da osvoji neku veliku titulu.

Žo-Vilfred Conga u međuvremenu je osvojio Masters titulu, najvećima nije prijatno kada igraju sa njime na Slemovima, ali godine polako ostavljaju traga.

Grigor Dimitrov je te 2014. na Vimbldonu igrao u polfinalu i ispao je od Đokovića u meču u kojem jeste imao šansi – dve i po godine kasnije, Bugarin i dalje luta sa stilom igre i posvećenošću tenisu. Na krilima tog polufinala bio je osmi na svetu, ali sada je 17.

Manje-više na istom je i Kei Nišikori – dva bljeska u Njujorku (finale 2014. i polufinale 2016) i na pokojem Mastersu, a između njih razočaravajući i prelaki porazi u mečevima u kojima je mogao da se napravi iskorak. Istina, sada je šest mesta bolje rangiran, ali to bez trofeja ne pravi veliku razliku.

Tada je Huan Martin del Potro bio osmi na svetu, ručni zglobovi nisu mu ponovo dali mira, ali sada je na pravom putu da se vrati u vrhu – pokazao je nadljudsko strpljenje i ljubav prema igri, od leta je sebe nagradio brojnim velikim trijumfima (Vavrinka, Đoković, Mari), a došla je i titula u Stokholmu.

Sada je Delpo 38. na ATP listi, a dalji napredak zavisiće pre svega od njegovog zdravlja i od toga koliko mu zglobovi dozvole da punom silinom igra bekhend. Istina, usavršio je slajs i, slično kao kod ljudi koji nedostatak jednog čula delimično nadoknade većom oštrinom drugih, tako je i Del Potro usavršio servis i forhend, udarce koji su mu i u prošlosti bili najjača oružja. Ipak, pitanje je za koje će visine to biti dovoljno, ali prvak US opena iz 2009. godine sigurno sanja o novom podvigu.

A šta je sa čovekom koji je referentna tačka cele priče? Posle svadbe i rođenja detete, te “mamurluka“ u Njujorku, Novak Đoković započeo je rezultatski verovatno najbolji period u istoriji tenisa.

Počev od Pariza 2014. godine, srpski teniser osvojio je pet Gren slem titula, deset trofeja iz Masters 1000 serije i dva Masters finala usput obarajući brojne rekorde – najvredniji je svakako onaj od četiri uzastopne Gren slem titule, nešto što je u Open eri uspelo još jedino Rodu Lejveru (1969).

Simbolično, krug koji je počeo u Parizu tu je i završen, ali ne zaboravite – Đoković je već dva puta gubio mesto broj jedan, prvo od Federera, a zatim od Nadala. Obojicu je ponovo uspeo da prestigne, zašto ne bi i Marija?

Kalkulacije: Kako Novak u Londonu može da povrati tron? https://t.co/RwQgtxhAm2 via @sportklub pic.twitter.com/RYwBaOL2zB

— Sport Klub (@sportklub) November 7, 2016

Top 20, 7.7.2014.
1. Novak Đoković (Srbija) 13.130
2. Rafael Nadal (Španija) 12.670
3. Rodžer Federer (Švajcarska) 6.100
4. Stan Vavrinka (Švajcarska) 5.770
5. Tomaš Berdih (Češka) 4.410
6. Miloš Raonić (Kanada) 3.920
7. David Ferer (Španija) 3.875
8. Huan Martin del Potro (Argentina) 3.360
9. Grigor Dimitrov (Bugarska) 3.270
10. Endi Mari (Škotska) 3.040
11. Kei Nišikori (Japan) 2.780
12. Džon Izner (SAD 2.735
13. Ernests Gulbis (Letonija) 2.680
14. Rišar Gaske (Francuska) 2.370
15. Fabio Fonjini (Italija) 2.235
16. Žo-Vilfred Conga (Francuska) 1.910
17. Kevin Anderson (Južna Afrika) 1.835
18. Tomi Robredo (Španija) 1.720
19. Aleksandr Dolgopolov (Ukrajina) 1.680
20. Marin Čilić (Hrvatska) 1.665

Top 20, 7.11.2016.
1. Endi Mari (Velika Britanija) 11.185
2. Novak Đoković (Srbija) 10.780
3. Stan Vavrinka (Švajcarska) 5.115
4. Miloš Raonić (Kanada) 5.050
5. Kei Nišikori (Japan) 4.705
6. Gael Monfis (Francuska) 3.625
7. Marin Čilić (Hrvatska) 3.450
8. Rafael Nadal (Španija) 3.300
9. Dominik Tim (Austrija) 3.215
10. Tomaš Berdih (Češka) 3.060
11. David Gofan (Belgija) 2.780
12. Žo-Vilfred Conga (Francuska) 2.550
13. Nik Kirjos (Australija) 2.460
14. Roberto Bautista Agut (Španija) 2.350
15. Luka Puj (Francuska) 2.160
16. Rodžer Federer (Švajcarska) 2.130
17. Grigor Dimitrov (Bugarska) 2.035
18. Rišar Gaske (Francuska) 1.885
19. Džon Izner (SAD) 1.850
20. Ivo Karlović (Hrvatska) 1.795