Šta je Srbin poželeo za Novu godinu? Sreću i zdravlje onima koje voli. Sve suprotno onima koje ne voli, ili bar da mu crkne krava. Da uvek bude u bržem redu za kasu od susednog. Da izmisle vakcinu protiv promaje. I da Novak Đoković opet bude prvi.

I ovo poslednje, sa više ili manje žara, poželeće skoro svako. Jer čak i onima koji su u šta-ja-imam-od-njegovih-uspeha fazonu, nekako ne prija da je ispred Novakovog imena broj 2, pa još iznad jedan „pirgavi Škot“… Kao što je bilo sigurno da je sutra novi dan, tako je bilo sigurno da će u tom danu Đoković biti najbolji teniser sveta. Znači, nešto nije u redu…

Šta je sa Novakom je postalo češče pitanje od Kad će plata. Jer, iako njegovi pehari zaiste ne pune džepove ljudi, punili su nešto jednako važno – duše i srca. Srbi su u njegovim pobedama dobili utehu za sve poraze tokom svih ovih nesrećnih godina. Za njega se nije navijalo da pobedi, nego da rasturi protivnika. Samo se dominacija priznaje. I sada, kad je i to nestalo, pitanje njegovog povratka postalo je važnije od bilo čega.

Pepe Imaz je guru, sektaš, plaćenik sa misijom da uništi Novaka. Borisu Bekeru se sada poručuje – vrati se sve ti je oprošteno, a na početku saradnje svi su sumnjičavo vrteli glavom. Jeleni se zamera da mu je skrojila dijetu od koje je „kao čačkalica“. Marijan Vajda je ostao izvor topline, kao kada u vojsci u moru nepoznatih ljudi ugledate komšiju. I Đokoviću tenis više nije bitan, misao je koja progoni ljude kao što je to nekad radio Fredi Kruger spavačima.

I svi imaju svoju teoriju. I svi imaju neku proverenu rekao mi drugar radi sa tipom koji je blizak sa onim koji poznaje Novakovog prijatelja nema razloga da laže čovek informaciju. Od količine naučne fantastike i Artur Klark bi rekao – lakše malo, ljudi…

A i ako je nešto od toga tačno, pa šta. Novak Đoković je, iako je teško poverovati, čovek od krvi i mesa, kao i svi mi. Oko njega je džungla 200 na sat, njegov život je Veliki brat. Pritisci, zamke, klizeći startovi sa dve noge… Gren slem titule i Forbsova lista moraju imati svoju cenu.

Novak je rekao da traži sreću. I zašto, umesto da se sprdamo sa tim i čudimo se šta njemu fali u životu, jednostavno ne ispoštujemo taj stav. On nije naše privatno vlasništvo. On ima svoj život i svoje razloge. Uradio je dovoljno da mu skinemo kapu, makar ne dobio više ni jedan meč u karijeri. Ispunio je više nogodišnjih želja jednoj naciji nego bilo koji drugi sportista bilo kojoj drugoj naciji. Njemu je mnogo značilo što je ljude ispunjavao srećom, budimo mi sad šmekeri kao što je bio on. I pustimo ga da se pronađe.

A pronašao je i pehar, odmah. I to protiv „pirgavog Škota“. Uzgred budi rečeno, prvog igrača sveta. Nije loše za čoveka kome tenis više nije bitan, hm?