Šok. To je reč koja najbolje opisuje stanje u Melburn parku posle poraza Novaka Đokovića od 117. tenisera sveta Denisa Istomina.

Posle uspona i padova u drugoj polovini 2016. godine, mnogi su predviđali da će se Novak vratiti na velika vrata upravo u svojoj drugoj kući, u Australiji. Pre nekoliko dana Mats Vilander kazao mi je da misli da je zapravo dobro što Đoković malo udario u zid i da će sada krenuti u još odlučniji lov na rekorde.

Takva predviđanja ispostavila su se netačnim, i to u danu kada se najmanje očekivalo – pre samo dve nedelje Istomin je na čelendžeru u Bangkoku izgubio od 211. na svetu Kristijana Garina, a od Đokovića je vrlo lako izgubio u svih prethodnih pet međusobnih duela.

Prvi gem trajao je 16 minuta. Đoković je spasao nekoliko brejk lopti i pobednički podigao ruke uvis animirajući publiku, da bi potom obojica seli na stolice i razmenili koju reč uprkos tome što je pauza tek posle trećeg gema. Fun and games, ali u narednih skoro pet sati pretvorilo se u meč koji će ostati upamćen kao jedna od najvećih senzacija u istoriji Australijan opena.

Novak jeste malo opuštenije počeo meč, ali brzo je shvatio da će vrag odneti šalu i unervozio se kada je nekoliko puta sreća pogledala Uzbekistanca.

Duel je imao bezbroj raskrsnica na kojima je mogao da pođe u drugačijem smeru, u korist i jednog i drugog igrača, ali čini se da je ključni faktor u tome što je Novak izgubio auru nepobedivosti koju je do skoro tako čvrsto držao – jednostavno, protivnici više ne gube ni poen “u svlačionici“, a kada dođu u situaciju da naprave iznenađenje, veruju da su u stanju to i da učine.

Jeste se Istomin stegao nekoliko puta, recimo na set lopti u desetom gemu četvrtog seta, ali u najvećem broju slučajeva on je bio agresivniji, hrabriji i odlučniji. As za izjednačenje na 2-2 u setovima, spektakularna bekhend paralela za brejk u petom setu, kao i hladnokrvan završetak meča koji je podsetio na način na koji je Rosol dokrajčio Nadala 2012. godine na Vimbldonu.

Uzbekistanac je napravio brejk u petom gemu, a u naredna tri gema na svoj servis izgubio je zbirno tri poena. Impresivno, priznanje mu se mora odati i njegova briljantna igra dobar je deo razloga Đokovićevog poraza. Dobar deo, ali ne i razlog u celosti.

Novaku već neko vreme u igri nedostaje ona iskra i intenzitet, Amerikanci bi rekli “drive“, a upravo je ona bila važan sastojak pobeda u mečevima u kojima ne igra na svom nivou. Setite se samo duela sa Žilom Simonom prošle sezone baš u Melburnu – 100 neiznuđenih grešaka, ali mnogo emocija i mnogo rudarskog kopanja i na kraju iskopana pobeda. Daleko od toga da Đoković sada nije imao želju za trijumfom, ali utisak jeste da je za nijansu ravnodušniji i da je ta iskra izbledela.

Novak je uvek bio veliki u porazu, slobodno se može reći mnogo veći od svojih najvećih rivala Federera i Nadala, i znao je stoički da podnese kada mu je teško.

Posle poraza od Vavrinke u Parizu otišao je da dâ intervju koji nije predviđen obavezama, otišao je da se pozdravi sa skupljačima lopti, bio je vrlo rečit na konferenciji… Ali lice mu je bilo skrhano, menjao je boje od umora i razočaranja, i bilo je očigledno koliko mu je to teško palo.

Sada je Novak ponovo bio veliki u porazu i ponašao se slično kao tada, čak se dvaput i našalio, a italijanski kolega pohvalio ga je zbog načina na koji je davao odgovore. Ali goreopisana vrsta razočaranja nije se mogla primetiti, lako ju je Novak sakrio, iako je ovaj poraz po svim sportskim kriterijumima senzacionalan i trebalo bi da ostavi gorak ukus.

Tehnički gledano, Novak je pravio mnogo atipičnih grešaka sa osnovne linije, imao je problema sa čitanjem servisa protivnika i u prelomnim momentima češće je birao defanzivu od pokušaja da on kontroliše poen, a Istomin nije igrač koji pukom silinom udaraca može da ga otera iza linije i onemogući da bude agresivniji (kao što to npr. može Del Potro).

Veče poraza svakako nije vreme za dublje analize, pa je na pitanje da li bi ovo definisao kao krizni period u svojoj karijeri, Novak odgovorio da “generalno ne razmišlja na taj način“.

Nije želeo da se upušta ni u temu o eventualnim promenama, kao ni u razgovor o tome da li ga se suparnici sada manje plaše. To je logično jer je od meča do konferencije prošlo samo nešto više od pola sata, ali sasvim je izvesno da će u narednom periodu Đoković sesti i videti kako i šta dalje.

Govoreći o eventualnim rekordima i brojkama koje se spominju, Novak je rekao da ne želi da bude zarobljenik tuđih očekivanja i spekulacija, već da je sâm krojač svoje sudbine.

To je u potpunosti tačno, a u tom krojenju mesto će dobiti i tenis – Novak treba sebi i nikome drugom da odgovori na pitanja: Kako ću pristupiti tenisu? Kakve ciljeve ću u tom smislu sebi postaviti? Šta ću da preduzmem kako bih ostvario ono što želim?

Konstatovati da postoji kriza i da je poraz težak ne treba poistovećivati sa gubitkom vere u Novaka Đokovića, pošto mnogi već šuškaju o “početku pada“ – kako to obično biva, najglasniji su oni koji su najglasniji bili i kada je Đokovića trebalo kovati u zvezde.

Zašto ne treba gubiti veru u Novaka? Zato što je on čovek koji je čitavu svoju karijeru izgradio “against the odds“ i u suprotnosti sa mnogim šablonima i pravilnostima u sportu.

Tri godine je radio, borio se sa sobom, bušio i na kraju svrgnuo sa prestola Rodžera Federera i Rafaela Nadala, ljude koji ukupno u karijeri imaju 31 Gren slem titulu. Zatim je na Rolan Garos čekao godinama, još jedan test koji bi psihički retko ko podneo i istrajao, a Novak se na taj teniski Mont Everest popeo u okolnostima u kojima je sebi nametnuo još veći pritisak – trijumfom u Parizu postao je jedini uz Roda Lejvera koji je u istom trenutku bio vlasnik sva četiri Gren slem trofeja.

To su samo dva najveća, ali na mikronivou ima još milion primera postojanosti i mentalne snage u njegovoj karijeri.

Osnovni preduslov jeste da odgovori na tri gorespomenuta pitanja budu takvi da Novaku daju najbolju moguću šansu da ponovo osvaja najveće titule i vrati se na prvo mesto na svetu.

Ako oni i ne budu takvi, ma i ako sutra Đoković izađe i kaže: “Povlačim se“, i to je u redu – on je već sada jedan od najvećih tenisera u istoriji (“bio je dominantniji i od Federera i Nadala na njihovim vrhuncima“, reče mi Vilander) i najbolji sportista u istoriji zemlje čija je prošlost i sadašnjost puna velikana.

I to ništa ne može da izbriše.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)