Predstavlja budućnost srpskog i svetskog tenisa, a iako je nedavno napunila 16 godina, brzo bi mogla da postane i sadašnjost ’belog sporta’.

Reč je o Olgi Danilović, devojci koja pred sobom ima jasan cilj, da dođe u svetski vrh, i koja je tom cilju u potpunosti posvećena.

Nažalost, Danilovićeva je u Melburnu doživela veliki peh, povredu zadnje lože zbog koje je morala da završi učešće, ali to će sigurno predstavljati samo malu prepreku na njenom putu. 

U intervjuu za Sport klub Olga je analizirala svoje udarce, saopštila planove za 2017. godinu, a razgovarali smo i o Partizanu i Pioniru, teniskom načinu života, njenom karakteru…

Počeli smo od servisa, Olginog najjačeg oružja.

“Oduvek mi je išao od ruke, a najviše volim slajs-servis, pogotovo sa prednost strane jer je to onda veliki problem za desnoruke teniserke. Gledam ipak raznovrsno da serviram – i napolje i unutra, sve. Do sada mi je najbrži servis 186 km/h, a da je ušla u teren“, kaže Danilovićeva za Sport klub.

Oba osnovna udarca imaju jasno definisane zadatke u okviru Olgine igre.

“Forhend mi je takođe veliki adut i dosta radim na njemu – i tu imam prednost da moja dijagonala ide uglavnom rivalkama na bekhend, pa tu gledam da ih izbacim sa terena. Nekada mi se desi da ’ne osećam’ forhend, to je naravno sve u mojoj glavi, nije teniski, i onda još vežbam – dijagonala, dijagonala, dijagonala i onda ga ponovo ’osetim“, kaže Danilovićeva i dodaje:

“Forhendom nastojim da gradim poen i generalno njime napadam, dok bekhendom završavam – on je dobar, konstantan i nisam sklona kiksevima sa te strane“.

A kakav stil igre možemo da očekujemo od Olge u budućnosti?

“Sigurni su mi voleji, nemam strah da odem na mrežu, ali sada svi potenciraju igru sa osnovne linije. Ja jesam ofanzivna igračica i izlaziću napred, ali neću igrati kao Zimonjić – trudiću se da budem teniserka koja gleda da iskoristi priliku za napad na kratku loptu, ali ne po svaku cenu jer imam dobru koordinaciju za svoju visinu i nije mi problem da trčim. Kao Kvitova npr, ona je i levoruka takođe“.

Koordinacija je nešto čemu Danilovićeva poklanja posebnu pažnju na treninzima.

“Visoka sam i imam dugačke noge, treba se uskladiti da ne budem ’u svađi’ s tim nogama i zato mnogo radim na koordinaciji – merdevine, trčanje levo-desno, brzo menjanje pravca. Još sam u fazi rasta, ali odmalena sam radila na tim stvarima i zato sam pokretljiva na terenu, za svoju visinu“, kaže Olga i dodaje:

“Pripreme za ovu sezonu trajale su četiri-pet nedelja, radila sam u ’Fizio Vračar’ i u ’Fitness World’ Novice Veličkovića, a teniske treninge u Teniskom savezu Srbije. Bile su dobre pripreme, spremna sam – radila sam na jačanju mišića jer sam u razvoju i kosti su mi još ’mekane’ kako kažu, mnogo trbušnjaka i leđnjaka koji su ’smrt’. Dosta sam vremena posvetila i vežbama eksplozivnosti, koordinacije i balansa“.

Niski stav, tj. spuštanje u kolenima, nešto je što se mladoj srpskoj teniserki konstantno sugeriše, a ona te sugestije polako i usvaja.

“To mi je najteža stvar, velike su mi ’poluge’ i treba izdržati biti dole dugo. Sada sam počela to da radim, kao mala i nisam – radim čučnjeve, onda izdržaj u polučučnju, pa me zavežu i hodam kao patka, ne mogu da se ispravim sve i da hoću“, smeje se Olga, “Za spuštanje u kolenima radim sve vežbe koje postoje, to će mi mnogo koristiti u budućnosti“.

Trenutno je u Najki opremi i to joj odgovara, ali ne zna detalje ugovora.

“Iskreo da ti kažem, nemam pojma, pošto mama brine o tim stvarima. Saradnja traje već dve godine, od tada mi šalju stvari. Mnogo mi je drago što sam s njima jer su njihove stvari među najlepšima – i ranije sam uzimala Najki kada sam kupovala opremu za tenis“.

Do nedavno je Danilovićeva sarađivala sa Tatjanom Ječmenicom, ali to više nije slučaj.

„Komplikovano je pošto je ona u Novom Sadu, a ja sam u Beogradu, ne možemo da se uskladimo. Videćemo, za sada nemam trenera, a volela bih da to bude neko sa znanjem, neko ko je posvećen, vredan i pozitivan. I da me trpi“, kaže Olga uz smeh.

Prošle godine Olga je debitovala u seniorskoj konkurenciji, i to na izvanredan način – na fjučersu u Antaliji osvojila je titule i u singlu i u dublu.

“Igraću seniorske turnire ove godine – od juniorskih ću biti na Gren slem turnirima i na još nekim većim, ali u Turskoj sam videla da mogu. Isti tenis igra se svuda, počinjem od fjučera – ne znam da li će se poklopiti da dođem na neki u Srbiju jer oni uglavnom padaju tokom juniorskog Rolan Garosa i Vimbldona. Za sada samo znam da igram FED kup, a posle toga ću napraviti dalji plan“.

Na pitanje koji joj je najdraži teniski meč koji je gledala na televiziji, Olga odgovara kao iz topa:

“Đoković – Nadal, onaj meč od šest sati, zalegla sam sve vreme, ceo dan sam gledala. Dosta sam vezana za Partizan, volim da idem na utakmice i prilično sam vatren navijač, a tako je i za Noleta i ostale – ne mogu ja onako smireno ’nema veze’, već skačem, vičem, budim ukućane… Sada sam se tokom Olimpijskih igara u Riju za vaterpolo budila, za odbojku, za sve, hoću da umrem, srce mi puno, divan osećaj“.

Olgin odgovor bio je lep šlagvort za naredno pitanje – kakav je osećaj biti u punom Pioniru?

“Od svoje druge godine sam svakog dana bila tu – sada više ne, ali idem na utakmice kad god sam tu. Taj osećaj je neopisiv – još se sećam one pobede nad Barselonom kada je Roberts skinuo loptu, tada sam dobila tri srčana udara u sekundi dok sudije nisu donele konačnu odluku, pa sa Makabijem u Areni, naježim se. U Zagrebu protiv Cibone sam toliko histerično skakala da mislim da sam odradila tri kondiciona treninga u pola sata. Sada to Zvezda isto radi i drago mi je zbog njih jer im ide zaista sjajno – Radonjić, sve super funkcioniše. Ipak, priznajem da bi mi bilo draže da je tu Partizan“.

Olga vodi život potpuno drugačiji od svojih vršnjakinja – toga je i te kako svesna jer je odgovor počeo i pre nego što je pitanje završeno:

“Potpuno smo drugačije. One su sada verovatno u klubu negde, a ja nikada u životu nisam izašla. Naravno da nemam ništa protiv toga, ali svako bira svoj put – mene to ne privlači. One su u nekim pogledima verovatno zrelije, ja nisam, ali drago mi je što sam našla put koji mi se dopada i što imam jasan cilj jer je za mene sport nešto najlepše. Ko god da se bavi sportom, zna šta su treninzi u sedam ujutru, odricanja, nemogućnost da izađeš uveče jer sledeći dan imaš trening“.

Na pitanje koje bi osobine izdvojila kod sebe, Danilovićeva odgovara:

“Mnogo brinem o drugima, pa i o nekima koji ne brinu toliko o meni. Odana sam i u poverenju može sve da mi se kaže, čak i ako napraviš nešto što ne treba. Volim da pomognem ljudima koliko mogu i nikada ne radim nikome iza leđa. Osim toga, hiperaktivna sam, nerviram se zbog sitnica i umem da budem impulsivna kada me neko pecne u živac. U suštini sam jako pozitivna, uvek se smejem i lupetam gluposti, nije dosadno sa mnom“.

Za kraj, pitali smo Olgu gde se vidi za pet godina.

“Nadam se ovde, samo na seniorskom turniru“, zaključila je lakonski Danilovićeva za Sport klub.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)