Sport je sposoban da probudi u čoveku najširi dijapazon emocija – od ljutnje do euforije, od besa do krajnjeg spokoja. I sve što postoji između, u različitim, vrlo često na prvi pogled teško spojivim kombinacijama. Valjda ga i toliko volimo jer budi vatru u nama.

Suze su takođe deo sporta, deo tenisa – sećamo se Federerovih posle poraza u Melburnu 2009, sećamo se Novakovih posle poraza u Parizu, ali i Novakovih posle pobede u Parizu godinu dana kasnije, Vavrinkinih posle titule u Melburnu i još mnogo drugih, moglo bi se nabrajati u još sto redova.

U Melburnu je u sredu bilo suza koje su pokazale i najlepšu i najružniju stranu sporta.

Mirjana Lučić-Baroni nastavila je svoje putovanje za koje ponestaje adekvatnih epiteta da se opiše. Prošla je u polufinale i ponovo je bila jako emotivna u obraćanju na terenu, pogotovo kada je voditeljka i njena bivša koleginica Rene Stabs stavila u perspektivu njen uspeh tako što je spomenula sve što je Mirjana u komplikovanom životnom putu morala da prođe.

“Nikada, nikada neću zaboraviti ovaj dan i prethodne dve nedelje jer ovo sada učinilo je da bude u redu sve što loše što mi se dogodilo u životu“, rekla je Lučić-Baroni.

Reči su jake, treba ih pročitati, ali u ovom slučaju nisu dovoljno moćne da ilustruju energiju koja je kružila Rod Lejver arenom u ta tri minuta njenog intervjua, niti da opišu njen izraz lica dok je govorila u pozitivnom šoku, ne mogu ni da naslikaju onu knedlu u grlu posle koje se slomila i nekih pet sekundi dala sebi i suzama oduška. Ko zna koliko i kakvih misli iz prošlosti se skupilo u toj milisekundi u njoj.

"This has truly made my life…it has made it okay." #LucicBaroni #AusOpen pic.twitter.com/SeE9ePoqOo

— #AusOpen (@AustralianOpen) January 25, 2017

Zato su oči zasuzile i mnogima u publici, a garantujem da nema jednog čoveka na tribinama koji se makar nije naježio i osetio oko srca neku mešavinu sete i topline – bio je to još jedan u nizu momenata u kojima je sport prodro u suštinu života i oplemenio ga.

A ako slušate njene koleginice, malo ko je kao Mirjana zaslužio da mu bajka postane život makar na dve nedelje.

“Postoji pristojno, dobro, divno, neverovatno, a postoji i Mirjana – ne govorim sada o tenisu, nego samo o njenoj ličnosti. Kapa dole i naklon do poda, draga moja“, napisala je na Fejsbuku Aleksandra Krunić.

Jedva da je prošlo šezdesetak minuta, a suze su se ponovo ukazale, ovoga puta u svom sportskom najgorem izdanju. Olga Danilović igrala je dobro i vodila sa 5:3, potrčala je unazad i samo se spustila na beton.

Nije prošla ni sekunda, a već je bilo jasno da je bol ogroman – ležala je, plakala i jaukala, kažu da povreda zadnje lože ume strašno da boli. Zatečenost na tribinama, svi kao da su se zaledili, a prvi se sabrao sudija, sišao i podmetnuo Olgi peškir pod glavu dok medicinsko osoblje nije došlo.

Ubrzo joj se pridružila i majka, a posle dvadesetak minuta u kolicima je odvezena na snimanje. Glupa povreda (a koja nije?) i tužna slika – gledati kako dete plače…

Srećom, Danilovićeva je izuzetno jaka u glavi i sigurno će se vratiti još jača (fraza koja u njenom slučaju ima smisla), a u tome će joj pomoći i njen pozitivni pristup stvarima.

Upravo njen karakter bio je jedna od tema intervjua koji smo uradili u utorak – obično se dičim time da mogu na papir savršeno da prenesem razgovor, ali sa Olgom je taj posao duplo teži jer ona gestovima i mimikom kaže bar koliko i rečima.

Ali nadam se da smo zajedno napravili pravi posao – u stvari, siguran sam, impresivno je koliko je jedna 16-godišnjakinja u stanju da govori zrelo i koherentno, istovremeno i otvoreno.

A kada je reč o mečevima, samo ću napisati 36, 35, 35, 34, 31, 30, 25, 25. To su brojevi godina svih polufinalista, samo su Dimitrov i Vandevej u trećoj deceniji života.

U muškoj konkurenciji prvi put od Rolan Garosa 1968. videćemo trojicu finalista sa 30 i više godina, a vrlo je zanimljivo poređenje proseka godina polufinalista pre deset godina i sada – u muškoj konkurenciji 26,2 naspram sadašnjih 30,6, dok je u ženskoj još drastičnije, 21,6 naspram 32,8.

Ali godine ipak ne izlaze na teren i ne udaraju forhende i bekhende – to je prvo pokazala Lučić-Baroni, zatim i Serena za koju odavno važe drugi kriterijumi, nama smrtnicima nedokučivi, a na kraju dana to je pokazao i Rafael Nadal.

Jeste Raonića mučila povreda i jeste Španac nekada slao kratke lopte koje neće biti dovoljno dobre za eventualno osvajanje titule, ali jeste Nadal u nekoliko navrata podsetio na najbolju verziju sebe. Recimo, način na koji je spasao jednu od šest set lopti u drugom setu – servis u stranu i viner forhend paralelom, ima li išta nadalskije od toga?

Bilo je i nekoliko poena koje je Raonić dva ili tri puta “osvojio“, samo da bi ga na kraju gubio, a i Nadal je pri riternu stajao bliže osnovnoj liniji nego nedavno na njihovom meču u Brizbejnu.

Baš kao i sa Federeom dan ranije, videlo se koliko Rafi pobeda znači – u prvom je Gren slem polufinalu još od titule na Rolan Garosu 2014. godine.

Igraće sa Grigorom Dimitrovom, momkom koji zaslužuje mnogo više teksta od nekoliko rečenica – neću vam ih pružiti ja, nego jedan čovek blizak njemu, verovatno najpozvaniji da govori o ’novom’ Grigoru.

Taj intervju čitaćete u petak, a ja vas sada ostavljam uz…

Crtice iz Melburna

– Zeverin Luti, jedan od trenera Rodžera Federera, ljubazno je odbio da mi dâ izjavu pred polufinale Federer – Vavrinka. “Izvinite, govorim samo za švajcarske medije, evo pitajte koleginicu, ona sve zna“, rekao mi je. Ukratko, Luti kaže da su šanse 50-50, da je njemu ovaj meč posebno težak, ali da je na kraju krajeva on “Team Roger“.

– Nije kraj suzama. Da li si malo prehlađena, pitali su Džoanu Kontu koja zaista jeste tako zvučala na konferenciji za medije. “Ne, plakala sam, pa sam malo blokirana“. Ozbiljno? “Da, i ja ponekad plačem“, rekla je uz osmeh i nešto kasnije dodala: Plakala sam jer sam generalno prilično emotivna osoba. To nikada nisam uspela da sakrijem – na terenu se trudim da to usmerim u pozitivnom smeru, da bude konstruktivno, ali van njega sam i dalje vrlo emotivna“.

– Kako Olga Danilović provodi slobodno vreme u Melburnu, pitali smo je pre koji dan. “U sobi sam, gledam filmove, slušam muziku i volim da pevam, iako ne znam. Fejsbuk imam, ali ga ne koristim mnogo. Dopisujem se sa drugaricama i tatom i gledam filmove, gledam krimiće jer se uvek nešto dešava, kao i komedije“.

– Finale Vimbldona 2009, sećate ga se, to je možda i najbolji meč poraženog finaliste u istoriji Gren slem turnira. Jedan od, svakako, a Endi Rodik na kraju je izgubio od Federera sa 16:14 u petom setu. Pitali su Rodžera za komentar tog meča i naročito za jedan otvoreni forhend koji je Amerikanac promašio u ključnom trenutku.

“Vidite, možda je tog dana on tu titulu zaslužio više od mene. Možda je meni bili suđeno. Mirka je bila trudna, samo što sam osvojio Rolan Garos, sve mi je išlo kako treba. Bio je to jedan od najboljih mečeva u karijeri i jednog i drugog. Meni je to mnogo značilo posle brutalnog poraza od Nadala godinu dana ranije“, rekao je Federer.

– Serena Vilijams i Mirjana Lučić-Baroni igraće u polufinalu, a poslednji put sastale su se… Sačekajte – 1998. godine, pre skoro pune dve decenije na Vimbldonu. Amerikanka je lako slavila sa 6:3, 6:0. “Sećam se da je bilo na Centralnom terenu i da sam pobedila, to je sve. Bile smo tako mlade, obe smo od tada prošle mnogo toga, obe smo ’preživele’ i evo nas ponovo – zaista neverovatna priča“.

– Pročitajte mišljenje Tonija Rouča, za sada su se njegove prognoze obistinile, kao i spomenuti razgovor sa Olgom Danilović, dok vas u toku dana očekuje još jedan interesantan intervju.

Brojimo sitno, pozdrav iz Melburna,

Saša (@ozmo_sasa)