Sajt Australijan opena bogat je statistikom sa mečeva – detaljnom, dubinskom i vrlo korisnom za analizu mečeva.

Osim standardnih stvari kao što su vineri i neiznuđene greške, procenat prvog servisa, možete videti i tačan broj i ishod pasinga udaraca, drop šotova, lobova, smečeva, prilaznih udaraca…

“Kada god vidite statistiku sa Australijan opena – na televiziji, sajtu ili u novinama, ona je proizvod rada našeg tima koji broji 62 člana. Trudimo se da jedan čovek pokriva jedan meč kako bismo imali kontinuitet, ali za najveće duele tu su dvojica kolega kako bismo se u velikoj buci postarali da svaki podatak bude tačan“, kaže za Sport klub Džoan Lauder, žena koja je na čelu statističkog tima u Melburnu.

A kako sve zapravo funkcioniše?

“Razvili smo specifičan softver za tenis, statističari samo treba da unesu podatke u već postojeći program koji stoji ispred njih na ekranu. Postoje ponuđene opcije i oni štikliraju posle svakog poena sve što je neophodno – servis, ritern, obeleži se ko je osvojio poen i kako se on završio“, objašnjava Džoan i dodaje da plan B uvek postoji:

 “Ako neko slučajno isključi kompjuter ili se on pregreje, vraćamo se ručnom načinu rada – imamo posebne šablone koji su spremni za te slučajeve, a potom podatke naknandno unosimo u kompjuter. Na kraju ništa ne promakne. Slično je i sa sudijama – i maju tablete sa rezultatom pred sobom, ali dobijaju instrukcije da se vrate na ručni način rada ako nešto zakaže“.

Za svaki meč izdvojena su po tri statistička ’ključa’ za svakog igrača – tj. šta igrač treba da uradi kako bi došao do trijumfa.

Recimo, jedan od ključeva za Federera u okršaju sa Vavrinkom bio je da osvoji više od 52% razmena srednje dužine – u sva tri seta koje je dobio to je uspeo, a nije u dva koja je izgubio.

“Imamo analitičara koji se dubinski bave statistikom sa prethodnih mečeva oba igrača i onda se na osnovu toga donose zaključci koji se pretvore u te ključne parametre“.

Sa nama je razgovarao Džošua Keršner, menadžer kompanije IBM, zadužene za sve tehnološke usluge na Australijan openu. Posle svakog od servisa ne prođe ni sekunda, a već se na ekranu očitava brzina servisa – Keršner objašnjava kako sistem funkcioniše:

“Postavljene su dve ’radarske glave’, po jedna na obe strane terena duž osnovne linije – ti radari emituju frekvenciju koja ’hvata’ loptu i onda to prevodi u brzinu. Radar odašilje signal i podešen je na način da ne konstatuje sve što se pomera, kao npr. u Melburnu let ptica, već samo određenu brzinu. Onda on kao da sâm shvati: ’Aha, ovo je servis, ovo je bila teniska lopta, koja je brzina“, kaže Keršner i dodaje:

“Ako je servis zaista spor, postoji rizik da ga radar neće registrovati – to nam se dogodilo sa Italijankom Sarom Erani. Njen prvi servis je već spor, a drugi kao da ne postoji, pa je nekoliko puta radar ’ćutao“.

Za kraj, Džoan je navela jednu vrlo neobičnu situaciju u kojoj posao statističara može da postane težak.

“Retko je, ali se dešava da postoje ambidekstrozni igrači (mogu i desnom i levom rukom) – meni se to davno desilo sa jednom igračicom, čas servira desnom, čas levom rukom, u zavisnosti od položaja sunca, plus joj se bekhend i forhend nisu razlikovali jer je igrala obema rukama. Teško je i sa legendama – npr, kada ’igraju’ poene zamišljenom loptom jer se zezaju, to je nemoguće ispratiti. Ili kada igraju dvema loptama… Zato sada ne radimo statisiku za mečeve legendi“, zaključuje Džoan.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)