Slučaj Jokić: Nikola, šta god da odlučiš…

Skener Autor: Sport Klub 21. apr 201715:10 > 15:10

Srdjan Stevanovic, Getty Images

Godina 1995. moje je prvo košarkaško sećanje, pobeda nad Litvancima, Saletovih devet trojki i neuobičajeno mnogo zapamćenih detalja za sedmogodišnje dete.

Sećam se 1998. kada je Đorđević bio rovit, ali je sa klupe uneo preokret u meču s Argentinom, a sećam se i celog tog Svetskog prvenstva gde nam je jedino pitanje bilo da li MVP treba da bude Bodiroga ili ipak Rebrača.

Pa i 1999. kada sam na slici na kojoj su se igrači jedva razaznavali gledao poraz od Italije i posle plakao, zatim i 2000. i šokove i poraze od Kanade u grupi i Litvanije u četvrtfinalu.

Usledila je lagana šetnja 2001. godine u Turskoj, slično kao 1997, još lakše. Kada je Marko Jarić 2002. godine u Indijanapolisu izvodio “ona“ slobodna bacanja protiv SAD, stajao sam u hodniku zgrade i po reakcijama zaključivao da li ih je dao ili promašio.

Pa Bodirogine trojke za srčku Argentincima u finalu, zatim 2003. i poraz od Litvanije u četvrtfinalu, imao je Drobnjak trojku za priključak, ako se ne varam, ali Šaras, Macijauskas i ekipa zaslužili su to zlato, pa mi barem umemo da cenimo strast prema košarci.

Zatim šok na OI u Atini, porazi od Novog Zelanda i Kine kada se na lokalnom košu skupilo nas dvadeset sasvim spontano – ne da igramo basket, nego da se jadamo jedni drugima.

Neverica i mukla tišina u kolima 2005. na povratku iz Novog Sada, poraz od Nigerije 2006, onda Mokitosi i 0-3 u grupi, pa buđenje nove energije i puna Arena 2008. Srebro u Poljskoj, Teova trojka Špancima 2010. koju smo posle odgledali bar milion puta i drumska pljačka u sudaru sa Turskom, maleri sa povredama i poraz od Rusije 2011, pa nova era sa Đorđevićem i velike, delom i neočekivane radosti – Bogdanovo rešetanje Brazila, Kalinićeve rampe, Teo, Bjelica i Krstić, pa grč u utrobi posle poraza od Litvanije 2015.

I konačno, prošlo leto, bacanja Jokića za pobedu nad Hrvatskom, baklje i petarde u okolini, a onda i demontaža Australije, olimpijska medalja, prva još od 1996. godine. Da, tu godinu sam preskočio – tada mi je tata obećao da idemo na doček ako dobijemo Amere, mudar je bio.

Zašto ovaj duži uvod? Zato što sam uveren da bi i svako od vas mogao da napiše jedan sličan, emotivan i sa živopisnim sećanjima. To pokazuje da nam je košarka u DNK, a da svoju reprezentaciju osećamo kao porodicu, pa tako i njene uspehe i neuspehe proživljavamo kao sopstvene.

I zato nam je novi “slučaj“ iz naslova važan, ali trebalo bi da pokušamo da ostanemo racionalni.

Nikola Jokić novi je u nizu košarkaških cvetova koji nekako i dalje niču na ovdašnjem korovu.

Problem je nastao kada su se pojavile najave da bi mogao da propusti predstojeći Evrobasket kako bi se što bolje spremio za sledeću sezonu.

Jokić je eksplodirao ove sezone, postao je ono što u SAD zovu “ franchise player“, neko oko koga Denver Nagetsi žele da grade svoju plej-of budućnost.

U napadu je već sada među deset najboljih centara na svetu, ali problem je odbrana, to je jasno i laiku koji je pogledao tri utakmice Denvera ove sezone. Ranjiv je posebno na niskom postu, direktni rivali jednostavno su jači od Jokića i zato je za njega imperativ da za budućnost napravi fizički iskorak i da poboljša svoje telo.

Tekuću sezonu Jokić je slabije počeo, delom verovatno i zato što je bio umoran posle Olimpijskih igara (nije jedini u tom smislu), a Nagetsi bi voleli da on na leto radi po njihovom programu i da se individualno unapredi.

Da razjasnimo, Denver nema formalno-pravnu mogućnost da uruči papir kojim zabranjuje Jokiću da igra za reprezentaciju, ali oni sledeći svoj interes mole i insistiraju da leto pred nama preskoči.

Nikola je i sâm osetio zamor i, kao što je rekao, razmišlja još o tome hoće li igrati na Evrobasketu. Sledeća sezona mogla bi da mu bude ključna u karijeri – treća godina ruki ugovora, a ako nastavi da igra kao do sada i da napreduje, nema sumnje da bi mu sledeći ugovor bio nestvarno visok.

Treba razumeti i Košarkaški savez Srbije, oni žele da reprezentacija bude najjača moguća (ko od nas ne želi?) na svakom takmičenju, pa tako i sada kada možemo da napadnemo zlato u Istanbulu.

Međutim, da li je saopštenje od četvrtka korak u pravom smeru, korak ka ostvarenju tog cilja? Teško. Navodi se odgovor funkcionera Denvera Arturasa Karnišovasa u kojem se konstatuje da Nagetsi nemaju pravo da zabrane Jokiću da igra na Evrobasketu, a to je znao svako ko prati košarku.

Tonom saopštenja otvorena su vrata za sve one koji će Jokića nazivati “izdajicom“, “pi..om“ i mnogo gore, svakakvih sam se “komentara čitalaca“ nagledao za sve ove godine.

Ne treba stvarati animozitet i u startu otuđivati momka koji u narednoj deceniji treba da bude oslonac nacionalnog tima – ako nekome treba dokaz da li mu je i koliko stalo, neka samo pogleda video snimak sa dočeka posle Rija koji mu je priređen u rodnom Somboru.

Konačna odluka jeste na Nikoli, ali on mora da uzme u obzir i ono što mu klub preporučuje i da vodi računa o svojoj karijeri. Odluku još nije doneo, ali kakva god ona da bude, treba ga razumeti i podržati.

Postoje legende koje nisu propustile niti jedno reprezentativno leto kada su bili zdravi, takve dragulje imamo i sada – Teodosića (taj je na pripremama i kada je povređen…) i Bjelicu, Marković se povukao. Bodiroga i Tomašević uzeli su “slobodno“ samo 2003, Pau Gasol će čini se igrati dok bude mogao da hoda, Navaro takođe, Novicki možda zaigra i sa 40, Argentinci su kolektivno “ludi“ i na tome im se divimo…

Ali ima i onih koji nisu ništa manje legende, a ipak su propustili koje leto – Vlade Divac, čovek koji je s potpunim pravom i simbol reprezentacije, nije igrao 1997, 2000, 2001. Da li ga to čini manjom legendom? Naravno da ne. Propuštali su i drugi takmičenja, pola strane bi bilo potrebno za celokupni spisak, pa Stojakovićevo čuveno “još nisam rekao ’ne’ reprezentaciji“ postalo je tema i brojnih šala.

Jedna stvar oko koje će se svi akteri u priči sigurno saglasiti jeste sledeća: “Želimo da Nikola Jokić narednih deset-petnaest godina igra za reprezentaciju Srbije“. Hajde da to bude polazna tačka, premisa koje se svi drže.

Kao i često u životu, ne samo u sportu, problem nastaje onda kada su ljudi u nemogućnosti da se stave u kožu onog drugog, kao i da sednu i da otvoreno porazgovaraju za dobrobit svih.

Primena takve taktike u ovom slučaju bila bi najefektnija – neka sve uključene strane sednu, razgovaraju i dođu do dugoročno najboljeg rešenja, bez gorčine i sa sujetom ostavljenom po strani, a onda neka obaveste javnost nasmejani na zajedničkoj konferenciji.

Ne znam za ostale, ali mene bi takav rasplet, igrao Jokić ovog leta ili ne, učinio jednako ponosnim kao kada se momci sa medaljom vrate kući. I bio bi pravi primer za budućnost.

Šta god da Nikola reši, sledeće sezone pratićemo ga s jednakom pažnjom, pa da negde 2027. govorimo o njemu kao o legendi koja je rame uz rame sa Divcem, Danilovićem, Bodirogom, Đorđevićem i ostalima…