Prvo su karte za Istanbul rezervisali CSKA i Fenerbahče, usledio je Real Madrid, da bi u utorak uveče i Olimpijakos završio posao.

Od 19. do 21. maja na fajnal-foru Evrolige gledaćemo četiri tima koja su svi i očekivali u borbi za trofej, a četvrtfinalne serije otkrile su nam kakvo je stanje najboljih pred odlučujuće bitke za nešto manje od tri nedelje.

CSKA – Baskonija 3-0

Tim iz Vitorije u suštini je uradio ono što je bilo potrebno da seriju učini neizvesnijom nego što su mnogi predviđali – odlično su šutirali za tri poena, u dve od tri utakmice dobili su skakačku bitku (36-29 u drugom, 41-36 u trećem meču, u prvom je CSKA uhvatio dve lopte više, 29-27), a stigao je i doprinos igrača iz drugog plana, najkonstantniji je bio Badinger, a dobre role imali su Luž u prvoj, Blažič u trećoj utakmici…

Serija je umnogome podsećala na onu koju su Moskovljani odigrali sa Crvenom zvezdom u prošlosezonskom plej-ofu. Ne po stilu igre, sada su napadi bili dominantni, ali po tome što je Baskonija uvek bila blizu pobede i uvek joj je nekako izmicala.

Ne računajući očigledno, a to je individualni kvalitet CSKA, utisak je da tim Sita Alonsa nije do kraja verovao u senzaciju i da je to uticalo na odlučnost u ključnim fazama nekih od mečeva – prestajali su da rade ono što im je do tada donosilo uspeh. Takođe, i sudije su bile blagonaklone prema CSKA u situacijama koje su odlučivale utakmice u samoj završnici, a nekada i ranije.

Teodosić i De Kolo poneli su najveći teret, Higins je ponovo bio tu kada je najpotrebnije, ali za fajnal-for i sudar sa Olimpijakosom Moskovljanima će biti potreban u odbrani konstantniji Hajns i defanzivno bolji Ogastin (statistički njegova serija izgleda bolje nego što je zapravo bila). Ne bi bilo zgoreg ni da se “pojavi“ Voroncević, u plej-ofu ga nigde nije bilo.

I generalno, Itudis je svestan da će timska odbrana morati da bude mnogo bolja, a padovi koncentracije ređi jer je CSKA prelako ispuštao dvocifreni višak.

Olimpijakos – Anadolu Efes 3-2

Delovali su Pirejci izmučeno, delovali su potrošeno, ali Efes jednostavno nije klub stvoren za velika dela. Imali su grogiranog rivala na konopcima, ali u prvom poluvremenu četvrte utakmice propustili su priliku da stvore veću prednost iako je Olimpijakos delovao razbijeno, što im se kasnije osvetilo.

I u trećoj utakmici su se uplašili, što je priznao i trener Perasović, ali su nekako pobedili. U majstorici u Pireju još se dobro i Efes držao u odnosu na očekivanja, ali bilo je jasno da Olimpijakos neće sebi dopustiti da izgubi majstoricu u Pireju.

Isplatilo se doziranje minutaže Spanulisu tokom regularne sezone, zaista jeste delovao svežije i, uprkos oscilacijama, tim je mogao da se osloni na njega kada se mečevi lome. Ne računajući treću utakmicu, i Printezis je doprineo u meri i na način na koji se očekivalo, a iks faktor bio je Janis Papapetru – u četvrtoj i petoj utakmici postigao je po dve trojke u trenucima u kojima su se mečevi lomili, bio je odličan i u skoku protiv atletski moćnih rivala.

Veliki posao u odbrani uradio je i Papanikolau, a ono što ostaje kao nauk iz ove serije, ko zna koji put po redu, jeste da je Olimpijakos najžilaviji tim u Evropi u prethodnoj deceniji i da je potrebno nekoliko aperkata poput onih Džošuinih kako ne bi ponovo ustali.

I 2013. eliminisali su Efes u pet utakmica, a potom su postali šampioni Evrope – fajnal-for je za njih najdraža teritorija, a u CSKA imaju traume od brojnih prethodnih izgubljenih bitaka.

Na drugoj strani je Perasović uradio sve što je bilo do njega, uspeo je donekle da usadi ratnički mentalitet u tim koji inače ne voli mnogo da se “prlja“, ali Tomas Ertel jednostavno se nije pojavio u ovoj seriji.

Francuz nije pogađao šuteve, ali važnije od toga, nije držao pod kontrolom saigrače koji čestu znaju da se otrgnu i da iskoče van plana, a to je tako dobro radio tokom cele sezone. Sada se i Ertel često uklopio u periode bezglavosti, nije povezivao ekipu, a sve je kulminiralo u petoj utakmici kada nizom loših rešenja i izgubljenih lopti verovatno koštao svoj tim dramatičnije završnice.

Brajant Danston je u petoj utakmici napravio pet ličnih za 16 minuta u igri, mahom glupih i nerezonskih faulova, što je skupo koštalo njegov tim, a upravo su nepravovremeni defanzivni lapsusi, uz periodičnu bezidejnost u napadu i prečesta soliranja, bili ključni uzroci Efesove eliminacije.

Fenerbahče – Panatinaikos 3-0

Očekivalo se da ta serija bude najuzbudljivija, ali je Željko Obradović pokazao da ga je u takvom formatu skoro nemoguće pobediti. Konstantno je udvajao Burusisa, ostavljao je Kalatisa samog na šutu, a ekipu je besprekorno psihički spremio za ono što ih čeka – uprkos zaostatku u prvoj utakmici, bilo je očigledno da je Fener energičniji i koncentrisaniji.

Drugo poluvreme prve utakmice bio je školski čas timske odbrane – Fener je ukupno primio 16 poena ne dozvolivši maltene nijednu otvorenu poziciju Zelenima.

Judo je ponovo blistao – bio je neprelazan u reketu, uništavao je i protivničke bekove na defanzivnim preuzimanjima, a stigao je da ubaci i 22 poena u drugom meču.

Ipak, momak koji je obeležio ovu seriju jeste Bogdan Bogdanović – prve dve utakmice u Atini bile su verovatno dve njegove najkompletnije u celoj karijeri. Počeo je sa 23 poena (4-6 za dva, 5-6 za tri), 5 skokova i 4 asistencije, a u drugoj je upisao 25 poena (5-7 za dva, 5-8 za tri), 8 skokova i 6 asistencija. Zbirno je u ta dva meča imao samo tri izgubljene lopte, što je impresivno kada se uzme u obzir koliko je lopta bila kod njega u rukama, a ostalo mu je snage i za sasvim pristojnu odbranu. Čista desetka.

Kao i prošle sezone u seriji sa Realom, Nikola Kalinić je i napadački zablistao i ponovo je dokazao da se na njega može računati u velikim utakmicama.

Spomenuti trio otvorio je vrata i ostalima da se razmašu u trećoj utakmici, koja je bila samo formalnost posle nokdauna u Atini jer se Paskvalov tim psihički raspao.

Tužan kraj za odličnu sezonu Zelenih, ali pošteno su nadigrani – Paskval nije mnogo menjao i prilagođavao se, verovao je u filozofiju koja mu je donosila uspeh tokom godine, ali Fener je ovoga puta za sve imao odgovor i verovatno je tim koji će sa najviše samopouzdanja doći na fajnal-for.

Real Madrid – Darušafaka 3-1

Slično kao CSKA, utisak je da ’kraljevski klub’ nije dovoljno ozbiljno prišao plej-ofu i na fajnal-foru u meču sa Fenerom moraće da budu mnogo agresivniji u odbrani. Darušafaki su dozvoljavali serije bez “jačeg“ faula, nekako su većinom mlako prolazili kroz blokove i u suštini su se oslanjali na napad da završi posao. To se na kraju i desilo, ali u Madridu sigurno nikome nije bilo prijatno pri rezultatu 1-1 u seriji.

Ljulj je za svoje standarde odigrao prosečnu seriju – brojke su vrlo dobre, ali propusta u defanzivi bilo je više nego inače, poslednju četvrtinu druge utakmice odigrao je potpuno neracionalno i utisak je da je kroz celu seriju više trebalo da se oslanja na prodor nego na šut jer je odbrana rivala uglavnom bila postavljena tako – primarni defanzivac usko, centar koji iskače. Ovako, bilo je perioda kada nije bio dovoljno agresivan i tada su napadi Reala delovali statično.

Ipak, najčešće se nalazio neko da izvadi kestenje iz vatre – Ajon ofanzivnim skokovima, Dončić asistencijama, Kerol rafalom trojki ili, kao u poslednjem meču, Trej Tompkins koji je sa 15 poena poveo svoj tim ka trijumfu.

Međutim, kao što smo spomenuli, nije napad bio problem za Real, već odbrana, pa će Laso morati mnogo ozbijnije da se pripremi za Fenerbahče.

Sa druge strane, Darušafaka se lepo predstavila, Vonamejker je potvrdio klasu i sledeće sezone verovatno ga čeka mesto u jednom od kandidata za trofej, Skoti Vilbekin bio bi idealan dodatak svakom timu na obe strane parketa, a Žižić je u duelima sa Ajonom i Hanterom ponovo pokazao da nije pogrešio i da mu je Evroliga i te kako godila pred odlazak u NBA.