Australijan open, Indijan Vels, Majami – Rodžer Federer. Monte Karlo, Barselona, Madrid, finala u Melburnu i Majamiju – Rafael Nadal.

Dvojica tenisera koji su obeležili 21. vek, a i celu istoriju tenisa, u prvoj polovini 2017. godine ubacili su nas u vremeplov, sve podseća na period od pre desetak godina, ali u pozadini se tvori jedan drugi narativ, narativ budućnosti.

Otpisivan već nekoliko puta, Nadal je sada odlično počeo sezonu, ali do onog pravog samopouzdanja došao je ponovo na svojoj šljaci. Monte Karlo, pa Barselona i sada Madrid – Nadalov nivo igre osetno je rastao iz turnira u turnir, a u nedeljnom finalu sa Dominikom Timom videli smo Rafu u izdanju čoveka koji je devetostruki šampion Rolan Garosa.

Ponovo je hladnokrvan i odlučan u najvažnijim poenima u meču, uspeva da “pronađe“ najjače servise kada se mečevi lome, a spomenuto samopouzdanje možda se i najbolje vidi po donošenju odluka u toku poena – Španac ponovo razmišlja 200 na sat, šabloni su prepoznatljivi, a improvizacija deo plana, ne nedostatak pravih rešenja.

Ako se u Kneževini i donekle u Barseloni činilo da Rafa, iako igra dobro, više koristi rupu nastalu nedostatkom prave konkurencije, u poslednja tri meča u Madridu to nije bio slučaj – s takvim Nadalom šansu bi imao jedino Đoković, izdanje 2011-2016.

Gofan, osokoljen brojnim pobedama nad Top 10 igračima, pucao je iz svih oružja u prvom setu, ali je Nadal pronašao način da ga demorališe. Protiv Đokovića je Rafa delovao sigurno i autoritativno, iako mu je taj meč sigurno imao dodatnu težinu posle sedam uzastopnih poraza od Novaka, a finale sa Timom bio je samo šlag na torti.

Prvi set finala verovatno je najkvalitetnije što smo od tenisa videli ove sezone – Tim je lepo balansirao između odbrane i napada, muški je spasao tri vezane set lopte u desetom gemu i odigrao spektakularan volej za svoju set loptu u taj brejku. Nije bilo dovoljno.

Još efektniji primer jeste poslednji gem meča, Nadal je servirao za pobedu, a Austrijanac je odigrao gem blizu maksimuma i četiri puta je dolazio do brejk šanse. Međutim, iako Tim nije napravio nijedan kiks i nije poklonio ništa, Rafa je uspeo da izdrži protivničku paljbu, da odgovori još jače i da odmah završi meč.

Pre godinu dana, kada je Nadalova vera u sebe bila krhka, takve gemove je gubio, baš kao što je gubio i setove slične prvom sa Gofanom, baš kao što je gubio mečeve slične onom sa Fonjinijem sada u drugom kolu (7:6, 3:6, 6:4).

Sada se situacija okrenula, a Nadal zna da uživa u tome – po njegovom stavu na terenu i izjavama jasno je koliko ga je znoja koštalo da ponovo bude na mestu na kojem je sada i zato će se potruditi da njegova nova bajka traje što duže. I sve češće viđaćemo Nadalove “nemoguće“ poene posle kojih rivalu brada pada do poda i skrušenih ramena kreće u novi poen, kao što se Timu desilo nekoliko puta u nedelju.

Međutim, uporedo sa Nadalovim vaskrsenjem prethodnih meseci, u Madridu smo bili svedoci još jednog čina procesa sasvim suprotnog – sazrevanja tzv. “nove generacije“.

Prošle godine Dominik Tim ispumpao se posle polufinala Rolan Garosa i platio je cenu tome što nije propuštao maltene nijedan turnir. I dalje za ukus mnogih igra previše, ali to je posledica njegove radne etike kojoj se na ATP turu dive.

Austrijanac je na putu da postane kompletan igrač – može sa jednakim uspehom da se napada i da brani, bekhend mu je stabilniji i nema nijednu slabost sa kojom rival uvek može da računa.

Svoje prvo Masters finale odigrao je neustrašivo i biće mu to vredna lekcija za sledeće slične izazove, a sa iskustvom će postati i mirniji, pošto mu se dešava da odluta na duže nego što bi trebalo.

Takođe, još je ponekad “sirov“, ali sve pravilnije odluke donosi kada treba da reši da li da napadne svom snagom ili da sačeka još malo. Dimitrov se na sličan način mučio sa svojim stilom igre, ali Timu neće biti potrebno toliko dugo da složi slagalicu.

Aleksander Zverev ove sezone već je osvojio dve titule (Monpelje i Minhen), a turnir u Madridu pokazao je i koliko može, ali i to šta mu je trenutno najveći problem.

Posle tri čvrste i zrele pobede, nad Verdaskom, Čilićem i Berdihom, 20-godišnji Nemac ispao je od Kuevasa – nije Urugvajac za potcenjivanje, ali ako želi u vrh, Zverev takve mečeve mora da pobeđuje.

Kada savlada lekciju zvanu kontinuitet i kada još proredi kikseve (u Barseloni je ispao od Čunga npr), Zverev će se vrlo brzo naći u Top 10. Aleksander je već sada na visokom nivou, ali ima i prostora za napredak, prevashodno na forhendu, koji u ovom trenutku deluje više nego realno.

Nik Kirjos zbog povrede nije uspeo da pruži iole jači otpor Nadalu, ali nakon što je psihički bio na “mračnom mestu“ posle Melburna, o Australijancu se sve više govori isključivo zbog tenisa – sve je konstantniji i fokusiraniji, bekhend češće udara nego što ga gurka i ovo bi mogla da bude njegova godina, pogotovo kada se dođe na brže podloge.

Posle perioda bez trenera, Kirjos će na probnoj bazi sarađivati sa nekadašnjim četvrtim teniserom sveta Sebastijanom Grožanom – Nika sada treba samo malo usmeriti jer se čini da je napokon rešio da ne protraći talenat.

Konačno, momak kojeg su mnogi prerano otpisali – Borna Ćorić. Posle operacije kolena, hrvatskom teniseru trebalo je neko vreme da povrati samopouzdanje. Borna je igrač ritma, igrač koji mnogo polaže na besprekornu fizičku spremu i posle operacije kolena bio je nesiguran i bez pravog plana.

Nedavno je osvojio trofej u Marakešu, oscilacije su još prisutne, ali pobeda nad Marijem u Madridu biće dodatna injekcija samopouzdanja. Već je pobeđivao u prošlosti Ćorić i Marija i Nadala – ko je gledao te mečeve (Dubai 2015 Marija, Bazel 2014. i Sinsinati 2016. Nadala), zna da su i Britanac i Španac igrali očajno i da su brojnim atipičnim grešakama umnogome olakšali posao Borni.

Nije Mari ni sada baš u naletu, ali sudar u Madridu više je Borna dobio nego što je Endi izgubio. Videli smo naznake igrača kakav Ćorić može da postane – kontinuitet u dubini loptica, pozicija na osnovnoj liniji, a ne previše iza nje, i napad kada se ukaže prava prilika.

Nikada Borna neće biti udarač poput Tima, i ne treba to da bude, ali kratke lopte mora da koristi i pristup igri treba da mu bud za nijansu agresivniji. Bilo je poena koji su pokazali pomake u tom smeru, baš protiv Marija je neke važne poene odigrao odvažno, a i poboljšao je prvi servis.

Ćorić je trenutno 41. na ATP listi, osam mesta slabije od svog najboljeg plasmana – uzevši njegov stil igre u obzir, bilo je možda i očekivano da ne doživi munjevit napredak kao Kirjos ili Zverev, ali vreme je da se i on uskoro nađe u Top 30.

Trend ide u kontrasmeru, karijere tenisera sve duže traju, ali ni mlađi se ne predaju, daleko od toga.

Nadal i Federer još su i te kako “tu“, očekuje se povratak Đokovića i Marija u nekom trenutku i u nekom obliku, “srednja generacija“ sa Nišikorijem, Gofanom, Raonićem i Dimitrovom nada se da će i ona profitirati, a kada dođe vreme Slemova, ko sme da otpiše Vavrinku?

Ipak, nemojte se iznenaditi ako 2017. godina bude ta u kojoj će neko od spomenute “Next Gen“ četvorke napraviti još veći proboj, možda doći i do Gren slem finala.

Sporo i gotovo neprimetno, ali teniski reljef ipak se menja.