Otkad je Aleksandar Đorđević preuzeo mesto selektora, Srbija je postala vicešampion sveta, osvajač srebrne medalje na Olimpijskim igrama, a na Evrobasketu pre dve godine odličje je nesrećno ispušteno.

Stvorio se kontinuitet odličnih igara i hemija u ekipi kakvu dugo nismo imali, na odličan tim dodavani su isti takvi novi delovi, a u predviđanjima pred Evropsko prvenstvo koje nas čeka jedna stvar se uvek provlačila – Srbija je spremna za zlato.

I zaista, sa kompletnim “Orlovima“ utisak je da bi sam Španija mogla da se nosi, ali košarka nije samo ono što se događa na parketu – posle povlačenja Stefana Markovića, otkaza Nikole Jokića, povreda Nemanje Bjelice, Marka Simonovića i Miroslava Raduljice, zbog hroničnih problema sa listom takmičenje će propustiti i Miloš Teodosić, simbol ove generacije srpskih košarkaša.

Povezano

Otkaz Jokića: Dve sezone Denvera deli 190 dana pauze

Skener

3. jul 2017

Skener

3. jul 2017

SK: 60 otvorenih minuta sa Bogdanom Bogdanovićem

Skener

24. jul 2017

Skener

24. jul 2017

Prethodni udarci bili su snažni i teško je nadoknaditi ono što svojim setom veština ponaosob pružaju Marković, Jokić, Bjelica i Raduljica, ali izostankom Teodosića Srbija je primorana da modifikuje filozofiju igre, da modifikuje svoj košarkaški identitet.

Istina, Đorđević tokom svog mandata insistira i na čvrstoj odbrani, ali napadački lepršava i brza igra, kao i oslanjanje na individualni talenat i improvizaciju, bili su suština “Orlova“ koja ih je ponovo učinila silom u svetskim okvirima.

Sada je tim takav da će Srbija morati da igra u nešto sporijem, kontrolisanijem ritmu, što se videlo i na nekim pripremnim utakmicama, kao i da temelj ekipe gradi od odbrane i “tuče“.

Izostankom Teodosića najviše se menja uloga Stefana Jovića. On je u reprezentaciji do sada uvek bio kompatibilan sa Teom i trebalo je da tokom njegovog perioda na terenu odbrana bude jača, tj. imao je ulogu sličnu Markovićevoj, a sada se očekivalo da Stefana u potpunosti zameni i da eventualno na površinu pusti i svoje igračke specifičnosti.

Sada su odjednom plejmejkerski ključevi u njegovim rukama, a sreća jeste što je on ključeve već držao – ne u reprezentaciji, ali u Crvenoj zvezdi, čiji je bio najvažniji igrač kada je bio zdrav. Jović je dovoljno zreo i dovoljno iskusan da se ne uplaši novog izazova i da učini da njegove najveće vrline dođu do izražaja – pregled igre, pik-en-rol i pouzdana organizacija napada.

Jasno je da je vođa novog tima Bogdan Bogdanović – nije pod znakom pitanja da li on to može psihički da podnese, apsolutno može, ali da bi vukao još više u napadu, trebalo bi da bude malo rasterećeniji u odbrani, što se opet kosi sa imperativom da Srbija bude superagresivna ekipa. To je balans koji će Đorđević morati da pronađe jer je Bogdanović jedan od retkih igrača sa sigurnim poenima u rukama.

Drugi je Boban Marjanović, na kojeg će lopta često ići dok je u igri. Marjanović ima potreban kvalitet i visinsku prednost u odnosu na većinu direktnih rivala, ali nikada dosad nije bio važniji za nacionalni tim, sada je njegova napadačka efikasnost jedna od nužnih pretpostavki dobrog rezultata. Veliki je plus što se poznaje i razume sa Stefanom Jovićem.

Kada bude potrebno, sigurno će dodatno povući i Nikola Kalinić, ali njegov posao nije da daje 15+ poena po utakmici iako je više puta pokazao da je košarkaš za velike utakmice. On će uticati i na druge, one sa manje iskustva, da igraju slobodnije.

Više lopti biće i za Milana Mačvana – kao mlađi se mislilo da Mačvan može da bude generacijski igrač, dominirao je u mlađim kategorijama i ostvario solidnu seniorsku karijeru. Sada se i od njega očekuje veći doprinos.

Đorđeviću je nenadano “olakšan“ posao oko skraćivanja spiska, ali pred njim je i dalje dilema i za oba rešenja mogu se pronaći sasvim prihvatljivi argumenti. Da li baciti sve karte na odbranu i voditi i Milosavljevića i Lazića ili, istovremeno ulažući u budućnost i u napad, ostaviti Gudurića i “skratiti“ jednog od spomenute dvojice?

Teška odluka, ali ona će doći na red pod uslovom da Nemanja Nedović bude spreman za EP – poslednje prognoze su dobre, ali koga zmija ujede…

Vladimir Lučić pokazao se kao lepo osveženje na obe strane parketa, Micić i Štimac dolaze posle najboljih klupskih sezona u karijeri i to samopouzdanje treba učiniti vidljivim, Ognjen Kuzmić postao je defanzivna sila na evroligaškom nivou, a tokom priprema Stefan Birčević odigrao je vrlo dobro.

I ranije je u Đorđevićevom rečniku “tim“ bila reč napisana gustim crnim slovima, a sada će pojedinačni učinak još više zavisiti od toga kako kolektivna mašina bude funkcionisala – većina igrača nema mogućnosti da na svakoj utakmici ubacuje veliki broj poena, ali nijednog nije teško zamisliti da zablista na jednom ili dva meča.

To blistanje treba da omogući jaka odbrana i nesebična igra u napadu koja će “izbaciti“ pojedince, tim mora da bude mnogo jači od zbira svih njegovih delova.

Činjenica jeste da je Srbija veoma oslabljena i da je od favorita za zlato prešla u status “veoma dobrog tima“. Ipak, prognoze ne treba da budu apokaliptične, i “veoma dobri timovi“ često osvajaju medalje, a predstojeći Evrobasket idealna je prilika da se rode novi heroji, u situaciji u kojoj pritisak postoji, ali nije toliko veliki upravo zbog silnih problema.