Njegov stil igre nije naročito atraktivan, blago rečeno. Nikada se ne razmeće velikim rečima pre i posle utakmica, a ni u toku mečeva nije glasan. Nije zvezda, nije posebno harizmatičan i retko ko će ga okarakterisati velikim igračem.

  Ali on je čovek koji donosi važne pobede i čovek koji donosi trofeje – Kosta Slukas.

Rođen je 1990. godine u Solunu, ali ako je suditi po racionalnosti njegovih odluka i hladnokrvnosti kada se mečevi lome, sa tom ličnom kartom nešto nije u redu. Stariji je, sigurno.

Sve je u njegovoj karijeri išlo postepeno – ponikao je u Olimpijakosu, sezonu proveo na pozajmici u Arisu, a onda se uz Spanulisa dvaput sa Pirejcima popeo na krov Evrope. Statistika nije bila “monstruozna“ i “brutalna“, nije bilo takvih termina, ali jeste pogodaka kada kola kreću nizbrdo i penala koji su donosili velike trijumfe i titule.

Svakom sezonom dobija sve veću ulogu u klubu, prošla mu je bila druga u Fenerbahčeu i dao je nemerljiv doprinos osvajanju svoje treće titule šampiona Evrope. Sada ga već i priznaju kao nosioca igre, a ne kao pomoćno osoblje, za šta je moralo da prođe mnogo vremena i morao je da se dokazuje više nego neki drugi.

Situacija u reprezentaciji Grčke nije bila blistava – Spanulis je još ranije rekao “zbogom“, Adetokumbo je u poslednji čas odustao zbog povrede, a priče o sukobima unutar tima bivale su sve glasnije.

Međutim, jedna utakmica menja sve – posle užasnih partija u grupi, došla je nokaut faza, a u njoj se i te kako računa iskustvo igranja velikih utakmica. I Grci su se “skupili“, od starta krenuli da dave takođe čvrste Litvance i na kraju su ih udavili – 77:64.

Pogađate čiji je stisak bio najjači – Slukasov. Od starta je vodio svoju ekipu, davao joj sigurnost i usmerenje, a serijom trojki stvorio je ključnu prednost, da bi na kraju završio meč sa 21 poenom, 5 skokova i 4 asistencije. Sada jeste ubacio toliko poena, ali jedan od većih kvaliteta levorukog pleja jeste što je timski igrač par ekselans – da je za pobedu bilo potrebno da ne uputi nijedan šut ka košu, ne bi imao nikakav problem sa time.

Za protivnike iritantan, za neutralne nejasan, za navijače njegovog tima suvo zlato. Jedan je od igrača koji najmudrije koristi blokove centara, koristi i milimetar slobodnog prostora da provuče ruku za polaganje, sa distance je siguran, a njegov šut odmah posle bloka sa šakama isturenim malo unapred izuzetno je teško braniti. Ništa od toga ne deluje spektakularno, ne deluje čak ni da će biti uspešno, ali na kraju kao po pravilu bude. Jednako “naporan“ je i u odbrani, Grčka je sa njime na parketu imala +22.

Ukupno, Grci su ubacili 11 od 24 šuta za tri poena, a petorka Slukas-Kalatis-Papanikolau-Printezis-Burusis takva je da suparnik izgubi i želju za košarkom kada ih vidi preko puta. Toliko su namazani, toliko dosadni i toliko je teško za njih navijati, ali jednostavno ih moramo poštovati i skinuti kapu, pogotovo posle ovakvih utakmica.

Prvi dan osmine finala obeležio je šut za tri poena. Grci, kojima je to na papiru i kroz grupnu fazu bio najveći nedostatak, sada su šutirali kako su šutirali, a Italija je počela sa 6-6 i tako trasirala sebi put ka ubedljivoj i lakoj pobedi nad Finskom. Tim sa severa kontinenta nije se snašao posle selidbe u Istanbul, Markanen je potpuno nestao i odigrali su ubedljivo najlošiji meč na EP – osim početka, Azuri su igrali sasvim prosečno i opet su upisali rutinski trijumf (70:57).

Za razliku od Grčke, Francuska nije uspela da se trgne sa početkom nokaut faze. Nedostatak vođe i odsustvo hijerarhije u ekipi bolno su očigledni, a nivo energije koji su Trikolori pokazali bio je sraman, nedostojan tako važne utakmice.

Nemci jesu ubacili samo 9 od 28 trojki, ali od toga čak pet u poslednjoj deonici – Tajs je blistao, Šruder je posle slabog početka maestralno vodio svoj tim našavši pravu meru između razigravanja sebe i saigrača, a Bencing, Štajger i Bartel bili su izvanredni u epizodnim ulogama.

I ponovo, kao i toliko puta ranije, Nando de Kolo promašio je sve važne šuteve, pa ni raspoloženi Furnije i Dijao nisu uspeli to da nadoknade. Jasno je da Francuska nema hemiju i da nije pravi tim, pa smo zato i ostali bez derbija koji smo navikli da gledamo poslednjih godina na velikim takmičenjima, bez sudara Francuske i Španije.

Prvi meč dana bio je puka formalnost – Dončić je radio sve na terenu, pratili su ga Rendolf i Vidmar, a Igoru Kokoškovu verovatno je pomalo i milo što Goran Dragić nije imao svoj dan. Neka se čuva za četvrtfinale.