Poznat je prvi polufinalni par Evrobasketa, čine ga Španija i Slovenija, a sada su pred nama dve vrhunske utakmice posle kojih ćemo saznati ko će još biti korak bliže medalji – prvo na teren izlaze Grci i Rusi (17.45), a zatim se sastaju Srbija i Italija (20.30). Ko ide dalje i zašto?

Grčka – Rusija

Na Ruse kao da su svi zaboravili pre početka Evrobasketa, osim optimističnog predsednika tamošnjega saveza Andreja Kirilenka, ali oni kao da napreduju svakom utakmicom – jesu tesno izgubili od Letonije (konačni rezultat 84:69 nije realna slika), ali su zato Hrvatima ubacili 100 poena i lako se plasirali u četvrtfinale.

Tokom cele karijere Aleksej Šved ima reputaciju “plaćenika“ – momka nesumnjivog talenta kojem je novac uvek bio prioritet u odnosu na trofeje, a nije se mnogo trudio ni da spoji i jedno i drugo. Već mu je 28 godina, a sve trofeje koje ima osvojio je još kao član CSKA i u njima nije imao mnogo udela, ne računajući poslednju sezonu u kojoj je i postao igračina kakva je danas.

Situacija u Rusiji takva je da su Švedu povereni ključevi tima i sva prava na terenu, lopta u svakom napadu mora da bude kod njega, ali on to nije zloupetrebio, naprotiv – prosečno ubacuje 23,7 poena i istovremeno čini saigrače boljima jer ima i 6,7 asistencija po meču. Momak iz Belgoroda kao da igra sa nekom novom svrhom i u potrazi je za velikim rezultatom sa Rusijom, a igrač sposoban da tako izmisli poene niotkuda suvo je zlato, pogotovo na ovako oslabljenom Evrobasketu.

Grci nemaju pojedinca koji može da zaustavi Šveda, pa će im za to biti potrebna izvrsna timska odbrana. Ili to ili će se koncentrisati na ostale i neće dozvoliti njima da se razigraju – koliko god jedan igrač bio dobar, on ne može sâm da pobedi.

Drugi strelac tima je Timofej Mozgov, ali za razliku od većine prethodnih rivala, nad narednim direktnim suparnicima nema visinsku i/ili prednost u fizičkoj snazi – Burusis i Papajanis su i snažni i visoki, a sa strane pomoći vrebaće Papanikolau. Rusima bi zato dobro došao odličan dan do sada vrlo lošeg i nervoznog Voroncevića, a doprinos Fridzona i Zubkova možda je bio i preloman u sudaru sa Hrvatskom.

Sa druge strane, Grci su bili na ivici ambisa i posle očajne grupne faze uspeli su da se “skupe“ i da naprave malo iznenađenje trijumfom nad Litvanijom. To ipak ne znači da su svi problemi unutar ekipe rešeni i pred njima su sada dva puta, a oba smo viđali u prošlosti sa raznim ekipama – ili će zaboraviti sve što se dešavalo i do kraja EP igrati kao jedan ili je osmina finala bila samo jedan trenutni pozitivni šok i ponovo ćemo gledati Grke nekarakteristično raštimovane.

Tokom Evrobasketa za tri poena šutiraju izvrsnih 41% (50-122), što ipak jeste u neskladu sa potencijalom koji imaju i teško je očekivati da će i protiv fizički nezgodnih Rusa moći da ponove rafal iz sudara sa Litvanijom (11-24). Zato je još značajnije da prvu od dve spomenute verzije Grka vidimo u dvorani Sinan Erdem.

Ako budu pravi, bliži su pobedi, ali Rusi imaju Šveda i deluje da im se poklapaju kockice da uzmu prvu medalju na velikim takmičenjima od Olimpijskih igara 2012. I tada je Šved bio odličan.

Dalje ide: Rusija

Srbija – Italija

Orlovi su Evrobasket započeli igrajući tri utakmice u nizu, ali potom su usledila tri slabija protivnika i ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo na kojem je trenutno nivou Đorđevićeva ekipa.

Međutim, sada bi do izražaja trebalo da dođe iskustvo koje su brojni stručnjaci isticali još i pre prvenstva, kao i sada već kontinuitet odličnih igara na velikim takmičenjima i igrači koji su većinom nosioci u svojim klubovima.

Osnovna komparativna prednost u odnosu na Italiju jeste u reketu pošto Azuri imaju samo Marka Kuzina i Paula Biligu. Visinom i kvalitetom oni ne mogu da defanzivno da pariraju Kuzmiću i pogotovo ne Marjanoviću, pa Srbija mora što više lopti da gura u reket – naravno, planski jer Mesina je daleko od naivnog i sigurno je već spremio udvajanja Marjanovića, tako da srpski centar mora da bude spreman za to, da proceni koliko brzo treba da se oslobađa lopte, a saigrači bi trebalo da mu pomognu efikasnim kretanjem bez lopte.

Prednost Srbije u reketu ne ogleda se jedino u tome, već i u borbi za skokove – Srbija i do sada ima drugi najveći broj ofanzivnih skokova po meču na celom EP (12,7), a Italijani su ukupno tek 18. skakački tim na šampionatu.

Druga strana medalje jeste srpska odbrana od pik-en-rola sa Marjanovićem, koja je znala da bude problematična i iz koje su se rodile brojne otvorene pozicije dole u reketu ili na liniji za tri poena. Italija je među najboljim šuterskim ekipama, imaju 39,2% za tri poena, pojedince sposobne da budu igrači s loptom u piku (Haket, Belineli, Filoj) i do sada sasvim fini protok lopte, osim u situacijama kada Belineli ne reši da uzme stvar u svoje ruke (do sada ima zastrašujućih 51% za tri na 7,5 pokušaja, to mora da se spreči i po cenu njegovih prodora).

Srbija će morati da smisli način da živi sa tom ranjivošću u piku i da rotacijama i agresivnošću štetu svede na minimum jer ne bi bilo mudro žrtvovati Bobijevu potencijalnu dominaciju u napadu. Kuzmić će možda pokušati i iskakanjem, duge ruke to mu omogućuju, pogotovo što Italijani nemaju nekog umetnika u timu, već samo solidne dodavače i improvizatore. Takođe, prva linija odbrane generalno Srbiji mora da bude čvršća nego što je do sada bila.

Defanzivne statistike Italijana na ovom EP zaista su fantastične, samo su od Litvanije primili su više od 70 poena, ali statistika nekada ume i da zavara – nisu Azuri toliko disciplinovani i bez rupa koliko su njihovi rivali bili van ritma u velikom delu mečeva, npr. i Finci i Nemci promašili su priličan broj otvorenih šuteva.

Tempo meča neće biti presudan i, ponovo suprotno statisici, čak je utisak da bi Srbiji odgovarao nešto sporiji ritam kako Italijani ne bi ušli u seriju trojki kojima znaju da slome protivnika, upravo to dogodilo se Finskoj još na početku susreta.

Osim Belinelija, Meli i posebno Datome sposobni su sebi da izgrade poziciju za šut, zato je poneki čvrst faul dobro došao i zato će Lučićeva uloga biti dodatno značajna u defanzivi. Najprijatnije iznenađenje kod Italijana na EP svakako je Arijel Filoj, koji pogađa 41% trojke, uglavnom iz mesta kada se otvori prostor, ali uspevao je i da drži napad u trenucima kada su Belineli i/ili Datome na klupi.

Timska i mudra igra trebalo bi da bude najjače oružje Srbije, uz dobru igru nosilaca predvođenih Bogdanovićem, koji do sada dobro vodi tim i pogađa kada treba.

Dalje ide: Srbija