U subotu je, kako to obično biva kada su najbitniji NBA trejdovi u pitanju, novinar Adrijan Vojnarovski lansirao vest u košarkašku orbitu – Karmelo Entoni nastaviće karijeru u Oklahoma Sitiju, a u Njujork će poći Enes Kanter i Dag Mekdermot, potpomognuti pikom druge runde sa narednog drafta.

Kao u svakom NBA blokbaster trejdu, a oni su postali naročito učestali u poslednjih šest meseci, postoje tri strane na koje se valja osvrnuti u analizi uticaja razmene na ligu. Prva strana je tim koji dovodi superzvezdu, druga je ekipa koja ostaje bez zaštitnog lica, dok je treća sâm igrač, u ovom slučaju 33-godišnji momak rođen u Bruklinu i odrastao u Baltimoru.

Iz ugla gledanja Tandera – veoma dobar potez koji ih čini boljima nego što su pre trejda bili. Da li ih čini dovoljno kvalitetnim da ugroze Golden Stejt Voriorse kao aktuelne trostruke uzastopne vladare Zapada? O, ne.

Grupisanje najboljih NBA igrača u jedan tim kako bi povećali šanse za osvajanjem titula staro je koliko i sama liga – Bil Rasel je osvojio 11 titula igrajući sa samim kremom lige u svom Bostonu, Čemberlen, Vest i Bejlor su se udružili u Lejkersima, a detroitski Bed Bojsi su do titule došli tek kada su u tim doveli Ol-star krilo Marka Agvajera.

Ipak, u poslednjih šest meseci trejdovi najvećih zvezda u NBA zaista su buknuli. Kada je tokom Ol-star pauze objavljeno da Demarkus Kazins odlazi u Nju Orleans Pelikanse za Badija Hilda i pik prve runde, NBA fanovi bili su zabezeknuti neznatnim povratom za najtalentovanijeg centra današnjice.
Klubove su potom u velikim razmenama menjali Dvajt Hauard, Džimi Batler, Pol Džordž, Kris Pol, Kajri Irving… Izgleda da tim koji se rastaje sa velikim igračem ne može više da računa na “sveto trojstvo“ ribildinga u trejdu – mladi talenti, dobri ugovori i visoki draft pikovi.

Poređenja radi, kada je 2011. godine upravo Entoni prelazio iz Denvera u Njujork, Nagetsi su za svoju zvezdu dobili Danila Galinarija, Vilsona Čendelra, Rejmonda Feltona, Timofeja Mozgova, Kostu Kufosa, pika prve runde i igrače koji nisu ostavili dubljeg traga u Koloradu. Uz Entonija, Denver je tada napustio samo još Čonsi Bilaps, iza kojeg su 2011. godine već daleko bili najbolji dani.

Before he heads to Oklahoma City, check out @carmeloanthony's top ten plays with the @nyknicks. pic.twitter.com/YIDJI2GkEa

— NBA TV (@NBATV) September 23, 2017

Vreme se promenilo, doduše i Karmelo se promenio i to ne nabolje, ali Oklahoma i dalje dobija smrtonosnog strelca u zamenu za dva loša ugovora kojih je i planirala da se ratosilja i nebitan pik. Kako ovo može biti loš trejd za Tander?

Tehnički i igrački gledano, ne može nikako – Karmelo u poznom delu karijere savršeno je komplementaran igrač sleš-en-kik čudovištu kakvo je Rasel Vestbruk. Trebalo bi da bude savršena streč-četvorka koja nudi dragoceno iskustvo i lakoću postizanja poena u neizvesnim završnicama. Entoni više nije najbolji strelac lige, ali i dalje i te kako efikasno može da pogađa u serijama i donosi svom timu pobede. Partner na krilnim pozicijama biće mu Pol Džordž, idealno rešenje za Entonija, budući da može da čuva trojke i četvorke koje vole da kreiraju sa loptom u rukama. Ako neko ulazima u reket može da mu obezbedi dovoljno lakih šuteva, to je Rasel Vestbruk.

Međutim, u pitanju su živi ljudi, a ne igrači u video igri, pa izvesni problemi mogu da isplivaju. Karmelo nikada u karijeri nije igrao u kontekstu u kojem je druga, a kamoli treća opcija. On kao spot-ap šuter luksuz je za koji bi se svaki tim odrekao i mnogo većih resursa od Kantera i Mekdermota, ali Karmelo kao centar napada kroz izolacije više ne može da izdrži ubitačni ritam moderne košarke. Moraće da odredi prioritete ukoliko želi da epizoda u Oklahomi bude uspešna. To će verovatno značiti da nećemo imati prilike da gledamo Entonija kako “na laktu“ fintira polazak u dribling, pa šut, pa dodavanje, pa pogađa sa poludistance, ali ćemo možda moći da vidimo blažu verziju furioznog Karmela koji sa 37 poena za 15 minuta demorališe reprezentaciju Nigerije.

Nešto se pita i aktuelni MVP lige Rasel Vestbruk. U novoj sezoni moraće da dodaje u četvrtoj četvrtini jer je prošla sezona pokazala da jedan igrač, ma koliko fizički spreman bio, ne može da pobedi protivnika ako u poslednjem kvartalu praktično ne dodaje loptu saigračima. To verovatno neće biti problem jer Vestbruk konačno ima kome i da doda.

Oklahoma je tako ušla u treće poglavlje ere generalnog menadžera Sema Prestija. Prvo je bilo izrazito uspešno – od kada su Sjetl Supersoniksi 2007. godine na draftu birali Kevina Durenta, tim je brižljivo sakupljao visoke pikove, pametno birao i došao u situaciju da 2012. godine igra finale NBA lige sa verovatno najboljim mladim jezgrom u istoriji košarke – u jednom timu na sjajnim ugovorima imali su četvoricu igrača mlađih od 24 godine – Kevina Durenta, Rasela Vestbruka, Džejmsa Hardena i Serža Ibaku.

Potom je krenulo drugo poglavlje, daleko neuspešnije. Tim je rešio da nekoliko meseci posle spomenutog finala pošalje Džejmsa Hardena u Hjuston u zamenu za jednu sezonu Kevina Martina, pik koji će postati Stiven Adams i hrpu nebitnih igrača u cilju postizanaja “finansijske fleksibilnosti“ – potez kojem se i danas izruguje svako ko prati NBA. Klub je nastavio da škrtari misleći da ima vremena, a Oklahomu su napale povrede. Neuspešan plej-of je prolazio za neuspešnim plej-ofom, padali su zbog povreda i Durent i Vestbruk, a Oklahoma se nijednom nije približila rezultatu iz 2012. Rukovodstvo se, sa Prestijem na čelu, uspaničilo i počelo da deli duge ugovore šakom i kapom. Jedan od njih bio je i onaj Enesu Kanteru – iznuđeni maksimalni ugovor za igrača koji je u top tri najgora odbrambena centra u ligi.

Presti je tako i kažnjen – Durent se zasitio nekompetentnosti saradnika i rešio da ode u Kaliforniju, te ostavio Vestbruka samog da se bori sa visokim očekivanjima opterećenom Oklahomom. Presti je, otrežnjen šokom, obrisao prašinu sa ramena i ponovo pokazao zbog čega je jedan od najbolji NBA operativaca – on je de facto pretvorio Viktora Oladipa, sina Sabonisa, Enesa Kantera i Daga Mekdermota u Pola Džordža i Karmela Entonija – do pre nekoliko godina to je delovalo kao naučna fantastika.

Oklahoma je na novom putu, kao i svaki supertim, čeka ih period uhodavanja, ali sigurno je da će biti ozbiljna plej-of ekipa na kvalitetom krcatom Zapadu. Dovoljno ozbiljna da parira zdravom Golden Stejtu? Ne. To nije ni trenutno znatno kvalitetniji Hjuston.

Iz ugla Njujorka stvari su… Teško je reći kakve su stvari u Njujorku. Oni nisu želeli da trejduju Karmela, ali su morali kada je Entoni u maniru razmaženih primadona zahtevao da bude trejdovan, istovetno kao što je šest godina ranije zahtevao da u Njujork dođe.

Mogli su bolje da prođu – ostaje pitanje zbog čega su dovodili centra kojem je potrebna lopta u reketu da bi bio koristan kada već imaju centra sa neograničenim potencijalom i željom da se razvija. Niko ne želi da gleda Kristapsa Porzingisa kao četvorku i nadam se da Niksi ljubiteljima košarke to neće prirediti. Međutim, nimalo nije isključeno.

Nejasno je ostalo i to zašto su Niksi uopšte prihvatili Kanterov ugovor – mastan i dugoročan. Na centru već imaju mladog Vilija Ernangomesa, Žoakima Nou na još manje prijatnom ugovoru, kao i Kajla O’Kvina. Nijedan od tih igrača ne može da igra nijednu drugu poziciju osim petice. Dag Mekdermot, već sada imamo dovoljno uzorka da zaključimo, nije novi Kajl Korver. Nije se za nezadovoljnog 33-godišnjeg Karmela moglo izvući isto što je Klivlend dobio za Irvinga, jasno, ali moralo je bolje od ovoga – dve sezone dugog tega oko vrata.

U široj slici možda i nije toliko loše – obojica bi trebalo da budu van knjiga Niksa u leto 2019. godine, a do tada Niksi mogu da grade pametno oko Porzingisa i isplivaju kao plej-of ekipa na oslabljenom Istoku. Međutim, od Niksa teško da se mogu očekivati pametne odluke i vrlo je verovatno da će se u tom procesu upecati na nekog od veterana čiji je zenit prošao i dati mu maksmalni ugovor u tipičnom “niksovskom“ maniru. E, to je već loše.

Na kraju smo došli i do junaka priče – samog Karmela. Situacija je jednostavna – imao je veliku karijeru, veću nego što mnogi žele da priznaju, ali ima lošu reputaciju jer su timski uspesi izostali. Bije ga glas da je sebičan, nespreman da se podredi timu, a kao plod toga samo je jednom stigao do finala konferencija – još 2009. godine.

Melova era u Niksima se ispostavila kao veliki brodolom – obeležili su je samo jedna sezona uspešne košarke i mrak ispodprosečnosti. Ako želi da pruži primer saigračima kao pravi veteran, Entoni mora da stane u stranu i prihvati da je treći najbolji igrač Oklahoma Siti Tandera.

Lično, nadam se da će tako i učiniti. Bio bi to pravi hepi-end – heroj izolacijske košarke sa prelaska u 21. vek konačno shvata kako treba da se ponaša da bi pogurao svoj tim ka tituli. Insistirao je da dobije poslednju priliku i dobio ju je, samo ostaje da vidimo hoće li biti dovoljno zreo da je mudro iskoristi.