Privilegija je, kažu, biti njegov saigrač. O njemu niko ništa loše nema da kaže. Zvezda je, velika zvezda, ali je i čvrsto na zemlji.
Sa 37 godina i dalje traje i nema nameru da stane. Bez sumnje najbolji je desni bek na svetu, noćna mora za golmane, pleni raznovrsnošću i lakoćom sa kojom igra, a njegova ‘levica’ proslavila je i Makedoniju, zemlju koju toliko voli i na koju je bezgranično ponosan.
Legendarni Kiril Lazarov je za Sport klub pričao o dugovečnosti, fenomenu Barselone i Nikole Karabatića, Nenadu Peruničiću, ponosu što dolazi iz države koja ima prvaka Evrope, ključnoj odluci iz 2010. godine, neuspesima Srbije, čuvenom sedmercu…
“U čemu je tajna uspeha? Pored zdrave ishrane i zdravog života mislim da se radi o karakteru sportista. Vrhunski sportisti imaju to u sebi da ne odustaju tako lako, uvek su ambiciozni i imaju želju da pobede. To je borba sam sa sobom, ne sa drugima i želja da pokažeš drugima da još možeš. To je moja priča, a mislim da je tako i sa drugim vrhunskim sportistima u mojim godinama. Rođen si da voliš sport i da to radiš iz ljubavi. Nije lako i moraš da budeš žrtva. Kako starim moram da radim još više na sebi u svim segmentima. Ishrana, inovacije u treninzima… Meni je to gušt i stvarno uživam. Nije mi problem ni trening, ni utakmica, uvek sam motivisan. Ne znam koliko ću još da igram, ali kako prolazi vreme sve više imam želju za pobedama i teško mi padaju porazi. Zadovoljan sam i ponosan na sve što sam uradio, ulažem u sebe i mislim da sam pravi primer kako sportista treba da se ponaša, ne samo u mojim godinama, već i u mlađim kategorijama,“ ističe Lazarov za Sport klub i nastavlja:
„Što ranije počnete da živete isključivo život sportiste biće vam lakše. I meni su ukazivali šta treba da radim, međutim, nisam shvatao to ozbiljno. Bio sam mnogo više neprofesionalan. Da sam se drugačije ponašao možda bih bio još bolji igrač.”
Iskusni Makedonac je letos, posle četiri sezone provedene u Barseloni, napustio Kataloniju i preselio se u Nant. Trener francuskog kluba Tijeri Anti ga je navijačima predstavio kao „rukometnog Mesija.“
“Prijaju komplimenti, ali ja sam svestan šta radim i uvek sam bio realan. Meni ne treba bilo ko, nije bitno da li je u pitanju prijatelj, neprijatelj ili navijač, da mi kaže: „Kirile danas si bio dobar ili loš“. Uvek znam kakav sam bio. Naravno, komplimetni mi idu u prilog, ali oni ponekad donose dodatni pritisak i nisu dobri. Protivnici se motivišu, očekivanja su velika i pritisak zna da zasmeta. Sve je to lepo, dobio sam poštovanje koje zaslužujem, ali pre važne utakmice stvara se naboj. Uvek se trudim da budem čvrsto na zemlji, znam kad šta treba da kažem i kako da se ponašam, a sve u cilju da na terenu pokažem šta se očekuje od mene.”
Lazarov ne zna koliki mu je odraz i koliko vremena može da provede u vazduhu prilikom skok šuta, a razorna ‘levica’, tvrdi, nije baš toliko razorna.
“Mislim da nemam prejak šut, već jako dobro tehnički izrađen. Imam i zavidan repertoar šuteva i to je ono što me čini malo nezgodnijim u odnosu na druge igrače. Jednostavno, tehnika mora da se vežba, analizira, da se gledaju svoji snimci mečeva… Uvek je dobro da se nešto promeni za sledeću utakmicu. Kao kod ishrane i načina života, izuzetno je bitna samoanaliza.”
Godinama rivali pokušavaju da nađu rešenje za Kirilove ‘bombe’, ali brojni rekordi potvrđuju da je uvek za korak ispred protivnika.
“Ne bih rekao, nekad nađu rešenje, a nekad ja budem bolji. To je ta psihološka borba sa golmanima i protivničkim defanzivcima. Rukomet je inteligentna igra, slična šahu, samo što je šah statičan, sediš i mislim, a ovde moram da budeš dobro spreman da bi odradio posao. U modi su španski treneri koji pretenduju stil igre “šah-rukomet“. U Španiju sam otišao 2010, sa 30 godina, i radio sam sa ekstra dobrim trenerima, sa Talantom Dušebajevim, a pomoćnik mu je bio naš sadašnji selektor i trener Vardara Raul Gonzales. Kasnije sam bio kod Ćavija Paskvala i mnogo toga promenio i usavršio u svojoj igri. Dakle, nikada ne treba da budete zadovoljni postignutim i ne smete da misliti da ste na vrhu.„
Trener Nanta ga je uporedio sa Mesijem, a nije daleko od istine i konstatacija da je poput najboljeg košarkaša Klivlenda Lebrona Džejsa iz godine u godinu sve bolji.
“Ključan detalj bio je odlazak u Španiju. Mislim da sam na Iberijskom poluostrvu 30 odsto postao bolji rukometaš nego što sam bio, bar što se taktičkog dela igre tiče. Mnogo lakše dolazim do onoga što želim da uradim. Znate, nekad u životu treba imati i sreće, sreću treba zaslužiti, a nekako me je put odveo prema Španiji, tada najboljoj ligi na svetu. Ja sam dokaz da nikad nije kasno ako se nešto želi i ako imate sreće. Da sam u Španiju otišao ranije možda bih bio još bolji, ali nikada u životu nije kasno da se urade dobre stvari”.
Na listi najboljih strelaca Lige šampiona četvorica igrača u Top 7 dolaze sa ovih prostora. Naravno, Lazarov je neporikosnoven, a tu su još Nikola Karabatić (Francuz sprkog porekla), Momir Ilić i Marko Vujin. Ništa nije slučajno, dodaje naš sagovornik.
“To što mi Balkanci i igrači iz bivše Jugoslavije imamo u sebi, takav talenat i karakter, nema niko na svetu. Nije slučajno da se baš ta četiri rukometaša nalaze u samom vrhu. Zato smo i uspešni u svim sprotivima, neko više, neko manje. Kada bih selektirao ekipu uvek bih birao igrače sa ovih prostora. Sećam se, kad sam bio u Barseloni često sam pričao sa klupskim doktorom i šalio sam se da Barsa ne bi bila to što jeste da nema Balkance u timu. Uvek je dobro u ekipi da imate bar jednog Balkanca koji u teškim trenucima zna da prokrvari i izvuče nešto karakterno i povuče ostale momke. Makar da se izvervira i pokrene tu energiju. Igrači iz bivše Jugoslavije su tražena roba, pogotovo u rukometu.”
Makedonci imaju Kirila, Jugoslavija i Srbija nekad su imali bombardera Nenada Peruničića. Aktuelni trener Crvene zvezde takođe je godinama bio na vrhu.
“Sećam ga se, bio sam dete i znam da ga je bilo teško zaustaviti. On je u svoje vreme bio jedan od najboljih, ako ne i najbolji igrač sveta. Mogao je da se zaleti i postigne gol sa centra. Bio je drugačiji tip igrača od mene, klasičan šuter, gotovo nezaustavljiv. Znao je da igra rukomet, trajao je dugo i igrao u vrhunskim ekipama,“ kaže Lazarov koji bi jednog dana mogao da krene Perunovim stopama.
“Nikad se ne zna, imam ja u sebi nešto. Pratim, razumem stvari, interesuje me rukomet. U našoj kući, sada kako je sve dostpuno i pristupačno, uvek se gleda rukomet. Imamo više televizora kako bi svi bili zadovoljni. I žena i deca i ja. Sport me privlači, a videćemo šta će da bude. Neću da žurim i razmišljam pre vremena.„
Makedonac je najbolji strelac u istoriji Lige šampiona, jedini je dva puta uzastopno bio prvi strelac šampionata sveta, a prvi je i na večnoj listi golgetera evropskih prvenstava. U karijeri je osvojio 48 trofeja, od čeka skoro trećinu sa Barselonom (15) za četiri godine provedene u Kataloniji.
“Barselona je nešto posebno, ne kažu slučajno da je više od kluba. Pričaju da je Kil na tom nivou, ali Barsa je daleko ispred po broju osvajenih evropskih trofeja. Jedini hendikep je što je liga poslednjih godina izrazito slabija, međutim, kad bih birao između Španije i Nemačke uvek bio izabrao Španiju i Barselonu pre Kila. To je klub institucija, sjajan grad, klima, more...”
U Barseloni nije ni malo lako izboriti se za svojih pet minuta slave pored fudbalskih i košarkaških zvezda. Lazarov je i to uspeo.
“Fudbaleri su glavni, potom je mnogo praznog mesta, onda dolaze košarkaši, rukometaši, futsal i hokej na parketu. Sve to bajno izgleda kada si član Barselone, ponosno nosiš njihove boje, međutim, nije uopšte lako igrati i ne samo igrati nego biti na nivou u kontinuitetu i imati jednu od glavnih uloga. Nije isto imati glavnu ulogu i biti samo deo od 16 igrača. Imao sam tu privilegiju da mojim radom, kvalitetom i upornošću u te četiri godine budem jedna od najznačajnijih karika i da imam jednu od glavnih uloga. Doboro sam se držao. Ponavljam, uopšte nije lako, pritisak je ogroman. Kad u ligi vodiš sa 10 razlike onda se traži da pobediš sa 15, ako vodiš sa 15 traži se 20… Nema opušanja i možda su zato najveći klub na svetu u našem sportu.”
Dve sezone Lazarov je delio svlačionicu sa Nikolom Karabatićem. O momku rođenom u Nišu ima samo lepe reči.
“Došli smo zajedno u Barselonu, ja iz Siudad Reala, on iz Monpeljea posle dobro poznatih problema oko optužbi za nameštanje utakmica. On je za mene najveći rukometaš u poslednjih ne znam koliko godina. Karakteran, borac, rođeni pobednik koji se nikada ne predaje, imponuje rukometnom inteligencijum, silom, energijom koju ima i daje ekipi. Imati ga pored sebe daje ti motivaciju više i sigurnost da ispuniš ono što radiš.”
Sjajnog beka put je iz Barselone odveo u Nant iako su se mnogi u Makedoniji nadali da bi posle 17 godina provedenih u inostranstvu mogao da se vrati u zemlju, u redove aktuelnog šampiona Evrope Vardara.
“Iskreno, bilo me je malo i strah da se vratim u moju rodnu zemlju, moju voljnu Makedoniju. Da sam se vratio ne bih bio ono što sam sada. Kada si u inostranstvu imaš potpuni mir, posvećen si onome što radiš, znaš da si tamo otišao zbog rukometa i predan si mu 100 odsto. Bio me je strah da se vratim jer u Makedoniji su mi najbliži, prijatelji, drugari koje tokom godine retko viđam i sve to bi me posle toliko godina internacionalne karijere opustilo. Želeo bih da nadoknadim sve ono što sam propustio tokom života i mislim da bi to bio početak kraja jedne uspešne karijere. Zato se nisam odlučio i nisam želeo da preuzmem taj rizik. Bar za sada. Uveren sam da mogu još neko vreme da budem na visokom nivou u inostranstvu.”
Vardar je šampion Evrope, rukometašice ovog kluba druge su na Starom kontunentu. Rukomet se voli u Makedoniji, a mnogi se pitaju kako je moguće da tako mala zemlja ima dva vrhunska kluba.
“Vardar je zaslužio da bude prvak, međutim, ako vratimo film unazad nije to bilo tako jednostavno. Pamti se samo da si bio prvak Evrope, ali kad pogledaš tri, četiri godine unazad vidiš da nisu uspeli da se plasiraju na Fajnal-for. Posle im se sve otvorilo. To je proces u kome moraš da budeš strpljiv, a kada si uporan i veruješ u ono što radiš dođe i trenutak da osvojiš titulu. Mnogo su se mučili da dođu do krova Evrope, a žene se još muče. Izgubili su dva finala, imaju dobru ekipu i nadam se da će ove godine i one da budu najbolje u Evropi.„
Rukomet je sport broj jedan u Makedoniji. Lazarov ne postavlja pitanje da li može da opstane na trenutnom nivou, već želi još bolje rezultate.
“Da li može? Mislim da mora da opstane. Makedonija to zaslužuje. I ljudi koji prate i neizmerno vole rukomet. Mnogo toga pozitivnog urađeno je i u reprezentaciji i u klubovima poslednjih godina. U našoj Federaciji imamo pravog čoveka Živka Mukaetova, ambiciozan je i iz godine u godinu želi da sve bude još bolje. Imamo mnogo škola rukometa i klubova koji hoće da investiraju i mislim da moramo da mislimo i da radimo na tome da budemo sve bolji i bolji, a ne da se plašimo da li ćemo da opstanemo na ovom nivou. Imamo talenat, napravili smo bazu, deca sede ispred televizora, imaju idole…“ Imamo i prvaka Evrope, kao i Metalurg koji godinama radi sa mladim igračima.“
Nekadašnja Jugoslavija uvek je imala dobre rukometraše i na velikim takmičenjima osvojila je sedam medalja – dva olimpijska i jedno svetsko zlato, kao i srebro i dve bronze sa SP.
„Da li mogu da izaberem idealnu postavu? Jako teško, treba dobro da razmislim da ne bih pogrešio. Na brzinu bih rekao prvu misao koja mi padne na pamet, ali nije poenta samo da odgovorim na pitanje. Ima mnogo dobrih igrača. Ako se Nikola Karabatić računa kao naš onda je on najbolji, ako ne… Rukomet se ranije igrao drugačije. Ako bih rekao da je Veselin Vujović onda bih verovatno slagao. Nove generacije poput Ivana Balića i još mlađe imaju mnogo dobrih igrača. Stvarno je teško izabrati.”
Lazarov naglašava da Srbije ima odlične igrače, a kao osnovni problem ističe veliku konkurenciju.
“Sve su to vrhunski igrači i zaslužuju da imaju respekt od svih i da budu na višem nivou. Najveći problem je što Srbija ima i mnogo uspešnije sportove. Košarkaši se uvek bore i osvajaju medalje, fudbalska reprezentacija je jako dobra, tu su i vaterpolisti, odbojkaši, Novak Đoković… Rukomet je četvrti, peti sport i niko se ne usuđuje da investira. Rukomet nije u drugim ili trećem, već u petom ili šestom planu i mislim da je to najveći problem iako Srbija ima izvanredne pojedince.”
U petak u Hrvatskoj počinje Evropsko prvenstvo, a očekuje se da će Makedonija, kao i 2012. u Beogradu, imati ogromnu podršku sa tribina. U grupi su još aktuelni prvak Starog Koninenta Nemačka, trećeplasirana ekipa sa prošlog SP Slovenija i Crna Gora. Makedonija je proletos promenila trenara i umesto Lina Červara na klupu je seo Raul Gonzales. Ova promena mogla bi mnogo da znači.
“Volim da sam optimističan, možda nekada malo i nerealan. Mi kao reprezentacija treba da budemo skromni i da stojimo čvrsto na zemlji. Ono što mogu da kažem je da se nikome nećemo predati, pa ni jednoj Nemačkoj, ali sada da kažem da ćemo da pobedimo Sloveniju, Nemačku, posle u drugom krugu Dansku i Španiju bilo bi malo bahato i nerealno. Što se tiče naše grupe mislim da imamo mnogo veće šanse protiv Nemaca i Crne Gore nego protiv Slovenije. Oni su izuzetno neugodna reprzentacija i nisu slučajno bili bronzani prošle godine. Slovenija ima 16 podjednako dobrih igrača i vrhusnkog trnera Veselina Vujovića koji zna da ih motiviše da budu hrabni i iznad 100 odsto. Videćemo, očekuje nas težak posao, neka obećanja je neralno da dajemo. Treba da odradimio svoj posao i idemo meč po meč.”
Lazarov od Slovenije i Hrvatske očekuje da se uključe u borbu za medalje, Srbija mu je enigma, a lepo mišljenje imao i o selekciji Crne Gore.
“Hrvate vidim visoko. Imaju domaći teren, jaku logistiku, odličnog trenera Lina Červara. Oni vole svoju državu, ponosni su, podržavaju sport… Slovenci će se boriti za medalje. Srbija je individualno vrlo dobra. Koliko će selektor Jovica Cvetković sve to da uklopi prerano je da se priča. Srbija može da pobedite svakog, ali i da izgubi od svakog, kao i mi Makedoonci. Crna Gora? Imam lepo mišljenje o selektoru Draganu Đukiću koji je napravio odličan rezultat u kvalifikacijama u grupi sa Rusijom i Švedskom. Oni su nagazna mina, iako su novi na velikim takmčenjima,“ ističe Lazarov i dodaje da je Makedonija ponosna što na EP odlazi kao zemlja koja ima klupskog prvaka Evrope.
“Ali imamo samo jednog domaćeg igrača koji je bio deo tog tima, Stoleta Stoilova. Da je kostur Vardara bila makedonska reprezentacija onda bi nam to mnogo značilo. Ponosni smo i srećni šta je Vardar uradio za Makedoniju i kako promoviše našu državu, a sa druge strane malo zabrinuti što nemamo mladih igrača u šampionskom timu. Mislim da je u svakom slučaju više pluseva nego minusa.”
Euforija je tipična za ovaj prostor i često zna da bude veći problem od protivnika na terenu.
“Mi se borimo sa tim problemom. I meni ponekad zasmeta kao kapitenu reprezentacije. Kada pročitaš nešto lepo o sebi koliko god da si svestan to te relaksira i u sledećoj utakmici dobiješ po ušima. Teško je kontrolisati, to je sportska psihilogija. Koliko god da ukazuješ i pričaš o tome da posle dobre utakmice treba da budeš još bolji, a ne da se zadovoljiš, protivnik dođe još motivisaniji i dobije te. Primera radi, pobedili smo nedavno u Beogradu Saudijsku Arabiju sa 15 razlike i odmah se naveliko pisalo da smo igrali dobro, da smo u velikoj formi, međutim, to je lažna slika. Naš rival nije bio kompletan, niti smo mi odigrali vrhunski. Nije uopšte vreme da se hvalimo. Svaki meč je priča za sebe, svaki dan je novi dan. Sve zavisi sa kakvim glavama ćemo da izađemo na teren.”
Podsetio se Kiril i čuvenog sedmerca protiv selekcije Portugalije. Danas se ne bi usudio da pokuša isto iz više razloga.
“U poslednje vreme teško se usuđujem da ga ponovim. Na tako nešto možeš da se odlučiš ako je utakmica već rešena i onda napraviš egzibiciju. To je dobro za publiku i rukometni sport, međutim, onda te optuže da ne respektuješ protivnika i golmana koji se svakodnevno trudi da bude još bolji. Sada sam više svestan toga i teško se usuđujem. I da vidim nekoga da to uradi, osudio bih ga. Jedino ga ne bih osudio ako to uradi na nerešenom rezultatu. Ako u tom trenutku ima hrabrsoti neka to uradi. Lepo je kada se priča, ali treba uvek respektovati protivnike. Probao sam još nekoliko puta u Španiji, pogađao sam, ali i ispadao smešan. Sećam se da sam jednom u Barseloni pokušao i nisam bio uspešan. Posle sam morao da platim pivo. Ekipa se trudi da bi došla do sedmerca, a onda ti dođeš i baciš neki šut da bi se samopromovisao i pojavio se na televiziji.”
Ugovor sa Nantom ističe mu na leto 2019. godine. O daljim koracima u karijeri ne želi da razmišlja.
“Planovi su dan za danom. Ne možeš ništa da planiraš ni u životu ni u sportu. Danas si zadovoljan, sutra nisi. Danas pobeđuješ, sutra gubiš. Nikad ništa ne znaš, život zna da se okrene u sekundi i na dobro i na loše. Najbitnije je da uživaš u onome što radiš. Samo tako možeš da opstaneš na visokom nivou. Ja volim sport i nije mi teško. Nadam se da ću biti pravi još neko vreme.”
Lazarov radi na sebi. Njegov zvanični sajt dostupan je na četiri jezika, ima rukometni kamp u Makedoniji, pre četiri godine izdao je i autobiogfariju…
“Imam dobar tim oko sebe. Ne bih mogao sve sam. Kamp na Ohridu je iz godine u godinu sve bolji i sve više dece se interesuje. Ne znam kako ćemo ove godine da primimo svu decu jer je kapacitet do 300 mesta. Biće nam teško da neko dete vratimo nazad. Otvorili smo i neke rukometne škole u Makedoniji, investiramo u Makedonski rukomet. Međutim, ne možeš ništa sam. Oformio sam dobar tim i želim Makedoniji i rukometu da vratim sve što su mi dali. Sa tim kampom i školama pokušaćemo da izgradimo nešto novo u našoj državi i da budemo pravi primer kako vrhunske škole treba da rade. Istovremeno ćemo da radimo i na edukaciji, da ih formiramo kao ličnosti, da znaju da se ponašaju i respektuju ljude. Imamo želju i volju i ništa nam nije teško. U ovu priču smo uključili mnogo ljudi iz različitih gradova i zaista je lep osećaj,“ zaključio je Lazarov koji je posle tri sezone provedene u Pelisteru igrao za Zagreb (u dva navrata), Vesprem, Al Sad, Siudad Real, Atletiko Madrid i Barselonu.
Predsednik Makedonije
Mnogi u Makedoniji veruju da bi Lazarov zahvaljujući svojoj popularnosti mogao da pobedi na predsedničkim izborima.
“Ne bih mešao politiku i sport. Nemam takve političke ambicije. To je kompliment, ali znate kako kažu: “Radi ono što najbolje znaš i za šta si rođen. Ja mislim da sam rođen da budem sportista i ne bih da ulazim u politiku,” jasan je Kiril.