Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
ABA liga
Euroleague
Srbija KLS
NBA
Eurocup
ACB
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
"Vojvoda" iz Sente, ponos Vardara, dika Španaca... Ljudina od 199 santimetara, nekada uzdanica SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore. Jedan od najboljih golmana u istoriji i po izboru portala "planet-handball" najbolji rukometaš sveta u 2017. godini.
U novembru će napuniti 39 godina, a nedavno se sasvim slučajno obreo u Zagrebu i „furiju“ poveo do osvajanja prve zlatne medalje na evropskim šampionatima. Arpad Šterbik je praktično bez treninga stao na gol i u polufinalu i finalu oduševio.
Povezano
Tog jutra kada je dobio poziv selektora Žordija Ribeire sedeo je u čekaonici u Skoplju i čekao pregled kod doktora, a već nekoliko časova kasnije zadužio je opremu u prestonici Hrvatske. Kada se pojavila informacija da je Šterbik u Zagrebu mnogi su pomislili da je došao da bodri „furiju“.
„I ja sam se iznenadio. Povredio se Gonzales iz Barselone, a sa trenerom sam imao dogovor da ću da „uskočim“ ukoliko se neki od golmana povredi. Mnogo mi je da budem više od mesec dana van kuće, ali sam bio na listi, među rezervama. Pozvali su me i nisam mogao da odbijem. Tako smo se dogovorili i to treba da se ispoštuje,“ kaže Šterbik za „Sport klub“.
Iskusni čuvar mreže je u tri dana odigrao dva meča i bio „X faktor“, prvo u polufinalu za već viđene šampione Franuze, a potom i Šveđane. Misija je uspešno završena.
„Na kraju se sve dobro završilo, ali u celu priču sam ušao sa malo straha jer nisam bio u treningu. Skoro mesec dana smo imali pauzu, a zbog izostanka velikog broja igrača nismo mogli normalno da treniramo. Došao sam u Zagreb da pomognem na svežinu i to što sam uradio u dve utakmice bio je maksimum. Mnogo sam srećan što je Španija napravila istorijski uspeh. Do sada nisu imali evropsko zlato i baš mi je drago što smo uspeli.„
„Furiji“ od najsjajnijih medalja nedostaje još olimpijsko. Igre u Tokiju su 2020. baš kada Šterbiku u Vespremu, u koji se seli na kraju sezone, ističe ugovor. Možda Arpada budemo gledali i u Japanu…
„Videću da li ću tada još igrati i da li će se neko povrediti od golmana. Ne verujem da ću trenirati celo leto. Dok me zdravlje služi i dok sam zadovoljan i srećan na terenu dotad ću braniti. Imam još dve godine ugovor u Vespremu, a posle ću da vidim šta ću. Tajna uspeha je u mladim igračima. Dokle god imam jednog dobrog golmana u timu i ne moram da branim ceo meč, mogu da izdržim.“
Iako je blizu pete decenije života Šterbik, ali i još neke njegove kolege, čak i starije, brane na vrhunskom nivou. Tajna ne postoji, kvalitet je večan.
„Moje kolege brane u vrhunskoj formi u brojnim jakim evropskim klubovima. Od mene su stariji Omajae, Šmal, Anderson… Ne znam da li ne dolaze mlađi i kvalitetni golmani, stvarno ne znam šta se dešava. Ljudi sa 40 godina imaju zapažene role u klubovima koji se bore da osvoje Ligu šampiona. To sigurno nešto govori.“
Sistem treninga kada je Šterbik počinjao da se bavi rukometom i danas ne može da se poredi. Iako je u poznim igračkim godinama kaže da više trenira nego lani.
„Veoma je teško i svake godine je sve teže. Mislim da radim više nego ranije. Golmanske treninge ne radim mnogo jer kada imaš dva meča u nedelju dana to je najbolji trening i drži te u formi. I kada nemam trening odem do dvorane da odradim vežbice, pola sata, malo se istegnem i oznojim kako bih održao mišićnu masu. Popijem kafu, vratim se kući, pa posle podne na trening sa loptom.„
Iako se pre 12 godina pozdravio sa srpskim rukometom, Arpad je i danas neko o kome se priča sa poštovanjem. Odlukom da više ne igra za „orlove“ mnoge je razočarao, oni u manjini su ga razumeli, a oni realni ne zaboravljaju koliko je pružio državnom timu.
„Ne znam koliko me ljudi vole, ali znam sigurno da me mnogi mrze. Tako je kako jeste. Znam iz iskustva. Sasvim je prirodno da se iskreni i normalni ljudi raduju tuđim uspesima, a meni je drago što me deca u Srbiji prate i što bi jednog dana volela da budu kao Arpad Šterbik, Danijel Šarić ili neko treći.„
Šterbik je posle Evropskog prvenstva 2006. odlučio da više ne igra za reprezentaciju zemlje u kojoj je rođen. Tada je optužio Veselina Vujovića da je od igrača tražio da puste Hrvata, ali nikada konkretno nije pojasnio odluku da zatvori vrata Srbiji.
„Svako gleda šta njemu odgovara. Ja mislim da je to bio dobar potez i uvek sam stajao iza svoje odluke. Mislim da sam napravio dobru stvar u tom momentu,“ stavlja tačku na ovu priču Šterbik koji je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio bronzane medalje na prvenstvima sveta 1999. i 2001. godine.
„Sa ljudima u Srbiji sa kojima sam bio dobar i dalje imam pozitivan odnos. Jednostavno, sportista treba da bude srećan i zadovoljan tamo gde je, da li u klubu ili reprezentaciji i jedino tako može da postigne maksimum i opstaje godinama na najvišem nivou. Ako neko izgubi zadovoljstvo i nije srećan, odmah treba da promeni klub ili da se oprosti od reprezentacije.“
Šterbik je 2001. sa Jugovićem osvojio Čelendž kup, poslednji međunardoni trofej za srpski rukomet, ujedno njegov prvi na internacionalnoj sceni. Klub iz Kaća i danas mu mnogo znači, ali odavno je izgubio osećaj pripadnosti.
„Dragana Vrgovića, alfu i omegu Jugovića, vidim jednom ili dva puta godišnje. Kaže mi kakva je situacija u srpskom rukometu, a bolje da ne čujem jer nije baš pozitivno. Mnogo toga se promenilo. Poslednjih godina mog boravka u Srbiji bilo je nekoliko zaista ozbiljnih ekipa. Sintelon, u Beogradu Zvezda i Paritzan, Lovćen sa Cetinja, Jugović… Igrao se dobar rukomet i liga je bila dobra. Šta se desilo od tada to bi trebalo nekoga drugoga da pitate, nekoga ko je u srpskom rukometu jer ja nisam tu i ne znam šta se dešava. Ima toliko mladih i talentovanih igrača, srpski narod je talentovan za košarku, odbojku, rukomet… Šteta što ne postoji klub koji bi se podigao i eventualno igrao u Ligi šampiona. Šteta, stvarno šteta.“
Zahvalan je što je imao priliku da radi i da se usavršava sa brojnim vrhunskim pedagozima, a imao je sreću da uči od ljudi koji su, kao i on, karijere gradili na gol liniji.
https://www.instagram.com/p/BeiPt4XH-8g/
„I u klubovima i u reprezentaciji uvek sam imao trenere koji su bili golmani. Vrgović je bio golman, tu je bio i nešto stariji Paja Erceg, pa Branislav Zeljković… Potom i Tuta Živković, koji me je izuzetno mladog pozvao u reprezentaciju. Kada imaš trenera koji je bio golman, kao što je bio Tuta, možeš mnogo da naučiš. A imao sam i sreće da u reprezentaciji radim sa vrhunskim čuvarima mreže poput Dejana Perića i Paše Đorđića.“
Štrebik će na leto napustiti Vardar posle četiri sezone u kojima je klub iz Skoplja čekirao mesto u samom vrhu evropskog rukometa. Sledeća stanica, moguće i poslednja, u njegovoj karijeri će biti mađarski Vesprem za koji je već branio od 2001. do 2004.
„Ljudi u Makedoniji vole rukomet. Voleli su ga i pre nego što je Sergej Samsonenko preuzeo Vardar i stao na čelo ambicioznog projekta. I muški i ženski klub podigao je na vrhunski nivo i ljudi to znaju da cene. Srećni su i zadovoljni što u svom gradu i državi imaju takve dve ekipe. Stvarno je lepo videti u publici decu, svi hoće da treniraju rukomet. Kod Kirila Lazarova na kampu nema mesta, opšta je navala. Srećan sam i što su neka deca možda i zbog nas, koji smo u klubu poslednje tri, četiri godine, izabrali da treniraju baš rukomet.„
Mnogi su se pitali zašto Šterbik, kada mu je već dozlogrdilo u Srbiji, nije obukao dres selekcije Mađarske. Imao je priliku…
„Zvali su me 2001. i 2002. da igram za Mađarsku. Dakle, dok sam branio za Jugoslaviju. Nikako nisam želeo da menjam reprezentaciju. Posle toga se Španija dogodila slučajno,“ naglašava i objašnjenja.
„Nisam imao ideju da zaigram za Španiju. Želeo sam da se odmorim od velikih takmičenja, a zbog broja stranaca u Sjudad Realu i birokratije sam uzeo njihova dokumenta. Kasnije se pojavila mogućnost da obučem dresu „furije“. Bilo mi je teško da prelomim, činilo mi se kao da nešto dugujem Srbiji, ali nikoga ne volim više od sebe.„
Stariji ljubitelji rukometa Šterbika znaju i kao „Vojvodu“.
„Ne znam ko mi dao taj nadimak, neko u Jugoviću. Kada se vidim sa starijim igračima oslovljavaju me „Vojvoda“, a ovi moji u Vardaru nemaju pojma o čemu se radi.“
Makedonski klub brani tri trofeja osvojena prošle sezone (Liga šampiona, SEHA liga i domaće prvenstvo), a nekolicina igrača, kao i trener Raul Gonzales, već imaju potpisane ugovore sa novim klubovima. Šterbik smatra da to neće poremetiti ekipu u završnici sezone.
„Guramo po planu. Prvi smo u SEHA ligi gde nas očekuje Fajnal-for, a lidersku poziciju u grupi obezbedili smo i u grupi u Ligi šampiona. Svi smo profesionalci, odrađujemo posao maksimalno ozbiljno. Imamo mesec dana odmora da se spremimo dobro i da sačekamo protivnika u četvrtfinalu Lige šampiona.“
Za kraj zanimalo nas je da li je ispratio nedavni sukob na relaciji Jovica Cvetković – igrači Srbije.
„Ne znam šta se dešavalo jer kada sam stigao u Zagreb, Srbija već nije bila tamo. Kako je Cvele vodio utakmice nisam mogao da vidim na TV i donosim zaključke. Bilo bi ružno da komentarišem nešto što ne znam. Nisam izlazio sa igračima i nisam bio sa Cveletom. Uvek se dešava nešto. Kod nas u rukometu nikada nije dosadno, svake godine ima nešto i to mnogo negativnije od pozitivnog. Nažalost,“ naveo je četvorostruki osvajač Lige šampiona koji je pored Vardara, Jugovića, Vesprema i Sjudad Reala igrao još za Atletiko Madrid i Barselonu.
