Oblačno jutro u Madridu. Eto nečeg neočekivanog. Sa dna kofera Gagi i ja smo izvadili duksericu, odnosno džemper, sačuvaće nam leđa do kraja dana. Akreditacije za finale Kupa kralja preuzimaju se na stadionu Vanda Metropolitano, ali daleko bilo da ćemo lako obaviti taj inače rutinski posao.
Događaj je ipak lokalnog tipa i samo četiri TV kuće van Španije su imale svoje izveštače sa novog Atletikovog stadiona. Da naš prijatelj Saša nije toliko dugo živeo u Španiji teško bismo se snašli, a i ovako je bilo potrebno pola sata da pronađemo ono što nam je potrebno. Možemo krenuti do centra grada, da osetimo ima li atmosfere same utakmice.
Nije postojao nijedan vagon u metrou u kome nije bilo navijača Sevilje. Okupirali su grad. Vidi se da imaju tradiciju praćenja kluba na gostovanjima. Nismo uočili nijednu grupu veću od 10-15 ljudi. Svako ide za svoju dušu, ali na tribinama su jedno. Tu je veliki broj porodica, starijih ljudi, pripadnica lepšeg pola… Naravno, tu su i navijači u punoj snazi, orila se njihova pesma na Puerta del Sol i okolnim ulicama, ali bez nagoveštaja incidenta. Jednostavno, svi su srećni što su došli da navijaju za svoj klub u finalu Kupa. Nadu da mogu da budu ravnopravni sa Barselonom daje im utakmica iz prvenstva u kojoj su bili bolji ali su Mesi i Suarez u finišu izvukli bod za Katalonce.
Barsini navijači kao da su želeli da ostanu neprimećeni. Svi u malim grupama, tihi, kao da su došli da odrade ovu utakmicu. Ne baš da im je Kup kralja ispod časti i renomea igrača koje bodre, ali nije ni daleko od toga. Očigledno je razočaranje zbog eliminacije od Rome u Ligi šampiona. To zaista niko nije očekivao. Ispadala je Barsa i ranije iz Evrope, ali na tako bolan način nije baš odavno. Još se oporavljaju. Čak se u pojedinim medijima pominjalo i da bi Valverde mogao da dobije otkaz. Čovek koji je u potencijalno tranzicionoj sezoni osvojio titulu. Odnos na ulicama je bio takav da se učinilo da će na tribinama biti bar 40.000 navijača Sevilje. Nije bilo baš tako.
Stižemo na stadion nekih tri i po sata pre početka utakmice, pre svega jer moramo da zadužimo marker koji će nas odvesti na teren tokom velikog spektakla. Kaže kolega Španac da marker moramo da mu vratimo ili ćemo platiti 50 evra. Za te pare čak i u Realovom šopu može nešto da se kupi, šta će mi njegov providni marker?! Ispred glavne kapije nalaze se Miki i Mini Maus u Barseloninom i Seviljinom dresu.
Neko sa prljavijim mislima bi mogao da konstatuje da je logično da je Miki Barselona, a Mini Sevilja. Da mi Super Mario u dresu na Puerta del Solu nije uzeo dva evra, možda bih se i slikao sa njima. Ispostaviće se da Miki nosi dres Nejmara?!?! Važno je samo da se uzmu pare. Prostranstvo oko stadiona je baš veliko i prašnjavo. Sa jedne strane dolaze navijači Barse, sa druge Seviljini. Sve je dobro organizovano, ali čak i kad su jedni pored drugih, nema problema. U gradu su čak zajedno i pevali posle nekoliko piva. U daljini se čuju gajde, uobičajeni zvuk kad Barselona igra neku veliku utakmicu. Katalonce i Škote vezuje jedan zajednički cilj.
Uglavnom svi moraju da prođu preko platoa sa zapadne strane. Tu se nalaze ploče sa imenima legendi Atletiko Madrida. Ima ih baš mnogo. Tu su igrači sa preko 100 utakmica u crveno-belom dresu. Aragones, Pantić, Kiko, Kaminero, Kurtoa, Aguero, Tores… Odlična ideja. Pokušavamo da intervjuišemo navijače oba kluba, ali jezička barijera je prisutna. Vrlo mali broj ljudi zna makar osnove engleskog. Najmlađi su bili najhrabriji. Ipak, glavni utisak je da je atmosfera pozitivna, festivalska. Kao da su svi došli da slušaju omiljeni bend. Fudbal u Španiji ima bogatu tradiciju i zaista veliku težinu.
Ušli smo na sam teren. Stadion je svemirski. Sve je novo, tek raspakovano. Inijesta istrčava na teren. Da nije on u pitanju, bilo bi mi žao što gazi travu. Toliko sve lepo izgleda. Čeka se da stigne kralj nekih 15 minuta pre utakmice, ali i da padne mrak jer se tada obični mladić Metropolitano pretvara u prelepog princa.
Naša pozicija je ispod tribine sa navijačima Sevilje. Tribine su tako blizu terena. Zvanični podatak je da je na jednom delu stadiona stolica udaljena od terena svega 5,89 metara. U visini gola u prvom redu nalaze se najvatreniji navijači Sevilje. Oni su u nekim crnim majicama, valjda da bi izgledali što strašnije. Uspeli su u tome. Dobro sam ih zapamtio, ali i oni mene. O tome nešto kasnije.
Mi smo bili sa njihove leve strane. Momak i devojka sa još nekoliko prijatelja su insistirali na komunikaciji. Bili su stvarno dobro raspoloženi. Kad smo pomenuli odakle smo došli, razvukli su osmeh i samo rekli „Dragutinovik“. Igrao je dugo Ivica za Sevilju, ostavio traga, a postigao i jedan od golova u penal seriji u finalu Kupa UEFA protiv Espanjola. Oni to ne zaboravljaju. Ubedio sam ih da ću i ja navijati za Sevilju tokom utakmice, kako da tvrdim suprotno u podnožju bele planine sa čijih obronaka odzvanja „Sevilja“. Navijači Barselone takođe su ispunili svoj deo tribine. Po 24.000 fanova oba kluba trebalo je da bude na tribinama i zaista je bilo tako. Oni na zapadu i istoku su uglavnom navijali za Sevilju. Nekako je i očekivano da se u Madridu navija protiv Barselone. Navijači Sevilje otpevali su svoju himnu. Bilo je impresivno.
Svetlosni efekti uoči samog početka su nagoveštavali da bi mogao da se pojavi neki rok bend nasred terena, ali tamo je bio samo Murijel i kad se stiglo do nule, utakmica je počela.
Valverdeova Barselona ove sezone uglavnom nije igrala lepršavo, već strogo profesionalno osvajala bodove. Bilo je utakmica, kao drugo poluvreme na Santjago Bernabeuu, kad su Mesi i družina mleli kao nekad, ali ovo ostalo je uglavnom bilo u funkciji rezultata. Međutim, nedavno je Barselona izgubila 3:0 od Rome i to je baš pogodilo ceo klub. Izašli su na teren Vanda Metropolitana da po ko zna koji put nešto dokažu. Stajao sam na nekih 15,20 metara od odbrane Sevilje i saosećao sa njima. Barsina igra je kao lavina, a vi od sredstava odbrane imate kišobran. Nije postojala sekunda praznog hoda.
Malo je bilo trenutaka kad su igrači Sevilje imali loptu u nogama, ali i tada jednostavno nisu imali rešenja. Kao kad na igrici podestite najteži nivo, pa prokleti kompjuter unapred zna šta ćete odigrati pa vam preostaje da šutnete loptu u aut ili date loptu Mesiju u noge od silne nemoći, a on već zna šta će sa njom. Energija navijača Sevilje je i dalje vulkanska. Suarez je u pet minuta dva puta odmahnuo rukom, eto materijala za vređanje. Ipak, igrači u belim dresovima ne prelaze na drugu polovinu. To ne može dobro da se završi. Slobodan udarac za Mesija na nekih 25 metara. Kao da mi je neko nakačio strepnju na leđa. Okrenuo sam se da vidim svoje nove prijatelje, mnogima su glave u dresovima. Kako i ne bi bile, Argentinac im je dao 30 golova u karijeri do sada. Leo šutira izuzetno, Sorija je trenutni heroj. Preživelo se nekako.
Silesen je ispucao loptu, Kutinjo neobjašnjivo ostao sam i ulazi u kazneni prostor, a na drugoj stativi je čekao Suarez. Tu je i Merkado, ali iz nekog razloga ostavlja Urugvajca samog. Sa druge strane akustičnog stadiona čuje se velika radost. Iza mene – muk. Ali trajalo je samo dve tri sekunde. Mesi i družina slave pored naše korner zastavice, na samo nekoliko metara od navijača Sevilje. Šta su im sve rekli i poželeli… Dominirala je reč „muerto“. Mesi možda jeste poslat na zemlju da svojim talentom učini ovu planetu lepšim mestom za život, ali u tom trenutku on je za navijače Sevilje samo zli mali čovek koji hoće da im ukrade sreću.
Barsini navijači nisu tako glasni, kod njih samo centralni deo tribine konstantno navija, ostali se priključuju po potrebi. U 18. minutu oba poluvremena se ustaje, podižu se katalonske zastave i peva se odgovarajuća pesma. Katalonci su imali velike borbe za slobodu u 18. veku. Navijači Sevilje su se kroz pesmu nekako oporavili od primljenog gola. Čak su i njihovi igrači nekoliko puta ušli u protivnički kazneni prostor. Strepnju je zamenila nada. Uvod u ono što će se dalje dešavati dao je Andrea Inijesta.
Ne znam šta mu bi da šutne levom nogom sa 20 metara, to nije njegov stil. Zatresla se preča poput živaca ovih ljudi iza mene, sa druge strane je usledilo klanjanje. Već u sledećem napadu Đordi Alba je štiklom odložio loptu za Mesija i to je bio 31. gol za Lea protiv Sevilje. Ostalo je još municije za vređanje, ali sada se već proklinje i sopstvena odbrana. Naravno, sa druge strane se čuje „Mesiii, Mesiii“…
Nekoliko minuta kasnije Mesi se sam zaleteo ka Soriji, a Eskudero ga je sa dve ruke spustio na zemlju. Pomislih u sebi: „Bože, kakav crveni karton“?! Nije hteo sudija Hil da završi utakmicu tada, ostavio je da to odrade Barsini igrači. I posle dva napada, sve je bilo gotovo. Mesi i Suarez su odigrali dupli pas – 3:0. Više nema vređanja, svi su nemoćno zavaljeni u svoje stolice. Do kraja će se od dešavanja na terenu samo proslavljati faulovi nad Suarezom.
U poluvremenu, oni mlađi tuguju, a stariji vade „lunch“ pakete. Da ne propadne veče. A i dug je put do kuće. Moji poznanici do kraja utakmice reč nisu progovorili sa mnom. Svojim pogledom sam pokušao da pokažem saosećanje, ali njih ništa nije zanimalo. Sevilja je gubila 3:0 od Barse i ništa drugo nije važno. A mislio sam da smo prijatelji. U jednom trenutku u prvom poluvremenu, stariji gospodin me je zamolio da se malo pomerim kako bi video određeni deo terena. U drugom delu se nije oglašavao. Svejedno je.
U drugom poluvremenu je ritam bio nešto slabiji. Inijesta je dao gol za 4:0. Među navijačima Barselone žurka je uveliko bila u toku. Lako je navijati za Barselonu, potrebno je samo pratiti ritam ekipe. Mesi je vođa navijača, njegovi potezi su toliko inspirativni da je prirodno pesmom i aplauzom proslavljati svaki trenutak kad ima loptu u nogama. Kad je nema, Mesi pešači . Da ima golubova u blizini, nahranio bi ih. Ali zato kad ima loptu, samo se iščekuje neki novi momenat istorije fudbala.
Negde u 60. minutu, valjda od silne nemoći, navijači Sevilje ustaju i počinju da pevaju pesmu posvećenu Španiji. Da bar nekako naude rivalu u noći teškog poraza na terenu. Baš su se potresli.
Na kraju Kutinjo daje gol, a sudija ipak svira penal. Klasična situacija iz školskog dvorišta: „Hoćeš penal ili gol“? Nekako se uvek uzimao penal. Jer gol je već postignut, a dečačka radost zbog šutiranja penala i iščekivanje izvođenja nekako su posebni osećaji. Na kraju je Kutinjo dobio i penal i gol.
Ostala su još dva minuta do kraja utakmice. Ustao je četvrti sudija i svi polako shvataju šta se dešava. Izlazi Inijesta. Pre 21 godine pojavio se u La Masiji. Ovo mu je pretposlednja titula u Barseloni, preostalo je još da podigne pehar La Lige i da ode u Kinu. On i Mesi su zajedno osvojili po 31 pehar sa Barsom. Inijesta se kreće polako. Ne moraš nikuda da žuriš, Andres! Ovo je poseban trenutak. Svi ustaju i počinje aplauz. Ok, ne baš svi, ali 90 odsto stadiona. Umetnik korača ka istoriji. Samo njemu i Rakitiću (bivšem igraču kluba) navijači Sevilje ne zvižde. Sada su ga pozdravljali. Naravno da sam aplaudirao, bila mi je čast. Andres Inijesta je čovek koji igra fudbal na taj način da svako pomisli da može da igra u Barsi. Jednostavno, a posebno. Nije ni najbrži, ni najsnažniji u eri fizčkog sporta. Ali je jedan od najboljih vezista u istoriji. Obeležio je eru. To je jedan od onih igrača koji je uništavao protivnike, a nije stvarao mržnju već poštovanje kod njih. Utrčao bih da ga zagrlim kao najrođenijeg, da mu kažem da mu se divim, da sam toliko puta pomislio da bi mogao da pokuša neki nemoguć pas a on baš to uradio i to uspešno. Ovoga puta samo aplauz. Iz mog ugla nedovoljno da mu se zahvalim, ali bilo je emotivno.
Inijesta je seo na klupu i sad svi samo čekaju kraj utakmice. Okrenuo sam glavu ulevo i video vođe navijača Sevilje (ljude u crnom) kako besne. Njih četvorica, petorica. Gledali su ka meni. Zakrvavljenih očiju pokazivali su prstima u predelu vrata. Skratili bi me za glavu. Shvatio sam da je zbog aplauza Inijesti. Trajalo je to do kraja utakmice. U meni su našli krivca za bolan poraz, bio je to zastrašujući bes u pogledu. Ali, u tom slučaju trebalo je da obezglave bar polovinu ljudi sa svoje tribine. Oni su znali da je aplauz Inijesti na jednoj od njegovih poslednjih utakmica stvar fudbalskog vaspitanja i estetike. Glava je nekako ostala na ramenima, mada sam se osvrnuo nekoliko puta u metrou da li su moji potencijalni dželati u blizini. Ipak smo zbog posla morali da ostanemo dva sata duže od njih na stadionu. Oni su u tim trenucima verovatno već potapali svoju frustraciju u alkoholu.
Kralj Felipe je Inijesti uručio pehar, a onda je usledila privatna porodična proslava igrača Barselone na terenu Vanda Metropolitana. Skoro svi igrači su pozvali svoje supruge i dečicu da im se pridruže na terenu. Neki od naslednika šutirali su na gol, maleni Tijago je bio na ramenima tata-Lea. Nedostajalo je da samo neko postavi ljuljaške i raspali roštilj. Oni su zaista jedna srećna družina. Mi smo sve posmatrali sa strane, a uočio sam i zastavu sa glavom buldoga na tribinama. To su Boixos Nois, ekstremni navijači Barselone. Oni su Figu bacali svinjsku glavu na teren Kamp Noua, kad je prešao u Real. Pričao sam sa pripadnikom njhihove grupe kad sam poslednji put bio u Barseloni. Tada mi je rekao da su se malo sklonili iz epicentra dešavanja, ali deluje mi da su ponovo vrlo aktuelni. Znali su da proslave ovu pobedu na svoj način, ali nisam uspeo da zapazim svog poznanika.
U miks zoni smo bili jedini koji nisu sa španskog govornog područja, ali smo uspeli da porazgovaramo sa Ivanom Rakitićem. Mesi je samo projurio, kao kroz odbranu Sevilje, a Inijesta je naravno dugo odgovarao na pitanja.
Bilo je dva sata iza ponoći kad smo krenuli u hotel. Sve je bilo spektakularno, od svetlosnih efekata do verovatno najsurovije Barselone u ovoj sezoni. Ipak, utakmica će ostati upamćena po Andresu Inijesti, koji je verovatno poslednji put podigao pehar Kupa kralja. Nema tog stadiona ili spektakla koji mogu da zasene njegovo umeće igranja fudbala.