Bio sam slobodan u prvom kolu US Opena ove godine. Bye. Eto, spletom okolnosti sam u sredu stigao u Njujork i odmah sa aerodroma otišao na terene. Odlična opcija ako se izuzme podatak da drugar koji je trebalo da me sačeka nije došao. Naravno, nazvao sam ga, i sa druge strane veze sam čuo...

“Izvini, Ducijev meč je tek počeo, moram to da pogledam. Naručiću ti Uber.“ Živi ovde, ima otvoren nalog. Posle blage pocetne nervoze shvatio sam da je to još bolje. Vrlo brzo je došao i veliki tamno sivi auto koji me je prevezao na Flašing Medous. Takođe, drugar koji je zabrljao je u znak izvinjenja rekao da snosi troškove prevoza, tako da mi je bilo malo lakše. Vožnja od JFK-a do kluba traje do 30 minuta ali, kada nije gužva. Pojam gužve u Njujorku je podignut na nezamisliv nivo. Stigosmo nekako za sat i dvadeset minuta.

U svakom slučaju, meni je torba stigla istim avionom kao i ja. Nisam imao poteškoce poput Saše Ozma kome je kofer došao tek u petak ujutru. Međutim, uvek ima neka situacija. Auto me je dovezao do istočnog ulaza zato što je put zbog nestvarnog zakrčenja bio blokiran. Meni treba zapadni deo ogromnog kompleksa. Jedino rešenje je bilo da krenem pešice. Tu sam zažalio sto je torba stigla. Morao sam da nosim 21 kilogram stvari potpuno suprotno od pozicije gde sam se našao u tom momentu. Nakon naporne borbe I prebacivanja, inace Bakijeve ogromne putne torbe sa ramena na rame, stigao sam. Otarasio sam se stvari na mestu predviđenom za tako nešto. Prikolica sa ljubaznim osobljem uz cenu od 10 dolara za čuvanje prtljaga, izmedju južne I zapadne kapije. Olakšan za torbetinu i već pomenutih 10 dolara (oko 1050 dinara) krenuh po akreditaciju. Konačno zapadni deo i mnogo nasmejanih ljudi. Uputili su me do kancelarije gde sam I taj birokratski deo završio vrlo brzo uz pokazivanje dokumenta sa slikom i “voala” – iz štampača je iskočila, Njeno Veličanstvo, dozvola da bez prevelikih ograničenja u kretanju, ali uz jasna pravila, osvojim prostor.

Naravno, odmah sam otišao u medija centar i vrlo brzo sam našao vrednog kolegu Ozma koji je bio zadubljen u beleške koje je skupljao tokom dana. Odmah smo se dogovorili oko detalja i načina na koji ćemo funkcionisati i dubl Sport Kluba je počeo da postaje upotrebljiv. Zamislite, čak sam stigao i da ispratim Lajovićevu konferenciju. Lepo smo popričali sa Ducijem, a o tome neću detaljno zato sto je Saša već sve podrobno objasnio ranije kroz svoje tekstove.

Posle toga sam ipak odlučio da krenem ka smeštaju iako sam želeo da ostanem na terenima i sve propratim. Razlika u vremenu i velika količina umora su presudili. Morao sam da odem.

Prevoz je fenomenalno organizovan. Turnirski autobusi idu na svakih pola sata ka Manhetnu. Taj vid transporta mogu da koriste oni koji su poslom na takmičenju. Dakle, nije za posetioce. Stanica je na uglu Leksington Avenije i 42. ulice. Stan u kome boravim je smešten na 2. Aveniji i istočnoj 24. ulici tako da nema mnogo da se pređe. Nekih dvadesetak blokova. Taksi je bio resenje i za 6,5 dolara ( 680 dinara) sam stigao kući.