Sumnje u regularnost meča 16. kola Superlige Srbije između novosadskog Proletera i niškog Radničkog (1:2), zbog kojih je Fudbalski savez Srbije po nalogu UEFA pokrenuo istragu, ponovo su aktuelizovali temu navodnog nameštanja utakmica u šampionatu Srbije, ali i prvenstvima ostalih država regiona.

Spornih susreta je, naravno, bilo i u prvenstvima nekadašnje Jugoslavije, a slučaj koga se najviše sećaju stariji ljubitelji fudbala se desio na kraju takmičenja u sezoni 1985/86. Tada je tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije Slavko Šajber, zbog sumnji u regularnost, poništio sve mečeve poslednjeg kola i naredio njihovo ponovno odigravanje.

Povezano

Znate li priču o Huanitu, "Marakani" i flašici?

Skener

18. nov 2018

Skener

18. nov 2018

Usledili su žestoki sukobi na relaciji Savez – klubovi, oduzimanje bodova i titule, žalbe redovnim sudovima, da bi na kraju FSJ morao da prihvati odluku državnih pravosudnih organa i poništi sve svoje ranije donesene presude i sankcije. Bez želje da presuđujemo da li je tada, baš kao i sada u slučaju sumnjivog meča u Novom Sadu, zaista bilo nameštanja, podsetićemo na tu, kako su je tada nazvali “Aferu Šajber”, koja je potresala, ne samo fudbalsku, već i širu javnost nekadašnje Jugoslavije u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka.

Slavko Šajber je, inače, na čelo Saveza na Terazijama došao 1986. kao politički i fudbalski kadar Hrvatske i čovek koji je svojim uspešnim potezima kao predsednik košarkaškog kluba iz Zagreba prethodno stvorio veliku Cibonu. Po dolasku na novu dužnost u Beogradu najavio je da će mu cilj tokom mandata biti “profesionalizacija fudbala i borba protiv neregularnosti i mešetara u njemu”, a priliku da svoje namere potvrdi u praksi video je u utakmicama poslednjeg kola šampionata koje su odigrane 14. juna 1986. godine.

U to poslednje kolo dva jedina kandidata za titulu, večiti rivali iz glavnog grada Srbije i tadašnje Jugoslavije Crvena zvezda i Partizan, ušli su bodovno poravnati ali su ‚crno-beli‘ imali za jedan pogodak povoljniju gol razliku. Tim iz Humske je u tom poslednjem meču šampionata na svom terenu bio domaćin Željezničaru, dok je ekipa sa “Marakane” na Koševu igrala meč sa drugim sarajevskim prvoligašem. Pre nego što opišemo kakav je bio tok tih susreta, treba naglasiti da je u to vreme u fudbalskoj javnosti Jugoslavije, a pogotovo u gradu na Miljacki, mnogo govoreno o dobrim odnosima Crvene zvezda i Sarajeva, kao i njihovih rivala Partizana i Željezničara.

Kao primer kako ti odnosi funkcionišu u praksi navođeni su ishodi mečeva poslednjeg kola prvenstva u sezoni 1971/72 u kojima su se za titulu nadmetali Željezničar i Zvezda. Tim sa Grbavice je 11. juna 1972. u poslednjem meču prvenstva ubedljivo slavio na gostovanju na stadionu JNA (4:0) kada je tri gola postigao sada nažalost pokojni Boško Janković i tako se prvi i jedini put domogao šampionskog trona u prvenstvima Jugoslavije. ‚Crveno-beli‘ su u tom poslednjem kolu, baš kao i 14 godina kasnije, gostovali na Koševu, ali im tada relativno laka pobeda ostvarena nad Sarajevom (4:2) nije bila dovoljna da na tabeli preteknu ekipu koju je sa klupe vodio u to vreme jedan od najuglednijih trenera SFRJ – Milan Ribar.

Zanimljivo je da je u i sezoni 1984/85, dakle samo godinu dana pre “Afere Šajber”, žreb odlučio da Zvezda u poslednjem kolu gostuje na Koševu, ali su u tom susretu Sarajevu bili potrebni bodovi kako bi overio svoju drugu titulu prvaka države. Domaćin je ostvario željeni cilj (rezultat je bio 2:1), a već narednog dana golgeter novog šampiona Husref Musemić potpisao je ugovor sa klubom sa beogradske “Marakane”, što su neki videli kao dokaz da je prethodna pobeda tima iz glavnog grada BiH imala svoju konkretnu cenu.

Naravno, same sumnje da će timovi zbog bliskih odnosa odigrati dogovorenu utakmicu nisu dovoljan dokaz da se neki susret unapred, bez konkretnih dokaza, proglasi nameštenim. Kako bi sve bilo u okvirima regularnosti – da bi se sprečilo ponavljanje situacije iz sezone 1975/76, kada je Partizanova utakmica u Ljubljani u čijem finišu je Bjeković postigao pobedonosni gol za titulu trajala nekoliko minuta duže nego susret rivala ‚crno-belih‘, Hajduka na Karaburmi – FSJ je doneo odluku da svi dueli tog subotnjeg popodneva u junu 1986. moraju početi i završiti u isto vreme.

Predviđeno, ipak, nije realizovano pošto je sudija meča Partizan – Željezničar Beriša Šinasi dozvolio da, zbog svečanosti uručivanja poklona dvojici igrača domaćina (Živkoviću i Vargi) koji su na kraju prvenstva odlazili u inostranstvo, utakmica u Humskoj počne sa nekih 15 minuta zakašnjenja u odnosu na start duela na Koševu gde arbitar Goce Popev nije dao “zeleno svetlo” za sprovođenje u delo planiranog scenarija ‚crveno-belih‘ da se uz cveće i poklone oproste od svog dugogodišnjeg golmana Ljukovčana, kome je turski Fenerbahče bio naredna stanica u karijeri.

Zvezda je sa dva gola Milka Đurovskog i pogotkom Milana Jankovića brzo u Sarajevu došla do ubedljive prednosti od 3:0, ali je i Partizan pre odlaska na odmor preko Živkovića, Smajića i Varge došao do istovetne razlike u duelu u Beogradu. Poslednji gol na Koševu dao je Đurovski u 49. minutu, a kad je utakmica u “šeheru” već bila završena Pantić je na stadionu JNA postigao četvrti pogodak za ‚crno-bele‘, kojima je taj rezultat, zahvaljujući boljoj gol razlici, doneo desetu titulu šampiona Jugoslavije.

Dok su slavili titulu u Partizanu nisu mogli pretpostaviti da im ona neće doneti nastup u Kupu evropskih šampiona, kao i da će do njene pravne overe morati da prođu komplikovan sudski put. Kao adut Šajberu za donošenju odluke o ponavljanju svih mečeva poslednjeg kola nisu poslužili samo dueli večitih rivala, nego i, kako su ih mnogi smatrali, čudni ishodi većine ostalih prvenstvenih utakmica, odigranih tog 14. juna 1986.

Crnogorski prvoligaši Budućnost i Sutjeska su podelili bodove u superefikasnom susretu (5:5), pošto su hteli da omoguće Milošu Bursaću da bude najbolji strelac ligi. Uz to, remi Čelika i Rijeke (1:1) je Zeničanima doneo očuvanje statusa u najelitnijem društvu, a timu sa Kantride plasman u Kup UEFA. Pažnju su privukli i ubedljiv trijumf Dinama na gostovanju Vojvodini (7:1), kao i neočekivan uspeh ‚davljenika‘ OFK Beograda u Mostaru (3:2) protiv akuelnog osvajača Kupa Jugoslavije Veleža, iako tee pobede, zbog ishoda drugih susreta, nisu omogućile timu iz Zagreba da izađe u Evropu, a ekipi iz Karaburme da izbegne selidbu u niži rang. U sliku se uklapao i efikasni meč na “Poljudu” između Hajduka i vinkovačkog Dinama (5:3), čijim je rezultatom domaćin overio vizu za Evropu.

Predsedništvo Fudbalskog saveza Jugoslavije je 20. juna odlučilo da se ponovo odigraju svi mečevi poslednjeg kola, dok je 12 klubova (Crvena zvezda, Partizan, zagrebački Dinamo Velež, Rijeka, Vojvodina, OFK Beogad, Čelik, Budućnost, Sutjeska, Sarajevo i Željezničar) za koje su postojale indicije da su namestili utakmice kažnjeno oduzimanjem šest bodova u narednom šampionatu. Svi klubovi, osim Partizana i Dinama, su se povinovali toj presudi, a kasnije je i prvoligaš iz Maksimira, suočen sa pretnjom izbacivanja u niži rang, promenio odluku i pristao da “igra po Šajberovim notama”.

Partizan je, međutim, iako usamljen, ostao uporan u nameri da se bori protiv Šajberovih odluka. Klub iz Humske je odbio da ponovo odmeri snage sa Željezničarem, obrazlažući svoj stav tvrdnjom da bi “ponovnim igranjem te utakmice priznao svoje učešće u nameštanju koga nije bilo”. Pošto je susret u Beogradu zbog neizlaska na teren fudbalera Partizana, registrovan službenim rezultatom 3:0 za gostujući tim, Zvezda je, uprkos porazu u ponovljenom meču sa Sarajevom (1:2), zahvaljujući boljoj gol razlici postala novi prvak i stekla pravo da, umesto večitog rivala, nastupi u Kupu evropskih šampiona.

Priča o pravnoj borbi za titulu, time, međutim, nije bila završena. Iako je izgubio bitku sa Šajberom, Partizan je rešio da ‚rat‘ prenese u nefudblaske institucije pa je, osporivši odluke FSJ, uputio tužbu Ustavnom sudu i Sudu udruženog rada. Dok se čekala njihova presuda, igrao se naredni šampionat, u kome su ranije oduzeti bodovi “krivcima za nameštanje” imali odlučujući značaj za ishod borbe za titulu. Kroz cilj je prvi prošao jedan od tima koji je izbegao sankcije, Vardar, sa bodom prednosti ispred Partizana, pa su ‚crno-beli‘ drugu sezonu uzastopce ostali bez nastupa u Kupu evropskog šampiona. To ih je, kako su kasnije objašnjavali čelnici kluba iz Humske, onemogućilo da dovedu planirana pojačanja i stvore tim koji bi verovatno u Evropi stigao tamo gde se Zvezda našla 1991. godine.

Partizan je ipak doživeo satisfakciju odlukom Suda udruženog rada, koji je presudio da nema dokaza o nameštanju utakmica i naložio Fudbalskom savezu Jugoslavije da vrati oduzete bodove kažnjenim klubovima. ‚Crno-belima‘ je tako vraćena deseta titula osvojena u šampionatu 1985/86 i administrativno dodeljena 11, koju su prethodno, zbog manjka oduzetih šest bodova, izgubili u trci sa Vardarom. Evropska fudbalska unija ni danas je priznaje te titule Partizanu.

Šajberove presude su se tako, pravno gledano, pokazale kao mere “kratkog daha”, a njihov tvorac je ubrzo nakon toga uhapšen u Beču, pod optužbom da je pokušavao da proda zlatne dukate, nelegalno iznete iz zemlje. Iako su neki tu aferu tumačili kao “osvetu Šajberu”, čovek koji je došao u Savez na Terazijama sa namerom da se “bori protiv neregularnosti u našem fudbalu”, uskoro je, ne samo morao da odstupi sa funkcije predsednika FSJ, već i da trajno napusti javnu scenu. Umro je u Zagrebu 2003. godine, ne ispunivši prethodno obećanje da će napisati memoare, u kojima je trebalo da ostavi svoje viđenje dešavanja u fudbalskoj Jugoslaviji 1986. godine.

Šajberovi potezi su podelili fudbalsku javnost sada već bivše države. Dok su jedni podržali “energičnu borbu predsednika FSS protiv dogovora i nameštanja u najpopularnijem sporta”, drugi su ga kritikovali zbog “populizma” i “izricanja sankcija bez postojanja konkretnih dokaza”. I posle njegovog odlaska sa funkcije bilo je sumnji u regularnost mnogih mečeva, kako u preostalom periodu postojanja nekadašnje SFRJ, tako i kasnije u nacionalnim šampionatima država nastalih na njenom prostoru. Ali, više nikada niko nije pokušao da probleme reši “presecanjem čvora” kao što je to pre više od tri decenije učinio taj politički i sportski funkcioner iz Zagreba na privremenom radu u Beogradu.