Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
ABA liga
Euroleague
Srbija KLS
NBA
Eurocup
ACB
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Sa 17 godina počeo je da igra košarku u rodnoj Prištini, u Elektrokosovu, a već pet godina kasnije bio je reprezentativac i sa Jugoslavijom je osvojio bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji.
U Crvenu zvezdu je došao iz Druge lige kao relativno nepoznat igrač. Talentovan, vižljast, brz, odličnog šuta… Jedanaest godina proveo je na Malom Kalamegdanu, nosio je i kapitensku traku, ali trofej nije osvojio. Put ga je 1990. godine odveo u Izrael, gde i danas živi.
Miljenik navijača Crvene zvezde Zufer Avdija je u intervjuu za Sport Klub pričao o tome koliko mu je bilo teško da kao partizanovac obuče dres najvećeg rivala, rivalstvu sa crno-belima, kako je poraz od Cibone odresio budućnost crveno-belih, ulasku u reprezentaciju, želji da mu supertalentovani sin Deni zaigra za Srbiju, skorašnjem susretu sa Majklom Džordanom…
Povezano
Više od decenije Avdija proveo je u crveno-belom dresu. Iz sadašnje perspektive gledano podatak za nepoverovati.
„Igrati u ono vreme za Zvezdu ili Partizan, koji je počinjao da se diže sa Kićom i Prajom, u bilo kom sportu bio je vrhunac. Imali smo i Cibonu, Dinamo i Hajduk, ali igrati za Zvezdu je kao da igraš za Liverpul, Mančester Junajted, Real Madrid… To je Zvezda bila u to vreme. Zvali su me, potpisao sam ugovor i ostao u klubu 11 godina. To znači da me je Zvezda poštovala i videla nešto u meni. Bio sam i kapiten jedne sezone. Tačno je da nismo osvojili ništa, igrali smo pet, šest finala i sva smo izgubili, to je minus i neka crna tačkica. Ali ostala mi je svetla tačka da sam bio u klubu koji i danas kada se spomene u inostranstvu mnogo znači,“ ističe Avdija za Sport Klub i naglašava jedan zanimljiv detalj.
„Tačno je da sam kao klinac bio partizanovac zbog porodice i okoline u kojoj sam živeo i rastao. Čak sam po dolasku u Beograd, posle prve dve utakmice koje sam igrao za Zvezdu, išao sa kapom i naočarima da gledam Partizan. I porodica i uža familija je bila u šoku što sam pristao da igram za Zvezdu. Ali kad uđeš u to, Zvezda te uzme pod svoje i više nema Partizan. Kasnije sam bio na svim utakmicama na Marakani, i velikim i malim.„
Iz tog vremena potiče i Zuferova izjava da navija za Partizan, ali da bi ponovo uradio isto i došao u Zvezdu. Danas je nezamislivo da igrači večitih rivala budu otvoreni u toj meri.
„Otišlo se u neku krajnost. U to vreme si mogao da kažeš šta misliš, a da nemaš nikakav problem. Danas bih sigurno imao problem. Navijači u velikoj meri, ne samo u Srbiji, odlučuju i kreiraju politiku kluba. Kod nas je to malo ekstremnije, ali mi je potpuno razumljivo. Tako je i to ne može da se promeni. Da navijam za Liverpul i odem u Mančester isto bih imao problem. Nekad je to bilo manje rizično. Nisam od onih ekstremnih koji sve vide ili crno ili crveno.„
Majstorica finala plej-ofa u sezoni 1983/84. rešena je košem Mihovila Nakića (72:71), a pobedu Cibone porituv Crvene zvezde mnogi su okarakterisali kao jedan od ključnih detalja za budućnost kluba. Dražen Petrović je otišao u klub iz Zagreba, kasnije su osvojene dve titule Kupa šampiona… A Zvezda je tavorila.
„Dražen je te godine služio vojsku u Beogradu i da smo osvojili titulu i igrali Kup šampiona on bi došao u Zvezdu. To je bila gotova stvar. Sve što je Cibona bila kasnije to bi bila Zvezda. U nekom trenutku jedan detalj ili jedna utakmica promene put i klubu i igračima. Sve bi bilo drugačije da je Dražen došao. Nama je ta utakmica usmerila karijere, Cibona je napravila čudo, a Zvezda je ostala na dotadašnjem nivou.„
Avdija je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 69 utakmica, a pored bronzane medalje na Mundobasketa 1982. sa ekipom u kojoj su bili Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Vilfan, Jerkov, Žižić, Radovanović… ima i zlato sa Mediteranskih igara godinu dana kasnije iz Maroka.
„Kasno sam počeo da igram košarku i većinu košarkaša sa kojima sam bio u reprezentaciji gledao sam na televiziji. Počeo sam 1977. i nisam ni sanjao da ću za pet godina da budem sa njima u timu na Svetskom prvenstvu. Vrlo brzo sam ušao u državni tima i vrlo brzo izašao. Biti u reprezentaciji u to vreme, biti na širem spisku, bio je san svakog igrača, nisam mogao da spavam u isčekivanju da selektor saopšti na koga računa. Danas je obrnuto, svi bi u NBA, do velikog transfera i mnogo novca. Utisak je kao da igrači ne žele da budu pozvani i da traže opravdanja da ne brane boje reprezentacije. Dres sa državnim grbom je bila svetinja, zastava Jugoslavija bila mi je na centralnom mestu u stanu, znao sam zašto treniram i igram i sve sam radio da bih među odabranima.„
Pedesetdevetogodišnji Avdija je ponosam i na rivalstvo sa Partizanom, ali još više na prijateljstvo sa igračima mrskog protivnika. Kaže, teren je teren, ali van dvorane je bio život.
„Bilo je super, Kića, Praja, Marić… Nije bilo problema, sednemo, popričamo. U derbiju do krvi, ne pozanaješ ni brata, ni sestru, da mi sin igra u Partizanu prebio bih ga na utakmici, ali posle smo zajedno izlazili u grad, išli na letovanja, sedeli po stanovima i družili se. Nije bilo igrača koji je pravio probleme. Do terena super, posle terena super, na terenu svi smo bili barabe.„
Avdija je jedan od retkih koji može da se pohvali da je igrao protiv Majkla Džordana. Bilo je to 1983. na turniru u Solunu. Sa jedne strane terena crveno-beli sa legendarnim Rankom Žeravicom na klupi, sa druge tim prestižnoj američkog koledža Severna Karolina i u njemu budući najbolji igrač sveta.
„Sećam se, izgubili smo u produžetku sa pola koša. Majkl je tek počinjao karijeru, ali odmah se videlo da ima nešto u njemu i da će biti veliki igrač. Da smo znali kakvu će karijeru da napravi slikali bismo se, uzeli autograme, dresove, majice, patike. U februaru idem u Šarlot na Ol-star zajedno sa sinom Denijem, koji je dobio poziv da bude deo NBA kampa. Pokušaću da uz pomoć Ivice Dukana, nekadašnjeg skauta i asistenta generalnog menadžera Čikago Bulsa, dođem do Džordana, da se slikamo i podsetimo na ta vremena. Poslaću vam sliku,“ obećava Avdija.
Stanovnik je Izraela od 1990. godine, košarku i danas živi od jutra do sutra, poštovan je gde god da se pojavi, a o jednom događaju priča sa posebnim žarom. O četvrtfinalnoj seriji plej-ofa Evrolige između Makabija i Partizana u sezoni 2009/10.
„Partizan se sa mojim prijateljem Duletom Vujoševićem plasirao na Fajnal-for, a utakmice u Beogradu su svima u Izraelu pokazale i dokazale šta je biti igrač u Srbiji, šta je biti igrač Partizana, kakvo je navijanje i kakva atmosfera može da se napravi. I danas ovde treneri i igrači pričaju da su prvi i poslednji put tako nešto videli. To je bilo nešto što se verovatno nikad u Srbiji neće ponoviti. U Izraelu su videli kako se igra košarka i gde je počela košarka u Evropi. Ja sam sina vodio na utakmice samo da vidi atmosferu, ne da gleda košarku, već da oseti atmosferu, da vidi kako se košarka u Srbiji poštuje i kako se navija. Vodio sam ga i na Marakanu, sve to moraš da vidiš i osetiš. Toga nema u Izraelu.„
„Ponos Izraela“ uvek je bio orijensitan na američke košarkaše, igrači sa ovih prostora koji su nosili dres velikana iz Tel Aviva mogu da se izbroje na ruci jedne ruke.
„Izrael je mala Amerika. Oni su mnogo vezani za Ameriku i tamošnje igrače. Rekao sam im nekoliko puta: „Ne morate da dovedete igrača iz Srbije, dovedite neke evropske, Špance, Grke, da donesu nešto novo“, ali ništa od toga. Danas u ekipi imaju 11 Amerikanaca, moj sin i još momak jedini su domaći košarkaši. Pričao sam im da probaju sa našim ili evropskim plejmejkerom. Primera radi, mislim da Makabi ne bi doveo Jana Veselog da je bio slobodan posle Partizana. Da su Vasa Micić ili Stefan Marković slobodni, Makabi ih ne bi uzeo, već bi tražili Amerikanca,“ ističe Avdija i objašnjava kako se njegov sin, koji je letos sa 17 godina predvodio Izrael do evropske titule na šampionatu za igrače do 20 godina, snalazi u takvom okruženju.
„Naučiće dobro engleski, to je sigurno. Da li priča srpski? Razume, ali ne priča mnogo jer nema sa kim osim sa mnom. Jedan na jedan se teško jezik nauči i zapamti. Potrebno mu je jedno tri meseca u Beogradu i potpuno bi ga savladao. On razume i ima ga u glavi, ali treba da priča. Makabi u Deniju vidi projekat.„
Avdija nije krio želju da mu sin obuče dres reprezentacije Srbije, ali je zbog viših interesa Izrael definitivan izbor.
„Deni u avgustu treba da bude regrutovan u izraelsku vojsku. To je bio problem jer on ima i srpsko državljanstvo. Da je odlučio da igra za našu reoprezentaciju, a pričao sam o tome sa Saletom Đorđevićem i ljudima iz saveza, ovde bi imao problem sa vojskom koja traje tri godine jer ne bi dobio status vrhunskog sportiste. Bilo je priče da 2018. godine mora da odluči za koju reprezentaciju će da igra. Bio sam u kontaktu sa Saletom i savezom, međutim, da se opredelio za Srbiju ne bi mogao da izađe iz zemlje tako lako i imao bi problem sa trenizima. Kao izraelski reprezentativac on dobija zvanje vrhunskog sportiste i bez problema može da napusti zemlju, ode u NBA ili negde u Evropu. Kao vrhunski sportista ima velike olakšice. Razmišljali smo šta, kako i gde i na kraju smo se iz već navedenih razloga odlučili za Izrael,“ kaže i nastavlja:
„Kao otac voleo sam da igra za srpsku reprezentaciju jer bi imao veće šanse da zaigra na Olimpijskim igrama i da osvoji neku medalju. Međutim, ovde je rastao, ovde se rodio i smatra da će mu biti bolje da igra za Izrael.„
Zufev naglašava da je odlazak u NBA ligu Denijev konačan cilj, ali podvlači da ne želi da preko noći počne da razmišlja toliko daleko sledeći primer Luke Dončića.
„Na draft bi mogao da se pojavi 2020. godine, ali svima mora da bude jasno da se igrač poput Dončića rađa jednom u 30 godina. Luka je jedan, a Deni i njegovi vršnjaci treba da gledaju svoju karijeru. Potrebno je strpljenje i godine i godine rada da bi sve leglo na svoje mesto. Svako ima svoj put. Sigurno da mu je cilj NBA, ali ne po svaku cenu. Ne treba sebe da uništi da bi stigao Dončića. Polako, videćemo kako će se razvijati.„
#related-news_0
Interesantno je da nikad nije trenirao sina iako je vlasnik škole košarke u Hercliji, gradu nadomak Tel Aviva, u kojem obavlja i funkciju direktora košarkaške dvorane.
„Možda je i najbolje što se nisam mešao u njegovu karijeru. Danas se igra drugačija košarka u odnosu na ono što smo mi igramo. Onda je bilo – postigneš 35 poena i ništa drugo, a danas si sa 10 poena, 10 skokova i 2 asistencije mnogo bolji igrač od onoga koji je nekad davao 35 poena. Nisam ga čak ni trenirao. Znaš kako je, naš mentalitet, sin i otac nikako ne mogu zajedno. Ovaj je lud, ovaj još luđi i posle pet minuta sve pukne.„
Iako je od Srbije udaljen skoro 2.000 kilometara, Avdija sa pažnjom prati dešavanja u ovdašnjoj košarci i vrlo dobro spoznaje osnovni problem.
„Problem je u mlađim kategorijama, danas ne samo igrači, već i roditelji traže da sve bude brzo, da se napreduje, zaradi neki novac i ode preko granice. Nije toliko važno da se igra u Partizanu i Zvezdi, da se ide korak po korak. Svi hoće instant uspeh za godinu, dve. Decu već sa 14, 15 godina šalju u inostranstvo, ali kad odeš tako rano progutaju te. Umesto da ostanu u zemlji koja ima dobru školu košarke, igraju za Zvezdu ili Partizan i napreduju oni odlaze u nepoznato. Koliko samo ima igrača koji se vrte po Evropi i na kraju se vrate kući i onda se izgube. Nema strpljenja, ekonomska situacija je takva da roditelji preko dece žele da naprave bum, a kada se nešto radi na silu i brzinu tu nema napretka. Evo, vidite Marka Gudurića u Fenerbahčeu. Momak je strpljiv, bio je u Zvezdi i FMP, polako napreduje i ide putem Bogdana Bogdanovića. Ne možeš iz prvog razreda osnovne na fakultet. Mora sve da se prođe.„
Dobro je poznato da je Zufer desna ruka svima koji sa ovih prostora put navede u Izrael. Mnogo puta je organizovao humanitarne akcije, a indirektno je pomogao i Nataši Kovačević kojoj je posle teške saobraćajne nesreće u Mađarskoj amputirana noga do kolena.
„Zvali su me da proverim i pomognem jer u Izraelu ima mnogo vojnika koji imaju takvu prirodu povrede. Pitali su me da li mogu u izraelskoj vojsci da se raspitam šta oni rade u takvim slučajevima i koja proteza je najbolja. Pomogao sam koliko sam mogao. U Izraelu sam 25 godina i uvek sam pri ruci našim ljudima. Pomagao sam i ambasadi, a za vreme sankcija devedesetih godina prošlog veka čak sam na jednom prijemu bio i vozač otpravnika poslova naše ambasade. Nije bilo osoblja, morao sam i želeo sam da pomognem. Sa mnogima i znanim i neznanim ostao sam u prijateljskim odnosima,“ zaključuje Avdija, koji je posle Zvezde igrao za Ramat Hašaron, Rišon Lezion, Hapoel Tel Aviv i Elitzur Bat Jam.
*Sve eksluzivne intervjue i tekstove iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE
