Marijana Goranović devojka koja je rođena 3. januara 1989. godine u Nikšiću, nedavno je proglašena za najboljeg sportistu Crne Gore u izboru Paraolimpijskog komiteta.

Marijana je atletičarka čije se ime sa poštovanjem izgovara širom planete. Dva puta je učestvovala na Paraolimpijskim igrama, u vlasništvu ima dve srebrne medalje sa šampionata Evrope u Grosetu 2016. godine i sa Evropskog prvenstva u Berlinu 2018. Sjajna, poštena i komunikativna Marijana je mogla da osvoji još jednu medalju u Berlinu, ali je u bacanju diska zauzela četvrto mesto. Devojka za koju možete da čujete samo reči hvale bila je učesnica u dva finala na Svetskom prvenstvu 2017. godine, ali nije uspela da stigne do odličja.

“Definitivno je teže odbraniti titulu nego je osvojiti. Neverovatan je osećaj stići do pobedničkog postolja drugi put uzastopno na takmičenju kakvo je Evropsko prvenstvo. Spremala sam se dugo, kako fizički tako i psihički. Mnogo sam uložila rada i truda i na kraju se sve isplatilo. Ono što je takođe bilo jako bitno je da sam verovala da mogu do medalje. Za mene ne postoji nemoguća misija”, rekla je Marijana Goranović za Sport Klub i nastavila:

“Ono što me je učinilo malo tužnom posle Evropskog prvenstva u Berlinu je činjenica da nismo imali ni malo sreće. Radmilo Baranin, koji je na prošlom evropskom šampionatu osvojio zlato u bacanju koplja i srebro u bacanju kugle, imao je hitac preko 23 metra, što je bilo dovoljno za osvajanje srebrnog odličja. Ali, na njegovu žalost i na žalost ljubitelja sporta u Crnoj Gori, koplje nije ostavilo trag na terenu, pa je pokušaj proglašen nevažećim. Na pragu osvajanja bronzanog odličja bila je i mlada Maja Rajković. Debitantkinja na velikim takmičenja je uoči poslednje serije imala bronzanu medalju u rukama, ali je poslednjim hicem uspela da je pretekne Ukrajinka Lebedeva, pa je Rajkovićeva završila na četvrtom mestu. Odlični su bili Miloš Ranitović koji je osvojio sedmo mesto u skoku u dalj, Miloš Ramović koji je bio sedmi u bacanju diska i Danilo Gojković koji je osvojio deseto mesto u bacanju koplja”.

Članovi Upravnog odbora Paraolimpijskog komiteta Crne Gore su imali težak zadatak kao i prošle godine. Na kraju, za najbolju je izabrana Marijana Goranović, a najbolji mladi sportista Crne Gore je stonoteniser Filip Radović koji je prošle godine bio laureat POKCG.

“Mi smo jedna složna porodica tako da čelnici Upravnog odbora nisu bili u problemu, naprotiv. Bili su kao i prošle godine na slatkim mukama, da od najboljih izaberu jednog. Ovoga puta je ta čast pripala meni. Naravno da sam ponosna i srećna, ali sam rekla da smo mi jedna velika porodica koja zajedno proslavlja uspehe, a zajedno tuguje i traži izlaz iz neuspeha i teških situacija.“

Slede dve godine u kojima će stići mnogo važnija odluka, u kojima će stići odgovor na pitanje koliko će sportista učestvovati na Paraolimpijskim igrama u Japanu. U Londonu je to bila Marijana Goranović, u Riju je društvo Marijani Goranović pravio plivač Ilija Tadić. Kako sada stvari stoje, Crna Gora će imati brojnu ekspediciju na Igrama u Japanu. Mestu u Tokiju mogu da se nadaju Marijana Goranović, Ilija Baranin, Maja Rajković, Miloš Ranitović, Ilija Tadić, Filip Radović.

“Moja želja za Novu godinu je da svi zajedno krenemo na Olimpijske igre. Biće teško, ali ne i neostvarivo. Već sam rekla da za mene, kao i za ostale sportiste koje ste spomenuli ne postoje nemoguće misije. Ono što treba naglasiti je da mi ne možemo da ostvarimo normu za sebe. Mi normu donosimo Paraolimpijskom komitetu Crne Gore, a posle toga u zavisnosti od odluke Međunarodnog paraolimpijskog komiteta zavisi koliko će Crna Gora učesnika imati na Igrama. Međutim, sada nije vreme da se bavimo matematikom, nego da se borimo da svi ostvarimo norme, a onda da se nadamo da ćemo svi putovati u Japan, jer smatram da je u interesu MOK koji se odnosi na paraolimpizam, da širi bazu, da ispoštuje uspehe zemlje kakva je Crna Gora, koja je mala u odnosu na mnoge zemlje na planeti, ali ima ljude sa srcem i dušom koji ne priznaju granice i koji sa ponosom nose dres sa držvnim grbom, šireći olimpijski duh širom planete na način na koji mogu da budu ponosni svi, od Crne Gore od čelnika Međunarodnog paraolimpijskog komiteta”, poručila je Marijana Goranović.

Marijana Goranović je posle priče o uspesima na sportskom polju odlučila da se vrati u detinjstvo, a sve u cilju da pomogne deci i roditeljima koji se suočavaju sa problemima koje je imala i ima Marijana i njena porodica.

“Ja sam peto od semoro dece koliko ima porodica Goranović. Moji roditelji me nikada nisu odvajali od ostale dece. Ako sam zaslužila batine dobila sam ih. Ako sam zaslužila čokoladu, ona je bila na mom stolu. Nikakvih problema nisam imala tokom odrastanja. Bila sam hiperaktivno dete koje je lako uspostavljalo komunikaciju sa drugom decom. Nikada me niko nije zadirkivao zbog rasta. Ravnopravno sam učestvovala u svim igrama. Tada je bilo drugo vreme, deca nisu sedela kući i igrala se sa mobilnim telefonima i gledala u TV, nego smo svi zajedno odrastali na ulici. Želela sam kao dete da se bavim rukometom. Obožavala sam taj sport, a obožavam ga i sada. Ne propuštam ni jednu utakmicu koju mogu da pogledam, posebno ne reprezentacije i Budućnosti. Međutim, u periodu puberteta sam shvatila da ipak postoje neki limiti i da ne mogu da se bavim baš svime što poželim. U ovom slučaju to je bio rukomet. Kada sam razmišljala šta i kako dalje, pojavio se Igor Tomić”, rekla je Marijana i nastavila u dahu:

“Tomić je tada bio trener atletičara u Paraolimpijskom komitetu, a sada je predsednik. On me je ubedio da treba da se posvetim bacačkim disciplinama i da mogu da postanem čudo. Nisam baš verovala u to da mogu da postanem čudo, ali sam odlučila da probam. I evo postala sam čudo. Igor je bio u pravu. U međuvremenu, Igor se povukao sa mesta trenera, pre četiri godine je stigao Veljko Čegar koji se i sam bavio bacačkim disciplinama i krenuo je period neverovatnih rezultata. Period u kojem smo medalje na velikim evropskim takmičenjima osvajali u nizu, gde smo bili učesnici finala na svetskim šampionatima, dva puta bili na Paraolimpijskim igrama. Ako bog da zdravlja i sreće, učestvovaćemo i treći put. Ono što sigurno raduje trenera Čegara i nas atletičare je da prostora za napredak ima i to mnogo, baš mnogo”.

Atletičari su lokomotiva paraolimpizma u Crnoj Gori, ali se situacija iz godine u godinu na radost Marijane Goranović i čelnika POKCG menja. Pojavili su se plivač Ilija Tadić, stonoteniser Filip Radović, formirana je golbal reprezentacija, aktivni su šahisti…

“Mladost nam daje dodatnu snagu i nadam se da će roditelji i deca koja imaju probleme kao što ih imam ja, kao što ih imaju Baranin, Tadić, Radović, shvatiti da to nije smak sveta. Da to što imaju problem, možda znači da imaju dar koji treba da pokažu svetu, da pokažu koliko su čudesni. Uspesi u životu se ostvaruju srcem, dušom, radom i velikom podrškom od strane porodice. Jako je važno da sva deca koja imaju probleme shvate da ne treba da se kriju, da ne treba da budu u mraku, nego da izađu na svetlo i pokažu svu lepotu svog bića. Pozivam ih da odmah dođu kod nas, mogu da se bave sportom, profesionalno ili rekreativno, mogu da shvate da je nebo granica i da ništa ne može da ih zaustavi na putu ka ostvarenju svojih ciljeva i snova. Mi smo najbolji primer za to. Ako ne vole sport, neka se opredele za umetnost, muziku, nauku. Nema nemogućih misija, nebo je granica ako imate srce, dušu i želju”, rekla je sjajna atletičarka iz Nikšića i nastavila:

“Okruženje? Vršnjaci? Nikada nisam spustila pogled zato što sam niža rastom. To ne znači da sam lošiji čovek ili da je neko bolji od mene zato što je viši. Naprotiv, uvek sam išla uzdignute glave i svakoga bez straha gledala u oči, jer sam ponosna na sebe i na svoje kvalitete. To me je naučila porodica, a samopouzdanje je naravno poraslo u novoj porodici koju sam stekla u Paraolimpijskom komitetu Crne Gore, među mojim atletičarima i ostalim sportistima. Još jednom pozivam svu decu koju imaju probleme kao što imamo mi, da shvate da je nebo granica i da ne dozvole da im drugačije mišljenje, stereotipi ili neka vrsta sažaljenja slome volju i želju, jer je bitno samo da izađu iz mraka, da veruju u sebe, a svetlo postoji. Čovek se vrednuje na osnovu dela, na osnovu srca, duše i mozga, a ne na osnovu fizičkog izgleda”, naglasila je Marijana Goranović.

Godina koja sledi, će biti godina velikog rada, truda i odricanja. Na programu je mnogo izuzetno jakih međunarodnih mitinga, a kruna sezone će biti Svetsko prvenstvo koje će biti održano u Dubaiju krajem 2019. godine.

“Rad, rad i samo rad. To je ono što nas očekuje u godini koja sledi. Svi smo svesni da imamo mnogo prostora za napredak. Imamo jednog od najboljih trenera na planeti uz nas. Na nama je da slušamo savete, da napredujemo iz dana u dan i da stignemo do normi za Paraolimpijske igre. Uverena sam da će broj predstavnika iz Crne Gore biti mnogo veći nego što je to bio slučaj u Brazilu. Tada smo ugled Crne Gore branili Ilija Tadić i ja, a sada će na svečanom otvaranju i defileu, delegacija Crne Gore biti brojnija. Uverena sam u to, kao što sam uverena i silno motivisana da treći put uzastopno izborim plasman na Olimpijske igre”.

Na pitanje da li je pratila Evropsko prvenstvo u rukometu i kako komentariše učinak Crne Gore, Marijana je rekla:

“Kao prvo devojke su pravi ponos Crne Gore. Zaista, uvek se naježim kada ih vidim kako od srca pevaju himnu i kako su odlučne u nameri da pruže i poslednji atom snage za dres sa državnim grbom. Nisu imale sreće na šampionatu Evrope jer su već u prvoj fazi igrale protiv Rusije i Francuske koje su se borile za tron, a mogle su da pobede Rusiju. Ono što je evidentno je da potencijala i talenta ima, odnos prema reprezentaciji nije sporan, pozitvna energija se oseća i uz male ekrane. Da li će naše “lavice” igrati na trećim uzastopnim Olimpijskim igrama? Naravno da hoće, nemam nikakvu dilemu po tom pitanju”.

Paraolimpijci iz Crne Gore su definitvno ponos države. Uz sjajne rezultate koje ostvaruju na sportskim borilištama, nastoje da budu svetlo, da pomognu svima kojima imaju slične probleme sa kojima su se i sami suočavali da shvate da ne postoje granice, da verom, voljom, srcem i dušom možete da ostvarite sve što poželite.

Nama ostaje da Marijani Goranović i njenim članovima porodice iz POKCG poželimo mnogo uspeha i da u što većem broju odu na Paraolimpijske igre u Japanu.