Da li je konačno ovo “ta sezona” u kojoj će Liverpul nakon 29 godina čekanja ponovo uzeti titulu šampiona Engleske znaćemo najverovatnije tek u maju kada bude okončana trka između aktuelnog lidera sa “Enfilda” i branioca Mančester Sitija u koju se možda iz drugog plana može uključiti i Totenhem.

Kada su ‘Redsi‘ sada već davne 1990. osvojili svoju 18. titulu u Prvoj diviziji engleskog fudbala malo ko je mogao da pomisli da se u naredne gotovo tri decenije više nijednom neće popeti na sam vrh, odnosno da u transformisanom elitnom takmičenju, koje se od sezone 1992/93 zove Premijer liga uopšte neće upisati u listu šampiona.

To se, međutim, dogodilo, a klub iz grada “Bitlsa” je tokom ovih jalovih decenija izgubio i, činilo se, neprikosnovenu prvu poziciju najtrofejnijeg prvaka Engleske. Iz sedla ga je – da upotrebimo izraz Aleksa Fergusona – skinuoMančesterJunajted, koji je pod vođstvom tog škotskog menadžera uzeo čak 13 titula u Premijer ligi i tako za dva osvojena trofeja nadmašio svog najvećeg rivala na večnoj listi fudbalskih šampiona najvažnijeg dela Ujedinjenog Kraljevstva. 

Istina je doduše da je Liverpul tokom 26 godina postojanja Premijer lige tri puta bio ozbiljan kandidat da se popne na šampionski tron, ali je trke u sezonama 2001/02, 2008/09 i 2013/14 završavao na, za njegove ambicije, razočaravajućem drugom mestu. Da je bar jedno od ovih nacionalnih prvenstava okončano trijumfom petorostrukog šampiona Evrope sigurno je da se za navijače kluba sa “Enfilda” čekanje titule ne bi pretvorilo u čekanje Godoa, da ne kažemo Sizifov posao, niti bi njegovi razočarani fanovi, ali i zluradi oponenti imali toliko razloga da ga nazivaju Luzerpulom.

Ovaj tekst će biti podsećanje na te tri sezone u kojima je Liverpul bio tako blizu, a, ipak, na kraju tako daleko od željenog cilja. U svakoj od njih ‘Skauzere‘ su sa klupe vodili različiti menadžeri, baš kao što su u napadu glavni aduti ‘Redsa‘ bili različiti fudbaleri – Majkl Oven, Fernando Tores i Luis Suares. I titule su gubljene zbog neuspeha doživljenih u raznim fazama sezone, dok su se u svakom od tih prvenstava na Olimp u maju peli različiti konkurenti – najpre Arsenal, zatim Mančester Junajted i na kraju Mančester Siti. Jedino što, osim nezadovoljavajućeg drugog mesta, povezuje te tri Liverpulove sezone jeste to što je u svakoj od njih jedan od važnih aktera neuspešne borbe za titulu bio isti čovek – Stiven Džerard. U prvoj od njih buduća “ikona Kopa” bio je mladi, ali već dokazani vezista i reprezentativac Engleske, druga se poklopila sa vrhuncem njegove karijere, dok je u trećoj, silno želeći da iskoristi poslednju šansu da u svoje ruke uzme toliko čekani pehar, na kraju postao tragičar još jednog neuspeha voljenog kluba. No, pođimo redom.

Sezonu 2001/02 Liverpul je započeo pod vođstvom francuskog stručnjaka Žerara Ulijea sa ambicijama da konačno osvoji titulu. U prethodnoj ‘Redsi‘ su uzeli čak tri trofeja – FA kup i Liga kup u Engleskoj, te Kup UEFA na međunarodnoj sceni – pa se verovalo da se pojačani tim može uspešno nositi sa konkurentima za najvažniji domaći trofej, pre svih Mančester Junajtedom i Arsenalom. Na “Enfild” su u letnjem prelaznom roku stigli golmani Jirži Dudek i Kris Kirkland, defanzivac Jon Arne Rise i napadač Milan Baroš i tako povećali konkurenciju u ekipi koju su, uz nekoliko mladih lavova poput štopera Džemija Karagera, veziste Stivena Džerarda i špica Majka Ovena, uglavnom činili iskusni fudbaleri. Odbranom je komandovao Finac Sami Hipija, a za mesta u veznom redu su pored već spomenutog Džerarda, konkurisali Nemac Didi Haman, Česi Patrik Berger i Vladimir Šmicer, Škot Gari Mekalister, te Deni Marfi, dok su opasnost za protivničke golmane, uz prvog strelca Ovena, predstavljali lukavi Robi Fauler i robusni reprezentativac ‘Gordog Albiona‘ Emil Heski.

Liverpul je uspešno započeo šampionat savladavši 18. avgusta, zahvaljujući preciznosti dvostrukog strelca Majka Ovena, ekipu Vest Hema sa 2:1. Usledili su, međutim, bolni porazi od Boltona (1:2) i Aston Vile (1:3), od kojih se Ulijeov tim, ipak, brzo oporavio. U gradskom derbiju pao je Everton (3:0), a zatim Totenhem (1:0) i Njukasl (2:0), a a uspešna serija je privremeno prekinuta utakmicom sa Lidsom (1:1) posle koje je osamnaestostruki šampion Engleske na duže vreme ostao bez svog menadžera. Ulije je zbog ozbiljnih problema sa srcem morao otići na petomesečni prinudni odmor, pa je vođenje ekipe preuzeo njegov pomoćnik Fil Tompson. Nakon trijumfa u duelima sa Lesterom (4:1) i Čarltonom (2:0), 4. novembra je u velikom derbiju na “Enfildu” golovima Ovena (dva) i Risea srušen i šampion Mančester Junajted – 3:1. ‘Redsi‘ su delovali nezaustavljivo, pa su se krajemtog meseca popeli na vrh tabele sa dva prednosti ispred drugoplasiranog Lidsa.

Na žalost igrača i navijača kluba iz velike engleske luke nastupila je crna serija u decembru i januaru, koja je, na kraju će se pokazati, presudno uticala da Liverpul ne završi šampionat na prvoj poziciji. Seriji loših rezultata prethodila je prodaja Robija Faulera Lids Junajtedu (krajem novembra 2001.) u transferu vrednom 12 miliona funti. Napadač koga su su navijači obožavali napustio je klub zbog loših odnosa sa Ulijeom i Tompsonom, a umesto njega je na “Enfild” na pozajmicu iz Pari Sen Žermena stigao Nikolas Anelka.

Prvi kiks u poslednjem mesecu 2001. desio se u susretu sa Fulamom kod kuće (0:0). Tompsonov tim je nakon debakla na gostovanju Čelsiju (0:4) 16. decembra izgubio čelnu poziciju, a novi šok je u usledio sedam dana kasnije u derbiju sa Arsenalom na “Enfildu” koji je Vengerov sastav rešio u svoju korist sa 2:1. U narednih šest prvenstvenih utakmica Liverpul je ostvario samo jedan trijumf (nad Aston Vilom 2:1), pa se – i pored remija sa Arsenalom (1:1) u novom derbiju odigranom na “Hajberiju” 13. januara – još više udaljio od željenog cilja. ‘Redsi‘ su u tom kritičnom periodu remizirali sa Vest Hemom i Boltonom (oba puta po 1:1) i u dva duela sa Sautemptonom inkasirali samo jedan bod (0:2, 1:1), što je bio jasan pokazatelj pada forme tima ali i nesposobnosti da se dobijaju mečevi sa malim rivalima.

Deni Marfi je pogotkom u 84. minutu derbija na “Old Trafordu”doneo Liverpulu i drugu pobedu u duelima sa Mančester Junajtedom, ali i nagovestio izlazak svoga tima iz krize. Od te utakmice odigrane 22. januara, pa sve do poraza od Totenhema (0:1) 27. aprila u 26. kolu ‘Skauzeri‘ su ostvarili impresivnu seriju od čak 11 pobeda uz samo jedan remi (sa Evertonom 1:1) i tako se vratili u trku za titulu, u kojoj ih je u završnici ponovo vodio oporavljeni Žerar Ulije.

Pred sastavom iz najvećeg grada grofovije Mersisajd su nakon Fergusonovog tima redom padali Lester (1:0), Lids (4:0), Ipsvič (6:0), Fulam (2:0), Njukasl (3:0), Midlzbro (2:1), Čelsi (1:0), Čarlton (2:0), Sanderlend (1:0) i Derbi (2:0). Pobednička serija je prekinuta na „Vajt Hart Lejnu“ 27. aprila, što je, uz trijumf Arsenala u Boltonu (2:0) dva dana kasnije, označilo kraj Liverpulovih nada o osvajanju titule. Jednostavno, neuspesi tima sa “Enfilda” u novembru i decembru bili su preveliki da bi mogli biti nadoknađeni već spomenutim pobedničkim nizom probuđenog Ulijeovog sastava. Možda bi i mogli da Liverpul u ovom šampionatu nije kao konkurenta za titulu imao Arsenal, koji je predvođen prvim strelcem lige Tjerijem Anrijem (postigao 24 pogotka) u periodu od utakmice sa Evertonom 10. februara (1:0) pa zaključno sa susretom poslednjeg kola koji je 11. maja ponovo odigrao sa ekipom sa “Gudisona” (4:3) ostvario seriju od 13 uzastopnih trijumfa.

Tim Arsena Vengera je tako sa bilansom od 26 pobeda, devet remija i tri poraza, 87 sakupljenih bodova, došao do svoje 12. titule. Liverpul je trku završio kao drugi sa sedam bodova zaostatka za šampionom, uz ostvareni skor od 24 pobede, osam nerešenih rezultata i šest izgubljenih mečeva. Jedinu utehu ‘Redsima‘ je predstavljala činjenica da su, zahvalujući pobedi Arsenala na “Old Trafordu” (1:0) u završnici šampionata, ipak, okončali nadmetanje ispred najvećeg rivala iz Mančestera, koji se sa 77 bodova morao zadovoljiti trećim mestom.

Narednih nekoliko sezona klub sa “Enfilda” nije uspevao da se ozbiljnije uključi u borbu za engleski prvenstveni tron. Ulijea je na klupi zamenio španski stručnjak Rafa Benites, a i ekipa je pretrpela značajne promene u odnosu na sastav koji je 2002. izborio drugo mesto. Liverpul je sezonu 2004/05 okončao tek na petoj poziciji u prvenstvu ali je zato u Ligi šampiona neočekivano stigao do trofeja. Engleski tim je u nezaboravnom finalu u Istanbulu 25. maja 2005. savladao nakon senzacionalnog preokreta (gubio je u poluvremenu sa 0:3) i izvođenja penala kvalitetniji sastav Milana i tako po peti put u svojoj istoriji uzeo najvažniji klupski trofej evropskog fudbala. Dve godine kasnije klub iz Mersisajda je ponovo zaigrao u finalu ovog takmičenja ali je ovog puta u Atini poražen od Milana (1:2). Ipak, uspesi na međunarodnoj sceni učinili su Liverpul atraktivnijim za kvalitetne evropske fudbalere, pa je tim sa “Enfilda” iz sezone u sezonu pojačavan angažovanjem Maskerana, Kajta, Toresa, Babela, Benajuna i Robija Kina, koji je došao iz Totenhema u letnjem prelaznom roku 2008.

‘Skauzeri‘ su odlično započeli prvenstvenu sezonu 2008/09 ostvarivši u prvih deset kola osam pobeda i dva nerešena rezultata. Na startu su savladani Sanderlend (1:0) i Midlsbro (2:1), a nakon neočekivanog remija sa Aston Vilom u meču bez golova, u Liverpulu je 13. septembra 2008. u velikom derbiju autogolom Brauna i pogotkom Babela pobeđen Mančester Junajted sa 2:1. Usledio je još jedan razočaravajući remi u nadmetanju sa Stoukom (0:0), posle kojeg je najpre u gradskom derbiju oboren Everton (2:1), a zatim pogotkom Kujta u 90. minutu i Mančester Siti (3:2). Nove žrtve Benitesovog tima bile su Vigan (3:2), Čelsi (1:0) i Portsmut (1:0), da bi serija susreta bez poraza bila okončana 1. novembra kada je Totenhem u Londonu zaustavio Džerarda i drugove.

Iako je najpre krajem novembra protiv Fulama (0:0), a zatim i u decembru u nadmetanju sa Vest Hemom (0:0) i Halom (1:1) doživeo nova neplanirana gubljenja dragocenih bodova, Liverpul je, ipak, nakon ubedljivog trijumfa u Njukaslu (5:1) 28. decembra dočekao Novu 2009. godinu kao lider Premijer lige. Ta utakmica je ostala upamćena i po tome što je nakon nje, zbog optužbe da je učestvovao u tuči u jednom noćnom baru, uhapšen Stiven Džerad. Kapiten ‘Redsa‘ je nekoliko meseci kasnije ipak oslobođen optužbe da je prilikom svađe oko muzike udario Markusa Mekgija, pošto je sud prihvatio njegovo objašnjenje da je reagovao u samodbrani.

Početak Nove 2009. godine nije, baš kao ni sedam sezona ranije, bio srećan za ‘Skauzere‘ koji su, inače, neočekivano u zimskom prelaznom roku ostali bez Kina koji se, nakon samo polusezone provedene na “Enfildu”, vratio u Totenhem. Sva tri susreta u januaru, odigrana sa Stoukom (0:0), Evertonom (1:1) i Viganom (1:1) okončana su bez pobednika, pa je Liverpul neočekivano izgubio bodovnu prednost nad konkurentima. Stvari su se samo donekle popravile još jednim trijumfom nad Čelsijem (2:0) ostvarenim 1. dana februara u meču u kojem je presudio Fernando Tores sa dva pogotka. Sastav Rafe BeniteSa nastavio je sa oscilacijama u igri, pa je nakon remija sa Mančester Sitijem (1:1) i šokantnog poraza u Midlzbrou (0:2) zaostajao čak sedam bodova za vodećim Mančester Junajtedom.

Pred derbi tih timova, koji je odigran 14. marta na “Old Trafordu”, bilo je jasno da domaćinu i nerešen rezultat praktično obezbeđuje titulu, dok gostima samo trijumf vraća nadu da mogu stići do trofeja. Fergusonov tim je poveo golom Ronalda iz penala u 23. minutu, ali je pet minut kasnije Tores iskoristio grešku Vidića i izjednačio rezultat. Potpuni preokret se dogodio dve minute pre odlaska na odmor kada je Džerard, takođe sa bele tačke, pogodio mrežu rivala. Stivi Dži– koji inače nikada nije skrivao netrpeljivost prema najvećem rivalu Liverpula – taj pogodak je proslavio ljubeći TV kamere na “Old Trafordu”, što mu, naravno, navijači ljutog rivala nikada nisu zaboravili. U nastavku susreta Liverpul je, nakon isključenja Nemanje Vidića, preko Fabija Aurelija u 77. i Dosene u 90. minutu postigao još dva gola i tako se ubedljivim trijumfom vratio u trku za toliko željeni naslov.

Uspeh u Mančesteru jeste bio sladak, ali je problem za ekipu Rafe Benitesa bio u tome što i dalje ništa nje zavisilo od ‘Redsa‘, pošto je Junajted, zahvaljujući prednosti od četiri boda, još sâm odlučivao o svojoj sudbini. Igračima i fanovima Liverpula je jedino preostalo da se nadaju nekom novom kiksu lidera, a on je bio nagovešten na gostovanju Aston Vile na “Old Trafordu” kada je tim iz Birmingema neočekivano poveo sa 2:1. Da je “dobra Vila” – kako su je tada nazivali ovdašnji navijači Liverpula – sačuvala to vođstvo do kraja meča prednost Fergusonovog tima bi se svela na samo jedan bod, međutim Kristijano Ronaldo i rezervista Italijan Fabricio Makeda su golovima u završnici susreta raspršili nadanja simpatizera tima sa “Enfilda”.

Liverpulova trka za titulu bila je praktično završena 21. aprila nakon remija u sjajnom derbiju sa Arsenalom (4:4), koji je obeležio Rus Andrej Aršavin sa četiri pogotka u mreži Pepa Rejne. Mančester Junajted je sa 86 bodova osvojio svoju 18. titulu prvaka Engleske, tačnije 11. u takmičenju zvanom Premijer liga. Tim sa „Enfilda” je zaostao dva boda za šampionom, kojeg je, baš kao i Čelsi, savladao u oba prvenstvena susreta. Titulu je, međutim, izgubio, u susretima sa malim protivnicima, u kojima je prosuo neoprostivo veliki broj bodova. Premijerligaški Liverpul je, jednostavno, u toj sezoni još jednom pokazao da je sposoban za povremena velika dela, ali ne i trijumfe u kontinuitetu, kada se na ružan način stiže do titule.

Novi neuspeh u borbi ta titulu, kao i finansijski problemi sa kojima se suočavao klub pod vođstvom tadašnjih vlasnika Toma Miksa i Džordža Žileta, negativno su se odrazili na rezultate ‘Redsa‘ u narednim sezonama. “Enfild” su napustili, uz Džerarda, ključni igrači – Maskerano, Ćabi Alonso i Tores, a iz kluba je otišao i Rafa Benites. Liverpul je dobio novog vlasnika Džona Henrija, a nakon kratkotrajne epizode sa Rojom Hodžsonom i perioda u kome je ekipe sa klupe od januara 2011. do maja 2012. vodio legendarni povratnik Keni Dalgliš, za menadžera je doveden mladi severnoirski stručnjak Brendan Rodžers. U klub su, naravno, stigli i novi fudbaleri od kojih su se neki, poput Endija Kerola pokazali kao promašene investicije, a drugi, pre svih urugvajski napadač Luis Suares i brazilski vezista Filipe Kutinjo kao istinska pojačanja.

Nakon prve Rodžersove sezone koju je Liverpul okončao na sedmom mestu Premijer lige, usledila je druga, 2013/14 u kojoj će tim iz najvećeg grada Mersisajda postići čak 101 pogodak i biti nikad bliži tituli za koju su se sa njim u tom šampionatu borili Mančester Siti i Čelsi. Od tih Liverpulovih preko 100 golova čak 31 će postići Suares, koji će na kraju prvenstva poneti epitet prvog strelca Premijer lige, ali veliki doprinos efikasnosti ‘Redsa‘ daće i njegov partner u napadu Danijel Staridž, čiji je 21 udarac završio u mreži protivnika. Mada već u veteranskom dobu i 33–godišnji Stivi Dži je blistao u tom šampionatu i uz brojne asistencije savladao devet puta golmane rivala. Ipak, sve to nije bilo dovoljno da najpoznatiji klub iz “grada Bitlsa” nakon skoro četvrt veka posta stigne do šampionskog trona. 

Rodžersov tim je odlično počeo šampionat ostvarivši na startu tri uzastopne pobede. Nakon trijumfa nad Stoukom (1:0) i Aston Vilom (1:0) 1. septembra je golom Staridža na “Enfildu” srušen i Mančester Junajted, koji pod vođstvom novog menadžera Dejvida Mojsa nije u toj sezoni bio konkurentan za titulu. Liverpul, međutim, ne bi bio Liverpul kad ne bi neprijatno iznenadio svoje navijače, pa je tako posle remija u Svonsiju (2:2) usledio šokantni poraz kod kuće od Sautemptona – 0:2. ‘Redsi‘ su se, ipak, brzo podigli na noge i u naredna četiri kola ostvarili tri pobede ( nad Sanderlendom 3:1, Kristal Palasom 3:1, VBA 4:1) i remi na gostovanju Njukaslu (2:2).

Prvi poraz na gostovanjima pretrpljen je drugog dana novembra u Londonu od Arsenala (0:2), da bi posle ubedljivog trijumfa u meču sa Fulamom (4:0) i remija u gradskom derbiju sa Evertonom (3:3) ‘Skauzeri‘ 1. decembra ostali bez bodova i u Halu (1:3). U nastavku tog meseca ostvarene su tri pobede, od kojih je najubedljivija zabeležena 15. decembra na “Vajt Hart Lejnu”(5:0), ali je najveće izazove Liverpul imao u poslednja dva susreta u 2013. u kojima je gostovao jedinim konkurentima za titulu – Mančester Sitiju i Čelsiju. Oba ta derbija okončana su istovetnim trijumfima domaćina (2:1), pa je Rodžersov tim tako rezultatski neuspešno okončao godinu porazima od glavnih rivala.

I pored tih neuspeha tim sa “Enfilda” je i dalje bio ozbiljan kandidat za šampionski tron, što je potvrdio već prvog dana Nove 2014. pobedom nad ekipom Hala –2:0. Bio je to, kasnije će se pokazati, početak neveratne Liverpulove serije u kojoj će SuareS i drugovi u 16 prvenstvenih susreta ostvariti 14 pobeda i dva remija (protiv Aston Vile 2:2 i VBA 1:1) i tako doći na korak do titule. U tom pobedničkom nizu treba izdvojiti utakmice sa mančesterskim gradskim rivalima. Junajted je po drugi put u šampionatu savladan 16. marta “Old Trafordu” sa 3:0, a zanimljivo je da je u tom meču Džerard izveo tri jedanaesterca, a dva od njih pretvorio u pogotke. Daleko neizvesniji i rezultatski važniji bio je derbi sa Sitijem, odigran 13. aprila na prepunom “Enfildu”, pošto je predstavljao obračun dva bodovno poravnata jedina kandidata za tron. Liverpul je već u 26. minutu pogocima Sterlinga i Škrtela stekao prednost od dva gola razlike ali su ‘Građani‘ odgovorili i u drugom poluvremenu izjednačili rezultat. Gosti su zatim propustili nekoliko prilika da načine potpuni preokret, što je kaznio Kutinjo i u 78. minutu doneo domaćinu izuzetno važnu pobedu.

Liverpul je četiri kola pre kraja bio sam na vrhu tabele sa tri boda prednosti ispred Mančester Sitija, pa se mnogima učinilo da će konačno uspeti da dođe do svoje prve titule u Premijer ligi. Nakon što su u narednom kolu na gostovanju savladali Norič (3:2), ‘Redse‘ je 27. aprila kod kuće očekivao duel sa Čelsijem, koji je imao težinu meč lopte. Pobeda nad Murinjovim ‘Plavcima‘, koji su već izgubili sve šanse za prvo mesto, donosila je praktično titulu ali bi i remi održavao domaćina u sedlu, pošto bi mu trijumfi u preostala dva susreta sa Kristal Palasom i Njukaslom garantovali da će prvi preseći ciljnu vrpcu. Jedino bi poraz, o kome je pred ovaj duel malo ko razmišljao kao o realnoj opciji, mogao da ima katastrofalne posledice za ‘Skauzere‘ koji bi, u slučaju da ponovo budu bodovno poravnati sa ‘Građanima, zbog mnogo slabije gol razlike izgubili kontrolni paket u borbi za titulu.

Optimizam navijača petorostrukog šampiona Evrope podgrejavala je i činjenica da je Murinjo na travnjak “Enfilda” izveo kombinovani sastav sa rezervistima, golmanom Švarcerom, Mikelom, Dembom Bom. Prvo poluvreme je proteklo u ofanzivi domaćina, ali nijedan rival nije stvorio mnogo prilika pred golom protivnika. Kad je izgledalo da će se na odmor otići bez golova usledio je kiks kapitena Liverpula, koji će presudno uticati na ishod borbe za titulu ali i ostaviti neizbrisiv trag na inače blistavu karijeru ovog veznog fudbalera. Igrači iz zadnje linije Liverpula su kombinovali na nekih 40 metara od svog gola čekajući da sudija označi kraj prvog dela susreta. Sako je uputio loptu prema Džerardu, koji se međutim u tom trenutku okliznuo i pao, što je iskoristio napadač ‘Plavaca‘ Demba Ba i poklon idola Kopa pretvorio u vodeći pogodak za svoj tim.

Bio je to bolan udarac za ‘Redse‘ koji su u nastavku utakmice krenuli u totalnu ofanzivu, kako bi bar došli do boda koji im je takođe donosio mnogo u borbi za titulu. Igrači Čelsija su, međutim, u skladu sa instrukcijama Murinja parkirali autobus ispred svog gola, pa lideri šampionata nikako nisu uspevali da probiju njihov odbrambeni zid. U samom finišu utakmice usledila je jedna opasna kontra gostiju, u čijoj je završnici nekadašnji ljubimac “Enfilda” Fernando Tores idealno uposlio Vilijana. Brazilac je bio neumoljivi egzekutor i tako razrešio sve dileme o ishodu tog samo za Liverpul rezultatski važnog meča. 

Džerard je izuzetno teško podneo poraz, kojem je doprineo već opisanom greškom, što je i potvrdio u svoj autobiografiji.

“Nisam plakao godinama, ali kada sam se tada vraćao kući, nisam mogao da se zaustavim. Suze su samo navirale. Bio sam ubijen u pojam… Bio sam umrtvljen kao da sam izgubio člana bliske porodice. Osetio sam se kao neko ko je prosuo sve što je klub gradio u protekle dve i po decenije. Toliko sam želeo tu pobedu sa mojim Liverpulom, a ona je jednostavno nestala u sekundi, opet”, napisao je Džerard.

Pošto je Mančester Siti osvojio sva tri potrebna boda u duelu sa Evertonom na “Gudisonu”, Liverpul je 5. maja na gostovanje Kristal Palasu otišao kao na nemoguću misiju sa ciljem da ostvari što ubedljiviju pobedu kako bi popravio gol razliku u odnosu na rivala. Rodžersov tim je dosta rano postigao tri pogotka, ali nikako nije uspevao da nastavi da puni mrežu domaćina. Nervozna i suviše ofanzivna igra gostiju, koji više nisu vodili računa o sigurnosti vlastitog gola, pružila je šansu Kristal Palasu, pa je domaćin u završnici čak tri puta zatresao mrežu Minjolea i tako izbegao očekivani poraz.

Remi sa Kristal Palasom okončao je šampionske nade Liverpula, koji – iako u nikad povoljnijoj poziciji – još jednom nije uspeo da bude zvanično najbolji klub Premijer lige. Pirova pobeda nad Njukaslom (2:1) u poslednjem kolu nije mnogo značila igračima ekipe sa “Enfilda” koja je prvenstvenu trku okončala sa 84 boda ( i gol razlikom 101:50), dva manje od šampiona Mančester Sitija. 

I taj nesreći gubitak trke za titulu se negativno odrazio na domete Livepula u narednim sezonama. Suares je već na leto 2014. posle Mundijala u Brazilu otišao u Barselonu, Sterling se kasnije preselio u Mančester Siti, a Džerad je bez osvojene titule u leto 2015. okončao igračku karijeru u voljenom klubu prihvativši ponudu Los Anđeles Galaksija da u tom američkom timu stavi tačku na profesionalno igranje fudbala. Naravno, sa klupe je morao da ode i Rodžers kojeg je u u oktobru 2015. zamenio Jirgen Klop. Nemački stručnjak je počeo da stvara novi tim i pravi novu igru, a u toj sezoni njegov Liverpul je ponovo u trci za titulom. Hoće li epilog biti samo nova epizoda u već viđenoj priči o ‘Luzerpulu‘ ili će oni “koji nikad ne šetaju sami” pokazati da i “četvrta može biti sreća” saznaćemo najkasnije u maju.