U utorak i sredu počinje eliminaciona faza Lige šampiona. Sam pogled na parove najavljuje nikada neizvesniju borbu za čuveni ušati pehar, a među glavnim favoritima su i kontroverzni Mančester Siti i Pari Sen Žermen.

„Plastični klubovi dopingovani petrodolarima“, tako otprilike opisuju ova dva kluba brojni ljubitelji fudbala širom sveta, oni koji navijaju za „fudbalsku aristokratiju“ i koji smatraju da se „klasa ne može kupiti“. Na taj način očigledno žele da se unapred umanje i unize dostignuća premijerligaša i člana Lige 1, pošto imaju mnogo novca na raspolaganju, koji nemilice troše, pa samim tim im je naizgled lakše nego ostalima da naprave veliki rezultat. A kada on ne dođe, kao što je to slučaj u Ligi šampiona, onda na scenu stupaju podrugljivi komentari „Ne može na silu, uspeh i slava se ne mogu kupiti…“

Zbog čega su baš Mančester Siti i Pari Sen Žermen, od svih velikih svetskih klubova, ovoliko na meti velike većine navijača koji nisu njihovi simpatizeri? Zato što mnogo troše i kupuju mnogo igrača? Ok, a da li su jedini? Da li samo oni formiraju timove tako što kupuju skupe igrače? Odgovor je naravno ne. U stvari, na taj način gotovo svi veliki klubovi formiraju timove. To što Real Madrid nije dve ili tri godine kupio nekog skupog igrača ne znači da su oni odbacili taj model i da prave igrače, već to samo znači da su u prethodnim sezonama pokupovali ono što im je trebalo i da nisu imali potrebe da gomilaju kadar. To se isto može reći i za Liverpul, Čelsi, Bajern, Juventus, Inter, Milan, Mančester Junajted, Arsenal… Jedno kratko vreme je Barselona delimično odudarala od tog modela i imala uspeha. Ali samo delimično i u veoma kratkom vremenu, kada joj je većina tima bila iz La Masije. I pre, a i posle tog perioda ni Katalonci se nisu libili da ozbiljno plate igrača.

Povezano

Superliga – realnost ili bauk UEFA?

Skener

25. nov 2018

Skener

25. nov 2018

Što se tiče apsolutne vrednosti pri dovođenju igrača porediti današnje vreme i ono od pre 10, pa i pet godina, potpuno je apsurdno, jer su cene otišle prilično visoko. Ono drugo što se Mančester Sitiju i Pari Sen Žermenu spočitava je to da nemaju tradiciju. Veoma zanimljiva teza, samo bi pre takvih kvalifikacija trebalo definisati šta je to tradicija? Da li se ona određuje periodom od kada je klub osnovan do dana današnjeg, ili možda time što u nekom decenijskom kontinuitetu osvaja trofeje. Ili je to kombinacija ova dva kriterijuma? Recimo, Mančester Siti je klub osnovan 1899. iste godine kada i Milan i Barselona, koje niko ne naziva niti plastikom niti veštačkim klubom, samo dve godine posle Juventusa, a čak je stariji od Reala i Intera između ostalih. Što se trofeja tiče, Siti je pre arapskih miliona osvojio dve titule šampiona Engleske, četiri FA kupa, i Kup pobednika kupova. Poređenja radi, Siti je evropski trofej osvojio pre Arsenala, Notingem Foresta, Liverpula, u stvari, samo je Mančester Junajted od engleskih klubova pre Sitija osvojio evropski trofej.

Neko će da odgovori „To je bilo u davnoj prošlosti, ali njih su izvuklu arapski milioni“. U ovoj konstataciji, koja je nesumnjivo tačna, dolazimo i do krunskog licemerja. Sitiju se zamera što su ga izvukli arapski milioni, a Milanu se ne zamera kada su ga izvukli Berluskonijevi milioni. Za one koji se ne sećaju, ili prosto ne znaju, kada je Silvio Berluskoni kao medijski magnat preuzeo Milan, italijanski gigant bio je na ivici propasti, a neposredno pre te 1986. igrao je i u Seriji B, a posle injekcije milionera samo tri godine kasnije postaje evropski šampion. Da bi to postao doveo je tri najbolja igrača tadašnje najbolje reprezentacije Evrope. Nešto svežiji primer je primer madridskog Reala. Tim koji 32 godine nije osvojio titulu evropskog šampiona, napravio je tim u koji je doveo Mijatovića, Šukera, Roberta Karlosa, Klarensa Sedorfa, Kristijana Panućija, ali je pre toga dobio, ne toliko injekciju, koliko veliku uslugu grada Madrida, koji je kupio trening centar, kako bi Real mogao da vrati nagomilane dugove, a potom ga je kraljevskom klubu ustupio na korišćenje u narednih 99 godina.

A čiji su „slavni“ engleski klubovi Mančester Junajted, Liverpul, Arsenal? Čiji kapital ih drži u trci sa najvećim klubovima Evrope? Jel to kapital engleskih malih i srednjih preduzetnika, srednje klase i navijača? Teško. U pitanju su američki biznismeni. Ali oni su „fudbalska aristokratija“, zar ne? Da li je onda problem Mančester Sitija i Pari Sen Žermena onda samo poreklo njihovih miliona? Što su oni arapski? Iako živimo u svetu kom su puna usta svakakvih tolerancija, u praksi je nečije sve, pa i novac ipak malo prihvatljiviji, tako da izgleda da je to u stvari kod ova dva kluba ono što najviše žulja „fudbalsku aristokratiju“.

Nisu Mančester Siti i Pari Sen Žermen baš klubovi od juče. Čak i francuski velikan, iako osnovan tek 1970. više nije ni tako mlad, a daleko od toga da nije imao trofeja i uspeha pre dolaska Arapa. Osvojili su Kup kupova u tom periodu, igrali polufinale Lige šampiona, dakle već su stvorili ime i prezime. Jedna Barselona, koja se smatra članom „fudbalske aristokratije“ najveću titulu, po kojoj se legitimišu oni najveći klubovi, osvojila je tek 1992. a mnogo pre toga je smatrana velikim klubom. A tu veličinu nisu stvarali samo domaći igrači, šta više pre se može reći da su, kao i u slučaju Juventusa, Milana, Intera, Reala i njenu veličinu više stvorili stranci. Verujem da svi pre pamte Omara Sivorija, Mišela Platinija, švedsku, holandsku, nemačku trojku, Danijela Pasarelu, Elenija Ereru, Alfreda di Stefana, Ferenca Puškaša, Rajmonda Kopu, Johana Krojfa, Dijega Maradonu, Hrista Stoičkova, od onih domaćih igrača poteklih iz navedenih klubova. Stoga, pustimo u duhu vremena i sa osetno povećanim brojem dozvoljenih stranaca, da i ova dva kluba počnu da kreiraju svoju noviju, trofejniju istoriju i da nađu mesto u „fudbalskoj aristokratiji“, jer ako nas je istorija nečem naučila, to je da mesto u njoj nije rezervisano za vek vekova i da je upravo draž fudbala u tome da velikani moraju da se dokazuju iz dana u dan i da neko drugi može takođe postati velikan.