Član je čuvene generacije 1987. koja je u mlađim reprezentativnim kategorijama osvojila sve. U seniorskom timu debitovao je na Evropskom prvenstvu 2009. u Poljskoj, gde je Srbija osvojila prvu medalju od osamostaljenja i višegodišnjeg perioda loših rezultata.

Bio je glavni očevidac, kako kaže, ogromne nepravde u polufinalu Svetskog prvenstva 2010. u Turskoj, za koju smatra da je glavni uzrok pada reprezentacije u narednim godinama.

Posle osvojenog osmog mesta na EP 2011. u Litvaniji nije dobijao poziv za Orlove, sve do novembra 2017. i starta kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Kini ovog leta.

Ivan Paunić je, u međuvremenu, koračao ka vrhuncu karijere u klupskoj košarci igrajući za timove u Belgiji, Grčkoj, Italiji, Ukrajini, Kazahstanu, Rusiji, Španiji i Turskoj.

Ovu sezonu propušta zbog povrede kolena, koja je zbog nesrećnog slučaja izazvala mnogo pažnje košarkaške javnosti, ali to 32-godišnjeg beka ne sprečava da na pozitivan način gleda ka budućnosti.

U jednočasovnom intervjuu za Sport Klub Paunić je govorio o toj budućnosti, ali je najveći deo posvećen prošlosti.

Zašto je došao u Partizan, da li su čuvene metode Duška Vujoševića urbana legenda ili stvarnost, kakav je pristup Dušana Ivkovića, a kakav Aleksandra Đorđevića, kako su u Fuenlabradi mislili da su doveli čistog defanzivca, a dobili najboljeg trojkaša na svetu, te zbog čega se poraz Srbije od Estonije ne može smatrati katastrofalnim…

Neizostavna tema bio je predstojeći Mundobasket i, naravno, “slučaj Nikola Jokić”.

Intervju sa reprezentativcem Srbije Ivanom Paunićem u sredu ujutro na @sportklub. Za one nestrpljive, u nastavku nekoliko zanimljivih citata ? pic.twitter.com/2kBMnTTLON

— Bojan Marinković (@BojanSK12) April 1, 2019

Krenućemo od poslednjih dešavanja u tvojoj karijeri. Dobra sezona 2017/2018. u turskom Tofašu pretvorila se u košmar posle povrede i operacije kolena u aprilu prošle godine. Kako se posle svega osećaš?

Ispričano je sve šta se dešavalo oko te operacije i svega posle toga, da ne ponavljam tu temu stalno. Povreda kolena je najgora za svakog sportistu, a kod mene je još bila i ta specifična situacija, pa nisam ni razmišljao o oporavku kolena, nego kako da se iz svega izvučem. Sve što se dogodilo je doprinelo da se zapravo oporavljam od dve stvari istovremeno, zato se rehabilitacija i odužila. Sad sam u fazi oporavka, treniram dvaput dnevno, sve to ide svojim tokom. Ne žurim da se vratim što pre kako se, ne daj Bože, ne bi dogodilo nešto loše. Imam primer saigrača iz reprezentacije Milana Mačvana, koji se posle duge povrede vratio možda na vreme, možda i malo ranije, pa mu se obnovila povreda. Bolje da sačekam i mesec-dva duže od predviđenog, da bih bio siguran da je mišić ojačao dovoljno, a i kako bih se psihički pripremio za povratak.

Za tebe je to prva ozbiljnija povreda i duže odsustvo. Koliko ti je teško palo odvajanje od terena?

Uh, mnogo! Nisam imao predstavu koliko. Taman sam dostigao neki svoj vrhunac, imao sjajne sezone u Španiji, dobio poziv za reprezentaciju posle nekoliko godina, i onda dođe ta povreda i omete te u potpunosti. Mislio sam da je ceo oporavak neka rutina, prođe vreme, vratiš se, ali jako je zahtevno sve to. Treninzi, teretana, jačanje mišića… Psiha je tu veliki problem, treba se ponovo vratiti svim kretnjama, promenama ritma, mora da prođe određeni period da sve to nalegne. Ja sam, na sreću, do sad to obavio, ušao sam u fazu igranja pet na pet sa ful kontaktom, i osećam se spremno.

?⚪️ Game day ?⚪️
Opening season with a game against Darussafaka!!!
Lets go Tofas…?? pic.twitter.com/wjOV251977

— Ivan Paunic (@paun3131) October 7, 2017

Da li postoji mogućnost da se vratiš do kraja ove sezone i zaigraš u nekom klubu?

Videću da se priključim nekoj ekipi, čisto da bi treneri i klubovi videli da sam opet tu. Saopštio sam menadžeru da počne sa razmatranjem opcija, kako bih se možda već do kraja sezone vratio u takmičarski ritam. Jasno je da ne mogu da zahtevam neki klub iz top nivoa, sezona je uveliko u toku, ali bitno mi je da imam minutažu i da se polako vraćam. Opet, ako ne bude ništa, polako ću se spremati za narednu sezonu.

Hajde da se vratimo na tvoje košarkaške početke. Bilo je to u Grockoj, odakle si se vrlo brzo preselio u Partizan. Kako je do toga došlo?

Pre svega, da odmah kažem, prema Partizanu gajim ozbiljne emocije, to je klub koji mi je promenio život! A sve je počelo tako što sam ja u pionirima igrajući za Grocku u nekoj utakmici ubacio Partizanu 63 poena! To je sve snimio Vlada Jovanović, koji me je kontaktirao i izrazio veliku želju da pređem u Partizan. Odmah mi je ponuđena stipendija i stan u Novom Beogradu, kako ne bih putovao iz Grocke i kako bih promenio školu. Videlo se u startu da su imali ozbiljne planove sa mnom i vrlo brzo smo se dogovorili oko svega. Prešao sam tamo i od svoje 12. godine sam bio među crno-belima. Sve to mi je mnogo pomoglo kasnije jer kad prolaziš Partizanovu školu tu si na oku mnogim evropskim klubovima. Zbog toga sam im i danas jako zahvalan.

Iako si bio među najtalentovanijim igračima u generaciji koja je dominirala u svim mlađim kategorija, nisi dobio šansu u prvom timu. Šta je tome doprinelo?

Tih godina je jako teško bilo uopšte i prići prvom timu, tu su preozbiljni igrači bili. Vlado Šćepanović, Fredi Haus, Mića Berić… Od svih klinaca minute je „na kašičicu“ dobijao samo Uroš Tripković, koji je bio vanserijski talenat, i pre toga Nenad Krstić. Bez potcenjivanja, ali tad je to bio mnogo ozbiljniji nivo nego što je sad. Ja sam kroz razgovor sa Duletom Vujoševićem došao do zaključka da je u tom periodu najbolje za mene da odem negde da igram. Otišao sam u Megu i tamo sa ostalim mladim igračima dobio veliku minutažu.

U Megi si proveo sezonu 2005/2006. i dobrim igrama došao na potpis od profesionalnog ugovora sa Partizanom. Otkrij nam šta se dogodilo tog leta, pa si na kraju završio u Vojvodini?

Skoro da je sve bilo spremno da potpišem profesionalni ugovor sa Partizanom, međutim, crno-beli su tada ozbiljno zagrizli za Milenka Tepića. Po svaku cenu su ga želeli. Vojvodina je sa druge strane htela mene i kao jedini uslov da pusti Tepića bio je taj da ja odem u Novi Sad. Tako je na kraju i bilo, iako Tepić i ja u početku nismo imali pojma da je takva situacija. Karijeru sam nastavio u Vojvodini, gde sam trasirao put ka inostranstvu.

Priliku da zaigraš u crno-belim dresu nisi dobio, ali si imao mogućnost da prođeš “dril” Duška Vujoševića. Koliko ima istine u pričama o njegovim čuvenim metodama na treninzima?

Sve što se govori – sve je tako, i još više! Baš se radilo muški! To su šutevi preko metle, pa onda se čuvar popne na stolicu pa preko njega, pa držiš neke papiriće između dva prsta i šutiraš, pa navučeš zidarske rukavice i tako šutiraš. Na kraju obavezno šutiraš nekom loptom za tri broja većom od standardne. Nju da bi ubacio u koš moraš u centimetar da pogodiš. Tu su bili razni promašaji, ali zato kad posle uzmeš ovu standardnu obruč ti je kao bazen. To ti uđe u psihu kasnije i onda sve ide lakše.

Generalno, Dule je neverovatan, po 10-15 sati je provodio u hali, to su bili treninzi od 8 ujutro do ko zna kad. Ako ti kaže 10 ubačenih za kraj, ne ideš kući dok to ne ostvariš, pa makar pao u nesvest. Uvek je voleo mlade igrače, davao im je ključne šuteve na utakmicama, kad se lomi meč ubacivao ih u vatru sa 16-17 godina, iako je imao i iskusnije u timu. Smatrao je ‘u redu, vi stariji ste vaše šuteve tokom karijera imali, hajde da sad gradimo za budućnost’. Brinuo je i o školi, ko kakve ocene ima, da li uči redovno, delio nam je knjige stalno. Bitno mu je da se igrači edukuju i van košarke.

Da li je ostala žal što nisi ostvario više u klubu iz Humske?

Žao mi je, pre svega, što sad to nije taj Partizan, što nije tu Dule, pa i što ja nisam tu. Sigurno bi mi karijera bila mnogo bolja. U tom Partizanu si znao – radiš preozbiljno, igraš Evroligu, imaš veliku šansu. Pogledajte kakvi su igrači izlazili iz tog sistema Partizana i kakve su karijere pravili. Sve je to plod njihovog mukotrpnog rada, hiljade šutnutih lopti, i Duletovog perfekcionizma.

Odlazak u inostranstvo usledio je posle dve sezone u Vojvodini. Godine 2008. obukao si dres belgijskog Ostendea i započeo evropsku odiseju. Koliko ti je bilo teško da se prilagodiš na novu sredinu, drugačije zahteve i različitu kulturu?

Otišao sam u klub koji je tad bio prvak Belgije nekoliko godina u nizu. Vesa Petrović mi je mnogo pomogao u početku, on je već bio sedam, osam godina tamo. Zahvaljujući njemu brzo sam se uklopio. Bilo je sjajno u Ostendeu, ceo klub je kao porodica, navijači su sastavni deo svega, ali nisu fanatici kao mi. Nema vređanja, ničega. Dođu protivnički navijači i tu nema problema. Znate kakvi su Belgijanci, dajte pivo i kobasice i svi zajedno sedimo i gledamo utakmicu.

Posle samo godinu dana prešao si u Aris. Zatim su usledile epizode u Nižnjem, Virtusu, Azovmašu, Lagun Aru, Fuenlabradi dva puta, Astani, podgoričkoj Budućnosti i na kraju Tofašu. Koji period karijere ti je ostao u najlepšem sećanju?

Obišao sam mnogo zemalja, ali Španija mi je kao druga kuća. Tamo mi je bilo prelepo! Navijači su me toliko zavoleli da smo imali pravi porodičan odnos. Pritom, Fuenlabrada je na 10 kilometara od Madrida, kreneš kolima i za 10-15 minuta si u centru, a Madrid je za mene najlepši grad na svetu. I supruga i ja ga mnogo volimo. Žao mi je što nismo ostali još tamo, tek sam posle shvatio da ta jurnjava tokom cele karijere i života ne treba da bude primarna stvar. Bitno je da zarađuješ normalno i živiš negde gde ćeš istinski uživati. Bolje države od Španije za to nema. Kad se samo setim klime… Tebi je u januaru 20 stepeni, jaknu nikad ne oblačiš.

One more great and important victory today. Thank's to all our supporters. See you on Wednesday against Real Madrid! pic.twitter.com/hOJkajc8jo

— Ivan Paunic (@paun3131) May 8, 2016

Imao si privilegiju da igraš u tri najjače lige u Evropi (Španija, Turska, VTB). Možeš li da povučeš paralelu između njih?

Rusija i Turska su iste lige, tvrđe su u odnosu na ostale. U Španiji je druga priča, mnogo vrhunskih klubova, po 7, 8 timova su uvek glavni kandidati za osvajanje Evrolige i Evrokupa, a igra se lepa košarka, sa mnogo trčanja, šutiranja, slobode u igri. Uz to, igraš svake nedelje ozbiljne utakmice, protiv jakih rivala, i to te tera da napreduješ konstantno. Zato sam tamo imao najbolje sezone u karijeri.

Kroz karijeru te prati glas da si klasičan defanzivac, ali tvoje partije u Fuenlabradi govore da jednako dobro igraš i na drugom kraju parketa. U kom trenutku si rešio da preuzimeš ulogu poentera?

Svi me pitaju kako je moguće da je jedan tako defanzivan igrač postao i dobar napadač. Ljudi ne znaju, ali glavna stvar kod mene je da sam uvek podređen sistemu. Šta trener kaže to igram. Ako dođe Duda Ivković i kaže ti: ‘Ti si fizički dobar, čuvaćeš Navara. Ako ga zaustaviš da ne postigne 3,4 poena, ti si rešio utakmicu, to su tvoji poeni’. Tako sam ja radio ono što mi je bila uloga. Ljudi su zato pomislili da sam samo defanzivac, da nemam šut, da imam drvenu ruku… Ali nije baš tako. Sve se promenilo u prvom igranju za Fuenlabradu. Stalno smo se takmičili u šutiranju trojki na treningu i ja uvek pobeđivao. Trener je prvo bio malo u čudu, jer sam tamo stigao po preporuci da sam dobar defanzivac, ali je posle odlučio da napravi 2,3 akcije za moj šut. Tu je krenulo sve, ubaciš jednu, drugu, treću, dobiješ samopouzdanje dodatno i sve krene uzlaznom putanjom.

Ta putanja dostigla je vrhunac u sezoni 2013/2014, kad je analiza španskih medija izračunala da si procentualno najbolji trojkaš na svetu u tom trenutku…

To je onaj čuveni procenat za tri poena od 57-58 odsto. “Marka” je počela to da analizira, da poredi sa evropskom i NBA košarkom i došli su do nekog zaključka da sam u tom trenutku bio najbolji trojkaš na svetu. Mislim da je Marko Belineli tad u NBA imao 52 odsto, a neko na trećoj poziciji 49. Stvarno su to bile sjajne partije cele sezone, nije samo do trojki. Barseloni sam ubacio 27, Realu u Kupu Kralja 30… Uvek sam bio motivisan protiv velikih. Mislim da nema utakmice protiv njih da sam dao ispod 18.

Tvoja izdanja u toj sezoni bila su na evroligaškom nivou, ali do sad nisi imao priliku da igraš u tom takmičenju. Šta je uticalo na to?

Kad god sam imao vrhunsku sezonu, posle koje sam mogao da naplatim to i odem u evroligaški klub, dešavala se neka povreda i korak unazad. Posle te epizode u Fuenlabradi bilo je ponuda od Unikahe, Panatinaikosa, i nekih drugih nekih evroligaša, ali meni pukne slepo crevo i završim u Astani. Okej, tamo su primanja bila velika, finanijski sjajno područje, ali nije to neki košarkaški nivo. Žao mi je što nisam igrao Evroligu, bez lažne skromnosti znam mnogo slabijih igrača koji su u tome uspeli. Igrao sam protiv njih često i u direktnom duelu na parketu video da su klasa ispod. Ipak, igrao sam Evrokup, imao sam dobre sezone u tom takmičenju, bio nekoliko puta MVP kola i meseca, ali svakako ostaje žal za Evroligom. Bože zdravlja možda jednom u budućnosti bude i to.

Reprezentacija. Igrao si u čuvenoj generaciji 1987. sa Milošem Teodosićem, Milenkom Tepićem, Vladimirom Štimcem i ostalima, koja je osvojila sve u mlađim kategorijama. Partije na Univerzitetskim igrama u Beogradu 2009. preporučile su te Dudi Ivkoviću i najjačem sastavu Srbije za Evropsko prvenstvo u Poljskoj. Opiši nam taj period?

Ozbiljna je ta univerzitetska selekcija bila. Mačvan, Raduljica, Simonović, Bjelica… Svi smo bili tu, uzeli zlato sa Aleksandrom Kesarem, i istog leta smo dobili poziv za A selekciju. Zanimljivo, nas četvorica iz univerzitetske smo kasnije ušli i u 12 za Evropsko prvenstvo u Poljskoj (Paunić, Mačvan, Bjelica, Raduljica). Bilo je to naše debitantsko takmičenje. Univerzitetske igre u Beogradu su svima bile odskočna daska za dalje karijere.

U Poljskoj je osvojeno srebro, što je prva medalja na velikim takmičenjima posle 2002. i Indijanapolisa. Kako sad gledaš na taj turnir?

Bili smo najmlađa reprezentacija, možda čak i u istoriji EP. Negde oko 21.2 godine bio je prosek. Duda Ivković je na taj naš talenat, želju i energiju napravio rezultat. Možda je moglo i više, ali smo protiv Španaca u finalu izgoreli. Mi mladi, neiskusni, a oni sa braćom Gasol, Navarom, Kalderonom, Garbahosom… Generalno, veliki je uspeh napravljen, očekivalo se samo da prođemo grupu, pošto smo ušli u novi ciklus, ali smo na kraju osvojili medalju posle mnogo godina.

Dobrim tokom teklo je i Svetsko prvenstvo u Turskoj godinu kasnije, a onda je usledilo čuveno polufinale sa domaćinom. Kakva ti osećanja, posle devet godina, izaziva ta utakmica?

Učinjena nam je nepravda! Igraš sa Turcima, koji te nikad nisu dobili, koje si uvek tukao sa 20-30 razlike, za finale i sigurnu medalju… Posle te čekaju Amerikanci, gde imaš duel bez pritiska, možeš da igraš rasterećeno i pokušaš nešto više, ali ne vredi…

Kako je ceo tim podneo ta dešavanja?

Mi smo odmah sa klupe videli o čemu se radi, a tek posle kad smo pogledali i snimak i videli da je Tundžeri pola metra u autu nismo mogli da verujemo… Bio sam sa Dudom na konferenciji posle tog duela. Bio je besan kao ris, pitao je sve žive ko je taj sudija i kako je moguće da ga nikad do sad nije video. Kako je moguće da on sudi polufinale SP, a da ga ne zna ni iz Evrolige, ni iz drugih takmičenja. Neko takav može da sudi Kamerun – Nigerija, ali toliko važan meč ne! Tu noć smo proveli u svlačionici, nismo mogli da izađemo do 3 ujutro zbog njihovih navijača, da ne dođe do incidenta, a već sutradan igrali smo za bronzu. Naravno da su nas Litvanci dobili lagano. Bili smo isceđeni kao limun.

Poslednje veliko takmičenje za reprezentaciju na kojem si učestvovao nije završeno slavno. Osvojeno je osmo mesto na EP 2011. u Litvaniji, čime se ostalo i bez učešća na Olimpijskim igrama 2012. u Londonu…

Smatram da bi ta generacija uzimala još medalja da nije bilo te Turske. Od tad je krenulo nizbrdo. U Litvaniji nam se i povredilo nekoliko ključnih igrača i na kraju se završilo onako kako se završilo. Katastrofa… Opet kažem, dešavanja iz Turske su doprinela svemu.

Kroz ta tri takmičenja stekao si iskustvo rada sa Dušanom Ivkovićem. Na početku kvalifikacija dobio si poziv i Aleksandra Đorđevića, pa si sa njim sarađivao. Kako bi opisao jednog, a kako drugog?

Ne ide da ga ja sad hvalim Dudu Ivkovića, čovek je osvojio sve, veliki trener je u pitanju. Ono što sam mogao da iskusim kod njega je da je veliki motivator. Pogotovo mlade igrače zna da izmotiviše, u situacijama kad pogrešiš, promašiš, on ti veruje i gura te dalje. Kad je reč o Saletu, on je uneo pobednički duh u ekipu, ono što je njega krasilo kao igrača. Pritom, uspostavio je drugarski odnos sa igračima, izgradio sjajnu atmosferu u timu, a to je od presudne važnosti. Sama njegova pojava u reprezentaciji je ogroman podsticaj za svakog igrača. Neko ko ti je bio idol kad si bio klinac, čije si dresove skupljao, sad je tu i radiš sa njim. U tom smislu ne možeš da ga ne ispoštuješ kad ti nešto kaže na treningu ili na utakmici. Zamislite da mu ja sad nešto protivurečim, da se oglušim o neki zadatak, a zbog njega sam počeo da se bavim košarkom.

Kvalifikacije su novina u košarci, usled sukoba FIBA i Evroliga, i komentari na njih su oprečni. Kakav je tvoj?

To je sve politika. Jako je teško igračima i trenerima. Dođeš na okupljanje i imaš dva dana da se spremiš. Ko može da spremi utakmicu za dva dana? Kad dodaš i da stalno imaš neke nove igrače, da nikad nemaš kostur tima na koji stalno možeš da računaš, možeš da zamisliš koliko je teško. Zamislite 15 novih igrača se pojavi, pa dok sa svakim popričaš, vidiš ko je kakav karakter, kakvu ulogu da mu daš… To je neverovatan problem. Zato se divim svim selektorima, koji uspevaju da sve to uklope i učine da ekipa kako-tako funkcioniše, posle ta dva-tri dana spremanja.

Govorio si o mukama selektora, ali sa kolikim problemima se susreću igrači?

Igrači su pod stalnim pritiskom. Pre svega, šta će biti ako se desi nešto loše, ne daj Bože ako se povrediš, pa znaš da nećeš igrati ni u klubu. Igraš dve, tri utakmice nedeljno za klub, pa onda svako malo su ti kvalifikacioni mečevi. Veliki broj košarkaša odaziva se na svoju odgovornost, iako postoji mogućnost da budu kažnjeni, da im se smanji plata, da se presele na klupu i slično. Ljudi to ne znaju, pa počnu misle da neko namerno ne želi da igra. Teško je sve uklopiti, na psihičkom i fizičkom planu. Pre se znalo, završi se sezona, odmoriš mesec dana, pa ideš na pripreme sa reprezentacijom. Zatim takmičenje, odmor još nedelju-dve, i onda se javljaš u klub za start druge sezone. Sad više toga nema. Sad je ritam pretežak, zato je mnogo i povreda i svega.

Kvalifikacije su donele brojna iznenađenja zbog pomenutih razloga. Na Svetskom prvenstvu, između ostalog, neće igrati evropski šampion Slovenija i Hrvatska. Koliko će to da utiče na takmičenje?

Mnogo! Napravio si neki nivo košarke u tim kvalifikacijama koji ljudi ne žele da gledaju. Najboljih igrača nema i mnogi timovi ispaštaju. Eto, ta Slovenija, evropski šampion, a ne igra na Mundobasketu. Nečuveno! Hrvatska isto neće biti u Kini, iako je u pitanju strašna ekipa sa NBA igračima. Samim tim i kvalitet Svetskog prvenstva postaje znatno niži, nema najboljih. Verujem da to nikome ne ide u prilog.

Probleme je imala i selekcija Srbije, koja je tek na kraju osigurala plasman u Kinu. O porazu od Estonije se dugo govorilo. Kako si ti video taj meč?

Situacija je jako prosta. Oni su tu 24 časa, uglavnom igraju u istim klubovima u domaćoj ligi i svi se poznaju. Vrte jedan isti tim, jedan sistem igre, dok ti praktično do dana utakmice uopšte nemaš predstavu na koje igrače možeš da računaš, a kamoli na koji način ćeš da igraš. Kakav god da je kvalitet tih ekipa poput Estonije, one u tom smislu imaju veliku prednost. Pritom, svaka od tih selekcija kad igra protiv Srbije, Španije ili tako neke reprezentacije, uvek daje 120 odsto mogućnosti.

Orlovi će na Mundobasketu igrati u grupi D sa Italijom, Filipinima i Angolom. Kakva su tvoja očekivanja od tog turnira?

Najbitnije je ko će se odazvati. To je u ovom trenutku teško reći, tako da je neumesno prognozirati bilo šta. Siguran sam da Srbija može mnogo ukoliko bude kompletna, pa čak i protiv tih Amerikanaca. To je jedna utakmica, 40 minuta, kad se lopta podbaci tu prestaju sve priče i poređenja. Koliko god oni bili kvalitetniji, uvek postoji šansa. Ne krene ih jedan šut, drugi, ti ubaciš nekoliko i sve se okrene…

Kad se govori o sastavu Srbije, glavna tema je status centra Denvera Nikole Jokića, za koga se ne zna da li će se odazvati pozivu. Kako komentarišeš tu situaciju?

Jako je ružno govoriti o nečemu u što niste potpuno sigurni. Niko osim njega ne zna šta je prava istina. Da li on ne želi ili mu klub ne da. Njegova situacija je bila veoma teška prošle godine. Praktično lome ti se karijera i život, čeka te petogodišnji ugovor sa neverovatnim primanjima, i sigurno da ga je i klub pritiskao. Nije to lako, veliki je ulog. Zamisli da je došao da igra i povredio se… Možda na kraju ne bi ni dobio taj ugovor.

Koje je najbolje rešenje za takve slučajeve?

Moraju klubovi da izađu sa jasnim stavom. Najgora je ova varijanta kad se klubovi kriju iza igrača, pa u javnost dolaze sa pričom da je to njihova odluka. Stavljaju košarkaše između dve vatre. Na jednoj strani imaš svoju zemlju i svoj narod, za šta verujem da svaki sportista želi da igra, a sa druge imaš nešto od čega moraš da živiš. Jednostavno, treba da izađe prvi čovek Denvera i kaže ‘Ne dozvoljavamo Jokiću da igra za reprezentaciju, plaćamo ga mnogo, najbitniji nam je igrač i kraj’, a ne da ga javnost pljuje, iako ne zna šta stoji u pozadini.

Iako si propustio gotovo kompletnu sezonu, mogućnost da se nađeš u sastavu za Svetsko prvenstvo postoji. Da li priželjkuješ poziv za Kinu?

Ja sam uporan, ne odustajem, iako sam svestan cele situacije. Radiću vredno da dostignem stari nivo i učiniću sve da se nametnem selektoru. Da li će to biti širi spisak ili 12 igrača, znaće se kad dođe vreme. Tu sam da pomognem koliko mogu. Reprezentaciji ću se odazvati uvek i zato što volim svoju državu i zbog Saleta, koji je od starta više nego korektan prema meni, stalno me zove, raspituje se kako teče oporavak… Igraču je to jako važno. Daću sve od sebe da se nađem u Kini, a kako će na kraju biti videćemo. Moj odnos će ostati isti i za Srbiju ću uvek biti tu.