Prečica na kružnom putu do sebe. Staza kojom su prolazili divovi. Put kojim se ređe ide i koji se nikad ne završava. Uspon dugačak kao tri Everesta. To je „Tor des Geants“. 330 kilometara za šest dana, 24.000(+) metara uspona. Dovoljno brojeva.

Uvreženo je verovanje da kada istinski bogotražećeg i verujućeg čoveka vidite kako izlazi iz crkve, svojim očima iznova možete videti vaskrsenje. Kada vam na Košutnjaku u susret naiđu bezbrižni i raspoloženi ljudi u prolećni dan, među njima ćete lako, iznova prepoznavati članove grupe Ultra trkač Srbija. Po bistrini pogleda. Po lakoći koraka na onom kružnom putu. Oko sopstvene ličnosti, ne oko šume.

Maj je period kada i trkačke pubertetlije odmaraju. Prođe Beogradski maraton, istrče se prvi polumaratoni – paradigma trčanja kao svetskog trenda – možda poneko na talasu entuzijazma završi još neku trku, a onda od svečara, verskih i radničkih, đonovi odmaraju od staze. Baš tada UTS, ni pokret jer zvuči previše politički, ni organizacija jer zvuči previše birokratski, ni klub jer zvuči previše sportski, počinje svoj novi put.

Grupa ljudi koja već šestu godinu trči uz maksimu „Mi ne trčimo brzo – mi želimo da stignemo daleko“, nekako s proleća uvek biva bogatija za nove članove. Saputnike, tačnije. Koji zajedno protrče, zajedno čitaju i govore poeziju, upoznaju se i vole. Tako se ukrštaju životne staze. Novi članovi, zajedno sa onima koji su već stizali daleko, tako otpočinju „pripreme za život“.

Tako i ovog proleća grupa entuzijasta, vođena najrazličitijim ciljevima, trči ka jednom, iskonskom.

Dušan Nestorović je kuvar. Za UTS čuo je dok je bio daleko, tamo gde ga je vodila varjača, u Francuskoj. Klinac koji je u Pariz otišao da se usavršava, preselivši se u centralni deo zemlje, „francusko Užice“, sa starijim kolegom odlučio je da trčanjem upozna novi grad.

„On je u tome bio već godinama i na prvi obilazak krenuo je u šuškavcu, sa rancem, bidonima, energetskim čokoladicama, a ja sam na sebi imao polo majicu i ravne patike za teretanu. Bio je iznenađen, a mene je bilo baš briga, samo sam želeo da potrčim. Posle devet kilometara, na vidikovcu iznad grada, zaljubio sam se u pogled. I u trčanje“.

Tako Dušan opisuje svoje trkačke početke. Put ga je dalje odveo u lokalni trkački klub, ali je njegov entuzijazam naglo opao.

„Samo su brojevi bili bitni. Koliko si istrčao, za koje vreme, kolika je članarina, kako trči svetski rekorder. Nije bilo osećaja koji sam doživeo na vidikovcu. Tada sam želeo da istražim da li u Srbiji neko trči ultra trejlove. Tako sam video Jovicu Spajića i po prvi put čuo za Ultra trkač Srbija“, priseća se Dušan.

Prvi slobodan vikend iskoristio je da dođe u Beograd, na Košutnjak. Onaj osećaj zaljubljenosti postao je nešto više, sa prvim usponom i prvim zalogajem.

„Odradili smo trening od četiri sata na uzbrdici i kada smo ga završili jedna od devojaka koja je trenirala sa nama, na tacni je iznela kolače. Osmesi, zajedništvo, ukus kolača i miris šume, učinili su da čitavu svoju profesionalnu karijeru i život u inostranstvu organizujem tako da mogu što češće da budem ovde. Da budem deo UTS priče“.

Ovog maja Dušan je ovde, kao reditelj.

On učestvuje u montiranju i snimanju poslednjih scena za film koji je počeo da se snima još pre tri godine. Tada je prva „ekspedicija“ iz Beograda počela pripreme za svoj Tor. Za svoj divovski izazov. Deo tog tima bio je i muzičar, član Beogradskog sindikata Boško Ćirković Škabo.

„Nisam imao pojma za šta se spremamo. Dalibor nam je predstavio ultra trejl distance i iskustvo kao neku najnormalniju stvar u životu. Kao da ćemo skočiti padobranom iz aviona ali tandem. Kao spremaš se malo, ali u suštini svaki turista to može, samo ako sme“, kaže Škabo.

On podseća na srpsku vojsku koja za povlačenje preko Albanije nije imala „adekvatnu opremu“, nije se za to pripremala, već je njen pohod bila logična posledica smelosti i vere u viši cilj. Tako su sve duže staze – polumaraton, maraton, pa ultramaraton na Fruškoj gori (125 kilometara), kao i neki drugi trejlovi – bile logična posledica zajedničkog rada, noćnih treninga, uzbrdica, guma i blata. Bio je to samo deo puta ka Toru.

“Tu trku rečima ne mogu ni da pokušam dostojno da opišem, a kamoli da sažmem u odgovor za kakav medij. Jedna reč: hodočašće. Bila je čast hodati tim stazama. Divna priroda, divni ljudi, neponovljivo iskustvo. Tamo sam naučio da trenuci najveće unutrašnje borbe nikad nisu blizu vrha nego upravo u podnožju. Blizu vrha već kreće blaga euforija, a na vrhu je trenutak blaženstva. Spust je često najbolniji. Spust u stvarni svet, sa nekim problemima koji ljudima koji prođu Tor zapravo nemaju oblik problema“, zaključuje Škabo.

Putem kojim se ređe ide, a tragovima svojih saputnika i sabraće odlučili su da krenu i drugi bistrooki. Među njima i oni kojima su problemi „stvarnog sveta“ nešto stvarniji.

Aljoša boluje od Kronove bolesti. Kada bolest miruje, organizam funkcioniše bez poteškoća, a kada je bolest aktivna življenje je sinonim za poteškoće. Ipak, od kada je počeo da trči Aljoša je crevnu floru doveo gotovo do normale. Od kada je deo UTS, kaže, preuredio je životnu floru i faunu.

„Svoj prvi polumaraton istrčao sam i pre nego što sam došao na Košutnjak. Zapravo, pre nego što sam i prvi put kročio u košutnjačku šumu. Tada me je zajednički prijatelj – bio je maj takođe – doveo ovde. Identifikovao sam se sa ljudima sa kojima sam delio stazu, prepoznao u njihovim težnjama. I dok su prijatelji i porodica zapitkivali koliko i za koliko, meni je postalo važno samo sa kim. Posle polumaratona istrčao sam svoj prvi maraton, a zatim i 100 milja Istre. Na poslednjem kilometru te trke doživeo sam poplavu emocija, za mene do tad nepoznatih. Spoznao sam sebe, boljeg. Zbog toga zapravo i trčim“.

Aljoša je trebalo da bude glumac u nekom novom filmu sa italijanskih Alpa, ali se kockice nisu poklopile. Kuglice, bolje rečeno. Iako se prijavio za „trku divova“ koja startuje ovog septembra, tokom žrebanja nije izvučen njegov broj. Propozicije, jedne od najboljih trka tog tipa, nalažu da broj učesnika bude ograničen, pa je Aljoša svoju ulogu izgubio bez kastinga.

„Filmovi koje snimamo u stvari su svedočanstvo o podvigu ka kom težimo. O prijateljstvu, ljubavi i veri uloženim u ostvarenje cilja. Zagraljaj Škaba i Dalibora sa prvog UTS odlaska na Tor motivisao me je da se prijavim, a želja da sa Daliborom neke od narednih godina istrčim tu trku biće mi pokretač u budućnosti“.

Ipak, jedan od članova grupe Ultra trkač Srbija biće u prilici da sa „vođom čopora“ podeli stazu i uspon koji u sebi zbraja četiri godišnja doba i tri Mont Everesta.

Jelena Filipović, profesorka engleskog iz Gornjeg Milanovca, ne trenira na Košutnjaku sa UTS ekipom, ali je odlučila da trči „pod barjakom“ te grupe i ideje.

„Lutala sam godinama u različitim sportovima, a zadržala se u borilačkim jer su treninzi raznovrsni i zahtevni. Uživala sam u treningu, manje u takmičenjima. Bila sam sa 31 godinom šampionka države u kik-boksu, ali mi ništa od toga nije predstavljalo takav užitak kao trčanje ultramaratona. Svoj prvi sam završila još 1993. godine, u ranim dvadesetim godinama. Od tada sam trčala sama i premda sam samotnjak po prirodi nisam trčala ni za jedan klub. Uvek je pisalo samo – Jelena Filipović i grad iz kojeg dolazim. Ipak, ideja koju žive ljudi iz grupe Ultra trkač Srbija i njena postojanost i neuprljanost i pored trajanja, učinili su da se osećam ponosnom što ću na Toru trčati kao deo UTS priče“.

Kada je na dan žrebanja dobila mejl od organizatora trke kojim je potvrđeno da je izvučena, stajala je za katedrom pred učenicima. Nije uspela da sakrije radost, a nije ni želela.

„Bila sam istinski srećna. Za mene je trčanje beg od gužve svakodnevog života, buke, problema i svega što nas ograničava i zbog toga mi dođe kao terapija. Ne slušam ni muziku dok trčim, samo se prepustim. Međutim, trening je prekratak za glomaznost životnih problema i dilema i zbog toga su trke prilika da sa sobom izađem na čistac i donesem, nekada i vrlo važne odluke za sebe. Zbog toga ne pravim razliku između Fruške gore i Olimpa, ali znam da je Tor poseban zbog atmosfere, ambijenta, uslova i težine trke, pa se nadam da ću još više uživati“, zaključuje Jelena.

Ona će biti glavna glumica. U filmu bez glavnih uloga.

Onaj koji za sebe uvek uzima one najsporednije, a koji je stub oko koga je izgrađena zajednica ljudi u pokretu, „vođa čopora“, pratiće je u korak. Dalibor Daničić svestan je težine i specifičnosti iskustva koje je pred njima. Jer je trku iskusio.

„To je neobjašnjivo. Tor je trka na koju čovek ne odlazi da se uveri u svoju vrednost, nego da potvrdi svoju ništavnost. Na njenom cilju uzimaš prtljag ostvarenog podviga sa kojim je teško nositi se. Posle trke šest meseci ljudske svakodnevne priče bivaju dosadne, a problemi banalni. Ipak, ta staza divova pruža čoveku priliku da ubije sve malo u sebi. Na tome počiva naša zajednica. Na ideji da mi nismo bolji nego da možeš i ti. Da mogu svi koji smeju. Zbog toga su svi sadržaji besplatni, ne postoji članarina za klub prijatelja, za razgovor i podeljenu stazu. Za usaglašen korak i podršku. Okružili smo se ljudima koji naše snove, koje neki pogrdno nazivaju nekakvim projektima, podržavaju, podstičući druge na građansku odgovornost, poput Avast fondacije.

Ne postoje prečice da čovek dođe do sebe, da se ogoli i spozna na pravi način. To je dug put, a Tor des Géants trka koja u sebi zbraja sve ono ka čemu smo se uputili u svom neprekidnom kretanju“, tvrdi Daničić.

Trka divova nikada ne prestaje, a svakoga maja počinju sa pripremom neki novi, koji žele da prate tragove onih koji su pronašli put do sebe.

Jer u cilju kraja nema.

Autor: Uroš Jovičić
Foto: Dušan Nestorović i Stefan Kondić