Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Završene su kvalifikacije za EURO 2020. Reprezentacija Srbije nije zauzela jedno od prva dva mesta u Grupi B, ali to ne znači da su se ugasile sve nade za plasman na kontinentalnu smotru.
Naravno, tu je famozni baraž do kojeg se došlo zahvaljujući pobedi u grupi Lige nacija, čime se ispostavilo da ovo takmičenje itekako ima značaj, o čemu smo pričali još u septembru prošle godine dok su ga mnogi nipodaštavali. Da bi se plasirala na EURO Srbija mora da prođe dva protivnika. Prvo da u Oslu savlada Norvešku, a potom da u Beogradu pobedi boljeg iz duela Škotska – Izrael, koji igraju u Škotskoj.
Ipak, valjalo bi prvo analizirati učinjeno u samim kvalifikacijama, koje su završene neuspešno po nacionalni tim. Kvalifikacije koje je započeo Mladen Krstajić, a priveo kraju Ljubiša Tumbaković nisu najsvetliji primer u istoriji srpskog fudbala. Pobede koje su morale da se zabeleže protiv Luksemburga i Litvanije, bile su i jedine. A protiv direktnih konkurenata Portugalije i Ukrajine osvojen je po bod.
Svako dobronameran i realan neće zameriti previše Orlovima na bodovnom saldu, jer objektivno, ovo jeste pravi domet Srbije. Portugalija i Ukrajina su i bolje, ali i mnogo važnije, uigranije ekipe, tako da po jedan remi sa ovakvim protivnicima ne može se uzeti kao zlo. Šanse za nešto više jesu postojale, pre svega u mečevima u Beogradu. Protiv Portugalaca je pretrpljen ubedljiv poraz 4:2, ali ne treba zaboraviti da je brava otključana tek u samom finišu prvog poluvremena i to posle teškog kiksa golmana Dmitrovića. Ko zna kako bi se utakmica završila da nije tako primljen gol i da je 0:0 bio rezultat na poluvremenu. Mnogo je drugačije, a da se tu izdržalo i da je osvojen bod, Srbija bi zavisila isključivo od sebe. Tada bi sve pobede do kraja garantovale plasman na EURO. Skoro i da jesu nanizane sve pobede od tada, osim protiv Ukrajine u poslendjem kolu u Beogradu, kada je primljen gol u nadoknadi vremena za 2:2.
Ali to je šbbkbb (šta bi bilo kada bi bilo). Ono zbog čega je opor ukus u ustima posle ovih kvalifikacija jesu igra, ali i činjenica da fudbalska Srbija nema blage veze ko bi mogao, ne samo da počne duel u Oslu, nego ko će biti, pored nesumnjivih Tadića i Mitrovića, glavni oslonac reprezentacije. Što se igre tiče prosto je neverovatno koliko je Srbija, mora se reći, bedno izgledala u ovim kvalifikacijama. Bunker u Lisabonu koji se povijao svakih nekoliko sekundi i koji je izdržao uz mnogo sreće, katastrofa u Lavovu, kiksevi u odbrani protiv Portugalije na Marakani na nivou kadetskog uzrasta, strepnja u duelima sa Luksemburgom i primljeni golovi protiv Litvanije, koja je verovatno najmanje opasna ekipa koja je gostovala u zvaničnom meču još od Farskih Ostrva 2009. Ipak, kada se govori o igri, možda je i najporazniji podatak taj da je Srbija u svakom meču primila gol, a u grupi su bar dve ekipe protiv kojih mora da se zaključa mreža, ili makar da se istoleriše na uzorku od četiri utakmice možda jedan, eventualno dva pogotka. I to pri rezultatu 3:0 ili 4:0.
Povezano
Tu se dolazi do drugog problema, a to je činjenica da se nastavlja neslavan niz u kojem Srbija 52 vezane utakmice nije počela u istom sastavu. Tumbanja su naročito bila prisutna u odbrani. Prvo se krenulo sa Rukavinom, Milenkovićem, Spajićem i Mladenovićem. Potom se prešlo na trojicu u Lavovu i Kolarovim kao trećim štoperom pored Milenkovića i Spajića. Zatim novi selektor umesto Rukavine uvodi „lažnog“ desnog beka. Prvo Nikolu Maksimovića, potom i Milenkovića, a u prvom periodu na mesto štopera gura povratnika Matiju Nastasića, da bi finiš kvalifikacija kao štoperski tandem igrali Kolarov i Maksimović. Ukupno su osmorica defanzivaca, na isto toliko mečeva, startovala, što nikako ne koristi odbrani. Svakako je to verovatno i važan razlog silnih primljenih golova. Ali, svesti sve na zadnju liniju daleko je od realnog uzroka. Kao i kritike da Milenković ne može da igra desnog beka jer je on prirodan štoper. Prvo, on to igra u Fiorentini i to sa velikim uspehom. Drugo, zar se zaboravljaju primeri čuvene Petkove odbrane koju su činila praktično četiri štopera po vokaciji(Dragutinović u Sevilji igrao često i na toj poziciji)? Na desnom beku bio je Goran Gavrančić, a ta je odbrana primila samo jedan gol u kvalifikacijama.
Znači, može se i bez savršenih okolnosti. Problem sa odbranom je, što je Srbija verovano jedina iz reda top 30 evropskih reprezentacija, koja bar u jednom intervalu, makar protiv slabijih ekipa, ne igra presing po čitavom terenu. Dok sa druge strane, skoro svaka ekipa protiv Srbije pribegava tom rešenju i provocira gubitak lopte negde oko sredine, ili čak na sopstvenoj polovini, posle čega sledi stopostotna šansa i često i sam gol.
To što se tumba ekipa samo po sebi nije najstrašnija stvar, jer budimo realni, ko može sada da garantuje da će i 50% stvari u martu biti isto. Možda će neki igrači da iskoče upravo tada, a oni koji se čine kao zacementirani starteri, mogli bi lako da padnu i da ne zasluže ni po kojem kriterijumu to mesto. Ali je nedopustivo da ekipa koja u svom sastavu ima jednog od golmana sa najviše utakmica bez primljenog gola u ligama petice, desnog beka Fiorentine, jednog od najboljih u Seriji A, levog beka Rome, jednog od najboljih strelaca i asistenata ekipe, standardnog štopera druge ekipe Rusije Krasnodara, mladog štopera za kojeg već sada Monako nudi 10 miliona evra, zadnjeg vezistu i kapitena Kristal Palasa, najboljeg strelca ekipe, nezamenjivog zadnjeg veznog ekipe koja je u vrhu La Lige Hetafea, najboljeg igrača Ajntrahta, koji je u samom vrhu Bundeslige, prvu zvezdu Ajaksa, jednog od najboljih igrača Bešiktaša, najboljeg strelca Čempionšipa, realno najmanje sedme, osme evropske lige po jačini, uz prošle sezone nominalno najboljeg vezistu Serije A, napadača Reala itd. pravi greške koje su u rangu kadeta i da ne može da poveže tri smislene akcije.
Moram priznati da sam i pored svih ovih loših stvari optimista. Sam ovaj pobrojani individualni kvalitet daje mi za pravo da se ne plašim Norveške, koja ima nekoliko interesantnih mladih igrača, koja nije izgubila dve godine na svom terenu, ali za razliku od naše reprezentacije, nije igrala ovako značajan meč. Takođe, uverenja sam da i jedna od druge dve ekipe, ne bi smela da bude bauk (mada treba otvoriti četvore oči kada je Izrael u pitanju, makar zbog sjajnog Zahavija, ali i veoma opasnog Natha). Po mom skromnom mišljenju velika stvar za ekipu je što gostuje u prvom meču, jer će ih u Oslu makar dočekati fudbalska atmosfera, što neće biti slučaj u Beogradu, gde će stadion ili biti poluprazan, ili ako bude i pun iskustvo nam je pokazalo da reprezentativci mogu da očekuju mlako navijanje ili zvižduke od samog starta. U Oslu bar znaju šta ih očekuje i u jednoj pravoj fudbalskoj atmosferi mogu daleko više da pruže nego pred praznim tribinama, ili pred razmaženom i gotovo infantilnom publikom.
Istina je, mnogo loših stvari okružuje reprezentaciju, od tabua oko nekih igrača koji bi morali biti pozvani poput Branislava Ivanovića i Marka Grujića, preko lutanja i besomučnog forsiranja nekih drugih igrača, poput Nikole Maksimovića i Kolarova na štoperu, preko štetočinskog delovanja Saveza i ponovo aktuelizovane teme o promeni selektora u toku kvalifikacionog ciklusa, što bi bila već druga promena i treći selektor, što je sve prirodno dovelo do urušavanja kompletnog fudbalskog ambijenta. Međutim, to ne sme da bude opravdanje za nedavanje podrške nacionalnom timu u pokušaju ostvarenja jednog cilja na koji se čeka pune dve decenije. Ako se prođe Oslo, očekuje se taj finalni meč u Srbiji. Sam odnos reprezentacije i publike u ovom trenutku daleko je teži protivnik od Škotske ili Izraela. A treba razmirice ostaviti po strani, jer i pored svega, veliki cilj je ipak na dohvat ruke.
