Američki fudbal je najpopularniji sport u Sjedinjenim Državama. Tokom pet meseci koliko traje sezona, kada dođete do onog neprijatnog dela konverzacije kada je ponestalo tema, možete uvek da se „oslonite“ na NFL i budete sigurni da će se konverzacija nastaviti. Svi vole NFL.

Igrači su megazvezde, multimilioneri, sportske i kulturne ikone. Ali, postoji i mračna strana. Strana o kojoj se malo i retko priča. Iako su praznici, mi ćemo se posvetiti njoj, jer je izuzetno važna i koliko god da je ovo teško „svariti“, mora da se iznese u javnost. Morali smo da „zaronimo“ i u ovaj deo lige kako bismo sagledali kompletnu situaciju.

Čuveni sejfti možda i najbolje odbrane svih vremena, Čikago Bersa iz 1985. Dejv Duerson, izvršio je samoubistvo 17. februara 2011. U testamentu, osim toga da je sve bolje nego da nastavi da svaki dan preživljava migrene, napisao je da ostavlja svoj mozak naučnicima na proučavanje. Godinu dana kasnije, isto je uradio i voljeni defanzivac San Dijega i Nju Inglanda, Džunior Siau. Mora se uzeti u obzir da je Siau za nekoliko godina došao od najomiljenijeg građanina San Dijega do čoveka optuženog za nasilje u porodici i čoveka koji je na kocki izgubio sve i ostao potpuno sam. Nije moglo više da se ćuti. Ekstremno jaki udarci koje trpe ovi momci i potresi mozga morali su da se uzmu u obzir.

„Sećam se, jednom mi je saigrač rekao da ne može da vidi kada je dobio jak udarac. Ja sam mu odgovorio da ne vidim kako treba od svoje 15. godine“, pričao je Siau.

Nije baš da je ova tema bila nepoznata, ali takva smrt dva toliko voljena igrača pokrenula je pravu lavinu. NFL se nije „davao“ pa su porodice morale da uzmu stvar u svoje ruke. Želja Dejva Duersona je ispunjena, a ono što su nezavisni doktori pronašli, šokiralo je celu američku sportsku javnost.

Otkriveno je da, bez sumnje, CTE ima direktnu korelaciju sa igranjem fudbala i da su posledice udaraca u glavu koje trpe ovi momci nesagledive. CTE ili „Crhonic Traumatic Encelopathy“ su, narodski rečeno, nagomilane posledice brojnih jakih udaraca u glavu i brojnih potresa mozga. Narodski rečeno, oni izazivaju nepopravljiva oštećenja, koja dovode do nepodnošljivih glavobolja, promena raspoloženja, suicidalnih misli, poremećenog vida, mučnine, mnogo brže degeneracije moždanih nerava i još mnogo drugih stvari.

Da stvar malo prevedemo u brojke, od kada su počela ozbiljna nezavisna testiranja, otkriveno je da 96% NFL sadašnjih i bivših igrača ima bar neku vrstu simptoma koji mogu da se povežu sa CTE. Na koledž i srednjoškolskom nivou, ta brojka je 79% ali je opet i više nego zastrašujuća.

Sada, kada ste videli ove podatke, verovatno se pitate: zašto se o ovome ne priča više, zašto se ne uradi nešto povodom ovoga? Pa, zato što je ovo klasičan primer „Kadija te tuži, kadija ti sudi“ i sa druge strane, polako ali sigurno, NFL polako počinje da se suočava sa ovim košmarom, ali o tome ćemo nešto kasnije.

„Za sada, ne postoje nikakvi podaci koji mogu da povežu oštećenja mozga sa udarcima pretrpljenim tokom fudbalske utakmice. Apsurdna je i pomisao na to da pokušaju da se povežu te dve stvari“, bio je zvaničan stav NFL povodom ove teme 1994. godine.

Zvuči čudno? Pa, nije čudno zato što je predsednik komisije koja je izdala ovo saopštenje bio glavni doktor Njujork Džajantsa, a tačno polovina članova komisije bili su NFL doktori.

Možda i najgori primer sklanjanja ovog problema „pod tepih“ bili su Dalas Kaubojsi. Oni su imali jedan period od šest godina u kojem nisu prijavili nijedan potres mozga ili povredu glave. „Ćuti i izađi na teren“ bio bi odgovor na svaki vapaj igrača koji bi se požalio na simptome potresa mozga.

„Ne znam o čemu pričate“, rekao je čuveni vlasnik Džeri Džouns kada su ga pitali o tome da li su možda oštećenja mozga povezana sa udarcima na terenu.

Nekadašnji komesar NFL-a Pol Taglijabu je na ovu temu imao da kaže samo da je to „deo posla, kao i što svaki drugi posao nosi opasnosti“.

Ali, ono što se gura pod tepih, objasnili su još odavno nemački filozofi, u nekom trenutku mora da izađe na površinu i to sa velikim odjekom i ogromnim posledicama. Kap koja je prelila čašu bila je smrt Majka Vebstera. Nekadašnji centar Pitsburg Stilersa, one mitske „Steel Curtain“ generacije sedamdesetih, preminuo je sa samo 50 godina.

Zvaničan razlog smrti Vebstera bio je srčani udar, ali on je testamentom tražio da mu se ispita mozak. Doktori su opisali njegov mozak kao „kajganu“ i rekli su da je čudo da je i toliko živeo. Iako je svugde nailazio na otpor, Vebster je insistirao da ima ogromne probleme sa glavoboljama, vidom, postao je zavistan od lekova protiv bolova, znate već… Čitao je, obrazovao se, uložio sav svoj novac da bi dokazao da je igranje fudbala uništilo njegovo zdravlje. Završio je kao beskućnik, da bi preživeo, pomagao mu je legendarni kvoterbek Teri Bredšo.

Dakle, dokazi su postali previše jasni, čak ni moćni NFL nije više mogao da drži magični pokrivač laži iznad samog sebe. Komesar Rodžer Gudel je morao da reaguje kako zna i ume, iako je i on sam negirao ovaj problem više puta. Kao da ne postoji. Na insistiranje, ni manje ni više nego američkog kongresa, formirana je nezavisna komisija lekara, koja je zaključila sledeće:

„Godinama, NFL je svojim uticajem menjao osnove medicine i izvrtao istinu. Birali su isključivo podatke koji su im odgovarali, a ne istinu. Liga je izdavala informacije koje sada slobodno mogu da se nazovu „smešnim“. Baviti se tako ozbiljnom problemom tako neozbiljno je nešto što do sada verovatno nije viđeno u istoriji sporta i medicine. NFL igrači su tretirani kao nadljudi koji nemaju nikakve posledice od udaraca u glavu. Niko ne može da ostane bez posledica od jakih udaraca u glavu“

Naravno, ovo je iniciralo dalja istraživanja i promene NFL pravila. Rekao sam da ćemo doći dotle. Dakle, sada, svaki put kada igrač pokaže simptome i slične potresu mozga, on mora da izađe iz igre i bude pregledan. Može da se vrati u igru tek kada doktori budu potpuno, ali potpuno sigurni da je sposoban da se vrati u igru. Uvedene su i nove vrste kaciga, koje su obavezne i koje koliko-toliko uspevaju da ublaže sudare. Naravno, ako pratite NFL, sigurno ste primetili i da su ozbiljno pojačana pravila povodom grubosti i da se svaki udarac iznad ramena sada izuzetno strogo kažnjava.

NFL se 2013. van suda nagodio sa porodicama obolelih od CTE za više od 700 miliona dolara. Povećane su penzije bivšim igračima, a napravljene su i određene institucije gde ljudi sa ovakvim simptomima mogu da potraže pomoć a da ih ne bude sramota zbog toga.

NFL jeste krenula u dobrom pravcu, ali trebaće još mnogo vremena da operu sve ovo što su uprljali. I zato, svaki sledeći put kada pomislite da je NFL „mlak“ i da su igrači „seka Perse“, da je žuta zastavica bačena prestrogo, pomislite na Dejva Duersona, Džuniora Siaua i Majka Vebstera. Pomislite na sve momke koji se muče sa teškim glavoboljama i još težim mislima.

Srećni praznici i nadamo se da vam ova priča neće pokvariti uživanje u NFL-u i plej of utakmcama koje nam slede, jer, ako su oni dali živote za svetliju budućnost lige, sigurno bi to prihvatili bez razmišljanja. NFL mora da pronađe taj fin balans između one muške igre koju svi volimo, ali i toga da ovim ljudima obezbedi normalnu budućnost. Proces će potrajati, ali nadamo se da će uspeti…